Kada ćemo u Evropsku uniju?

Ovih su dana sve češći novinski natpisi puni lepih želja koji nam obecavaju ulazak u Evropsku uniju po kratkom postupku, 2007. godine, zajedno sa Rumunijom, Bugarskom i Hrvatskom. Iz dana u dan se smenjuju izjave sa optimistickim prognozama koje u velikoj meri zanemaruju realnost. Koliko su zaista realne najave našeg ubrzanog ulaska u Evropsku uniju?

Kako bismo najbolje odgovorili na ovo pitanje, pocnimo sa analizom slucaja Madarske, jedne od najuspešnijih tranzicijskih zemalja u procesu evropskih integracija. Sada vec davne 1989. godine Madarskoj su od strane Evropske unije date asimetricne trgovinske povlastice koje su u velikoj meri omogucile Budimpešti bescarinski izvoz na tržište tadašnje dvanaestorice. Iste godine je uveden PHARE program pomoci, originalno osmišljen kao podsticaj ekonomskom razvoju Poljske i Madarske, a koji se kasnije razvio u regionalni program finansijske potpore zemljama kandidatima za ulazak u clanstvo Evropske unije. 1991. godine je EU sa madarskim vlastima potpisala takozvani Evropski sporazum kojim je ova zemlja postala pridružena clanica Evropske zajednice. Sporazum je potvrden tek tri godine kasnije, mahom zbog komplikovane procedure ratifikacije u nacionalnim parlamentima. Iste 1994. je Madarska i zvanicno istakla svoju kandidaturu za clanstvo u klubu najuspešnijih starog kontinenta. Madari su pregovore o clanstvu poceli 1997. godine, zajedno sa Cesima, Estoncima, Kipranima, Poljacima i Slovencima. Pregovori o svih 30 tacaka iz acquis communitaire-a, pravne tekovine Evropske unije završeni su krajem prošle godine, a pocetkom ove je u Atini potpisan sporazum o pridruživanju ove sredjoevropske zemlje Evropskoj petnaestorici, zajedno sa još sedam post-komunistickih zemalja i dva mediteranska ostrva. Kada pogledamo dublje u ceo proces, vidimo da on traje bezmalo petnaest godina!

Bivša Savezna republika Jugoslavija je prvi korak ka približavanju Briselu nacinila 5. oktobra 2000. godine smenom Miloševicevog režima. U narednih nekoliko meseci je Evropska unija zdušno podržala proces demokratizacije kroz davanje asmetricnih trgovinskih povlastica i ukljucivanje SRJ u program CARDS, specijalno osmišljen kao ispomoc zemljama zapadnog Balkana. Pre dve i po godine smo zapoceli proces u kome smo, realno, još uvek na pocetku. Pozabavimo se malo procenama realnosti ulaska državne zajednice Srbije i Crne Gore u punopravno clanstvo Evropske unije 2007. godine. To bi znacilo da se u roku od cetiri godine potpiše i ratifikuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, preda zahtev za clanstvo, da nam Brisel potvrdi status kandidata, otpocne i završi pregovore o clanstvu, potpiše sa zvanicnim Beogradom sporazum o pridruživanju i primi Srbiju i Crnu Goru tamo gde joj je mesto. Za cetiri godine bi trebalo usaglasiti naše, sa sada vec preko 80.000 stranica evropskog zakonodavstva. Za cetiri godine bi trebalo rešiti sve unutrašnje politicke i ekonomske probleme. Za cetiri godine Evropska unija treba da prevazide prijem deset novih država clanica i interno se konsoliduje.

Šta znace cetiri godine u procesu prikljucivanja Evropskoj uniji? Vratimo se na slucaj Madarske. Tri godine su bile potrebne da se sporazum koji je garantovao pridruženo clanstvo ratifikuje. Još tri godine je trebalo da prode izmedu isticanja kandidature za clanstvo i pocetka pregovora. Sami pregovori su trajali pet godina. Od završetka pregovora do stvarnog pridruženja proci ce pune dve godine. I kako onda mi možemo da ocekujemo da kroz cetiri godine postanemo deo evropske porodice naroda?

No, predimo na nas same i probleme sa kojima se suocavamo, a koji nas direktno koce u procesu evropeizacije. Podimo od ekonomskih parametara. Bruto-domaci proizvod ove zemlje 2002. godine je po izveštaju Beckog instituta za medunarodna ekonomska istraživanja bio 1580 dolara po stanovniku, a po istim procenama, trebao bi da 2004. poraste do iznosa od 2380 zelenih novcanica, odnosno do nekih desetak odsto evropskog proseka. Ostali makroekonomski indikatori daju slicne rezultate naših ucinaka. Po oceni istog instituta, snaga kupovne moci (purchasing power standard) prosecnog Srbocrnogorca iznosi skromnih 3000 jedinica godišnje, manje od bilo koje zemlje kandidatkinje, a na celom kontinentu više samo od Albanije i Bosne i Hercegovine. Ipak, iako u velikoj meri ekonomski uspešnije od nas, neke zemlje koje ce 1. maja 2004. postati punopravne clanice Evropske unije, poput Letonije ili Litvanije, znacajno ekonomski zaostaju za prosekom na kontinentu. To nam u nekoj meri daje nadu da ce nam Brisel, kada su u pitanju ekonomski preduslovi, ipak koliko-toliko progledati kroz prste dokle god deluju reforme ekonomskog sistema, a procene ukazuju na barem umeren rast.

Mnogo su veci i opasniji problemi koji nas cekaju na politickom planu. Pre svega, nejasan i do kraja ne razrešen državni status u mnogome otežava naš come back na evropsku pozornicu. Sudbina državne zajednice Srbije i Crne Gore nakon isteka trogodišnjeg probnog perioda nam daje za pravo da se pitamo ne bi li bilo lakše da smo u proces integracija ušli sami. Ali, cak i da jesmo, ostaje nerešen status Kosova. Buducnost južne srpske pokrajine potpuno je nejasna, scenarija za njenu buducnost je pregršt, a politicke volje za istinsko rešavanje problema premalo. Ali, ako pogledamo za trenutak na slucaj Kipra, mogu se povuci odredene paralele izmedu takozvane Turske republike Severni Kipar i naše, nekada Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. To nam, opet, ne daje za pravo da se pozivamo na neka vec postojeca polu-rešenja, jer je Republika Kipar u procesu proširenja Evropske unije imala bezrezervnu podršku svoje brace iz Atine, dok se postavlja ogroman znak pitanja ko bi nas u celoj prici u istoj meri podržao.

Vratimo se na vremenske prognoze. Da li su cetiri godine dovoljne za konacnu demokratizaciju nedemokratizovanog nam društva i institucija? Borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, borba za pravnu državu i slobodno sudstvo, borba za zaštitu ljudskih i manjinskih prava... Sve je ovo samo deo vec zapocetog procesa cije ucinke ne treba zanemarivati ili potcenjivati, vec biti svestan njegove sveobuhvatnosti i potrebnog vremenskog trajanja.

U najmanju ruku, postavlja se pitanje zašto se mi uopšte prikljucujemo Evropskoj uniji? Da li je to zbog toga što jednostavno želimo da budemo deo evropske kuce koju bi, skromno, ali ipak zajednicki gradili sa ostalim ukucanima? Ili je pre zbog toga što želimo da dostignemo evropske standarde u svakom pogledu, kako ekonomskom, tako i institucionalnom i svakom drugom? Voleo bih da su razloga oba, ali prevashodno ovaj drugi. Mnogo je bitnije u procesu prikljucivanja dostici norme i nivoe koje vec decenijama postoje i razvijaju se na zapadu kontinenta, jer onda vreme ulaska u Evropsku uniju, samo po sebi, nece toliko mnogo ni znaciti.

Ne treba, ipak, zanemarivati pozitivnu stranu najava preuranjenog pridruženja ove zemlje evropskoj još-uvek-petnaestorici. Zadavanje sebi ciljeva, koliko god oni bili preoptimisticni, može i mora biti ogroman podsticaj reformama celokupnog društva u pravom smislu te reci. Pokretacka snaga koju motivacija može generisati od neprocenjivog je znacaja. Ipak, bilo bi znatno bolje zadati neki realniji cilj, koji bi samim tim smanjio mogucnost pojavljivanja potencijalnih tegoba i razocarenja zbog na vreme neostvarenih ciljeva.