SR Jugoslavija i Partnerstvo za mir

Pitanje clanstva SR Jugoslavije u NATO programu Partnerstvo za mir (PzM) moglo bi se danas najbolje opisati svojevremenom izjavom americkog predsednika Bila Klintona: "nije više rec o tome da li, vec kada i kako". Klinton se, naravno, nije bavio našim pristupanjem Partnerstvu, vec je ovu recenicu izgovorio još pocetkom 1994. godine, opisujuci tada zapocetu inicijativu Severnoatlantskog saveza da zapocne proširenje na istok, kroz prijem u svoj sastav bivših clanica Varšavskog pakta.

I kao što je tadašnja odluka o proširenju NATO-a nagovestila istorijsku promenu strukture i orijentacije Alijanse, ali i ukupne bezbednosne situacije u Evropi, tako je i odluka Savezne vlade iz aprila 2002. godine da zatraži prijem u PzM dobar simbolicni pokazatelj razmeda izmedu dve epohe u spoljnopolitickoj i bezbednosnoj strategiji naše zemlje. Formalnim zahtevom za integracijom u širu strukturu Severnoatlantskog pakta jugoslovenske vlasti su nedvosmisleno iskazale želju da se i u ovoj oblasti raskine sa nasledem Miloševicevog režima, u okviru kojeg je ratni sukob sa NATO-om 1999. godine imao najistaknutije mesto. Zbog tog sukoba, odnosi naše zemlje i perspektive buduce medusobne saradnje imaju i imace sasvim specificne odnose koji ce sa obe strane uvek morati da se uzimaju u obzir.

Specificnosti

Važan pokazatelj tih specificnosti je i cinjenica da je formalna molba za prijem u PzM usledila punih godinu dana nakon što je Savezna vlada prvi put nagovestila ovakav kurs, izmedu ostalog i na osnovu nedvosmisleno potvrdne preporuke o clanstvu u PzM, dobijene na osnovu internih analiza Ministarstva odbrane i Vojske Jugoslavije. Dragoceno vreme je ocigledno izgubljeno ne samo generalno zbog politickih sukoba u okviru vladajuce koalicije, vec i zbog toga što o ovom konkretnom pitanju nije mogao da se postigne konsenzus. Da važan deo DOS-a pristupanje PzM-u nije smatrao oportunim, ili da ga nije video kao prioritet, ali i da je izgleda kod svih kljucnih aktera iz ove koalicije postojala bojazan od negativne reakcije javnosti, govori i nacin na koji su gradani naše zemlje prvi put saznali o nameri post-miloševicevskih vlasti da se ide u Partnerstvo. Dva meseca posle oktobarskih (2000) promena ta vest nije, naime, bila zvanicno saopštena u kontekstu operacionalizacije programa DOS-a, vec je kao senzacija procurila u štampu, cime je cela tema dobila nepotreban oreol tajnovitosti, a možda i prevare "nepatriotskog" dela DOS-a.

Protivnici brzog približavanja NATO-u iz vladajuce koalicije pogrešno su protumacili raspoloženje javnosti, koje je - prema nekim istraživanjima u prolece 2001. godine - bilo veoma ubedljivo u korist clanstva u PzM. Iako tadašnji podatak o tri cetvrtine ispitanika u korist PzM clanstva izgleda preteran, on se može objasniti i široko raspostranjenim zadovoljstvom koje je u prolece 2001. godine postojalo u Srbiji nakon zajednicke akcije Vojske Jugoslavije i NATO-a u našem preuzimanju kontrole nad kopnenom zonom bezbednosti prema Kosovu i zajednickim radom na smirivanju napetosti u južnoj Srbiji. Samo dve godine nakon bombardovanja, Severnoatlanski savez se, posle višemesecnog ustezanja doduše, odlucio na direktnu saradnju "na terenu" sa našim vojnicima, pa je to novo i neocekivano partnerstvo, na obostrano zadovoljstvo, odmah povratilo dobar deo medusobnog poverenja. Javnosti, vlastima i vojsci u našoj zemlji prijalo je da cuju opravdane pohvale iz NATO-a o visokoj profesionalnoj spremnosti i pouzdanosti Vojske Jugoslavije, a NATO je, posle mnogo godina i mnogo mucnih iskustava, prvi put u kolektivnoj svesti Srba od neprijatelja postao saveznik i to u politicki osetljivom pitanju borbe protiv albanskog terorizma.

Ovakva specificna situacija nije trajala dugo, a pad raspoloženja prema Partnerstvu za mir i daljem približavanju Alijansi zabeležen je vrlo brzo, cim su poceli oružani sukobi albanskih terorista i vladinih snaga u Makedoniji. Naša javnost je izvukla precizne poruke iz pocetnog ponašanja Alijanse i Evropske unije u jednoj tako poznatoj i tako slicnoj situaciji kao što je bila makedonska kriza 2001. godine. Najvažnija poruka ticala se, u stvari, jednog mita koji su naši gradani delili sa stanovnicima svih postkomunistickih država: pripadanje Partnerstvu za mir (a pogotovo prisustvo NATO snaga, kao u Makedoniji) znaci, gotovo direktno, postojanje punih bezbednosnih garancija za svaku zemlju - tako bi se ova zabluda mogla opisati. Kako je oružana pobuna albanskih terorista dugo tolerisana, da bi na kraju dovela u pitanje teritorijalni integritet i suverenitet makedonske države, naša javnost je bila primorana da zakljuci da od tzv. garancija iz clana 5. ugovora kojim je NATO stvoren 1949. godine - nema ništa. Te garancije inace nikada nisu ni bile obecavane clanicama PzM, a i nove punopravne clanice Alijanse nisu do kraja sigurne koliko su te garancije validne, posebno s obzirom na svojevremene ograde koje je Klinton imao pre nego što su Poljaks,a Ceška i Madarska 1997. godine ušle u NATO.

Povodom makedonskih dogadaja kod nas su izvedene i pouke opštijeg znacaja: kooperativnost se takode ne isplati, kao što propoveda Zapad i njegovi post-komunisticki saveznici. Da se, naime, isplati, rezonovala je javnost, ne bi Makedonija kao simbol kooperativnosti sa Zapadom morala da placa tako visoku cenu. Zbog slicnosti problema sa albanskom nacionalnom manjinom, Makedonija je bila najbolji moguci primer za našu javnost. Da primer bude ubedljiviji, a pouke izoštrenije, ova zemlja ne samo da je imala vojnike Severnoatlanskog pakta na svojoj teritoriji, vec se na njenoj teritoriji poveo pravi rat samo nekoliko dana nakon što je Makedonija, kao prva država "Zapadnog Balkana", sa Evropskom unijom potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, aprila 2001. godine. Naša javnost je, dakle, strahovala da bi nedavna prošlost Makedonije mogla lako da postane bliska buducnost Srbije i Jugoslavije.

Iako je odjek burnih makedonskih dogadaja snizio raspoloženje prema ulasku naše zemlje u Partnerstvo za mir, može se pretpostaviti - na osnovu nedovoljno pouzdanih pokazatelja iz potonjih istraživanja javnog mnenja - da postoji bar minimalna vecinska podrška gradana za ovakav korak. Specificnost našeg javnog mnenja povodom ovog pitanja je u tome što je raspoloženje za samo clanstvo u Severnoatlantskom savezu - koliko god takva opcija bila u ovom trenutku daleko od stvarnosti - daleko manja u odnosu na pozitivan stav prema Partnerstvu. Tako veliki raskorak izmedu dva u nacelu komplementarna koraka ne postoji ni u jednoj drugoj zemlji na istoku Evrope, ali je važno napomenuti da on ne pokazuje samo razumljivu uzdržanost, vec i zavidnu dozu realisticnosti naših gradana. Takav realizam bi, recimo, bio dobro došao jednom poslaniku Savezne skupštine koji je, pre godinu i po dana, predložio da SRJ ude u NATO direktno, zaobilazeci Partnerstvo za mir. Ovaj primer, opet, govori o neobaveštenosti šire javnosti, ali i politicke elite, o gotovo svemu u vezi sa PzM, ukljucujuci tu i najvažniju temu - uslove za clanstvo u ovom programu, koje naša zemlje treba da ispuni.

Važan aspekt specificnog srpskog odnosa prema PzM je mišljenje verovatno ubedljive vecine gradana da njihov sadašnji pozitivni odnos prema ovom programu ni malo ne menja dva njihova temeljna uverenja. Prvo nepoljuljano uverenje je da je NATO bombardovanje 1999. godine bila ogromna greška, za koju doduše nije samo Alijansa odgovorna, ali preko koje je Srbima ucinjena nepravda koju ne treba zaboraviti, ne samo Srba radi. Drugo, suprotno takvom samohvalisanju na Zapadu ali i u našem susedstvu, obaranje Miloševica sa vlasti nije bilo rezultat bombardovanja, vec je ono, u najmanju ruku odložilo ovaj dogadaj za koji zasluge pripadaju pre svega ili potpuno Srbima.

Pošto i NATO ima slicne psihološko-politicke terete koje u odnosu na Srbe vuce iz bliske prošlosti, pravo pitanje je da li doza "specificnosti" u našim medusobnim odnosima prevazilazi realne mogucnosti saradnje. Iako ovaj problem ne treba gubiti iz vida, mislim da je on mnogo manje uticao na kašnjenje našeg ulaska u PzM u odnosu na prvobitne planove, nego što je uticala politicka paraliza u DOS-u ili spremnost vladajuce koalicije da bar pocne reforme u vojsci. Korisno je podsetiti se da danas, polovinom 2002. godine, u odnosu na neposredne post-oktobarske planove kasnimo od godinu do godinu i po dana u najvažnijim spoljnopolitickim koracima: clanstvu u Savetu Evrope i Partnerstvu za mir, kao i potpisivanju sa Evropskom Unijom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Zakašnjenje od godinu i po dana napravljeno u istom tolikom roku treba ozbiljno da zabrine i opomene sve, a narocito one koji o našem reformskom putu vole da govore kao o "najbržoj tranziciji" do sada videnoj.

Ocekivanja

Iz dosadašnjih debata u našoj široj i strucnoj javnosti mogu se identifikovati cetiri osnovna ocekivanja od clanstva u Partnerstvu za mir.

Prvo ocekivanje je da bi ovo clanstvo imalo veliki simbolicni znacaj, kao pokazatelj prirodnog produžetka politike otvaranje naše zemlje prema Evropi i svetu, nakon decenije izolacije i samoizolacije, kao i sukoba sa velikim brojem zemalja. Ulazak u Partnerstvo pokazao bi još jednom da smo cvrsto i strateški opredeljeni za sve vrste integracije - ekonomske, politicke, ali i one u oblasti bezbednosti - te da želimo da budemo neodvojivi deo evroatlantskog saveza država sa demokratskim režimima i tržišnim privredama.

Drugo ocekivanje kaže da bi clanstvo u PzM bilo dobar okvir za pomirenje i radikalno unapredivanje saradnje sa susedima, ali i sa vodecim zapadnim državama - clanicama NATO-a, do skora tradicionalnim ratnim i politickim saveznicima Srbije i Jugoslavije.

Trece, od ovog clanstva se ocekuje da omoguci što bolje rešenje pitanja statusa Kosova, što bi opet doprinelo stabilizaciji i poboljšanju bezbednosti u celom balkanskom regionu.

Cetvrto, Partnerstvo za mir je najbolji ali i jedini postojeci okvir koji nudi mogucnosti za reformu oružanih snaga, tj. za modernizaciju i profesionalizaciju Vojske Jugoslavije. U uskoj vezi s tim je i još jedna mogucnost koja proizilazi iz PzM: da se Vojska adekvatno pozicionira u kontekstu demokratskog režima, odnosno da potpadne pod civilnu kontrolu.

Dva ocekivanja od PzM, koja su se mogla sresti u svim drugim zemljama, zbog specificnih razloga jednostavno ne postoje u našoj zemlji. To je, prvo, ocekivanje da ce integracija u NATO strukture, makar i na nivou PzM, omoguciti odbranu od moguceg napada Rusije. Ovo je u stvari najcešci i najvažniji razlog za opredeljenje bivših sovjetskih satelita za PzM i NATO. Kao što naši gradani ne osecaju potrebu da ih NATO brani od ruskog napada, jer takav napad ne smatraju mogucim, isto tako ne ocekuju da ce clanstvo u PzM sobom doneti ili mnogo unaprediti demokratiju i poštovanje ljudskih prava u našoj zemlji, kao što inace svakodnevno tvrde zagovornici NATO-a širom postkomunistickog univerzuma. Ovde je izgleda neposredno iskustvo sa Atlantskim savezom mnogo važnije od lepih parola: demokratija se teško može ocekivati iz istog izvora koji je nedavno ovde sipao bombe.

U nabrajanju ocekivanja od clanstva u Partnerstvu treba na kraju pomenuti jedno koje je postalo narocito izraženo kod sadašnjih kandidata za clanstvo u Alijansi, a gotovo je potpuno odsutno iz naših domacih razmatranja. Rec je o nadi, tako cesto debatovanoj i dokazivanoj narocito u našem susedstvu - u Bugarskoj i Rumuniji, da ce prisustvo NATO-a biti dosad najveci podstrek za strane investicije u ove zemlje. Svi ovi kandidati za drugi krug proširenja na praškom samitu u novembru 2002. godine, tvrde da je upravo odsustvo punopravnog clanstva u Atlantskom savezu, uprkos dugogodišnjem stažu u PzM, najzaslužnije za slabe rezultate u ekonomskim reformama, posebno u privlacenju stranog kapitala. Uz zakonodavnu infrastrukturu EU, a uskoro i clanstvo u Uniji, sve zemlje "drugog tranzicionog kruga" nadaju se da ce NATO simboli postati ta nedostajuca garancija koju strani kapital zahteva da bi konacno i neopozivo krenuo u njihovom pravcu. Slicne debate i obrazloženja kod nas verovatno treba tek ocekivati, nakon što tekuci model strane pomoci našim reformama prestane da funkcioniše.

Kontekst

Da bi naše predvideno integrisanje u NATO strukturu bilo adekvatno, treba imati na umu nekoliko elemenata konteksta u kojem se odvija trenutno proširenje Alijanse i u kojem naša zemlja traži clanstvo u programu Partnerstvo za mir.

1) Prvi važan element tog konteksta tice se prirode i nacina funkcionisanja samog programa Partnerstva. PzM je povodom nekoliko važnih pitanja izneverio ocekivanja, inace široko raspostranjena širom istocno-srednje Evrope sredinom prošle decenije. To se pre svega odnosilo na predstavu o opštoj ulozi Partnerstva: umesto da postane neka vrsta predvorja za brzo i neizbežno punopravno clanstvo u NATO-u, Partnerstvo je postalo dugotrajna a za mnoge i stalna cekaonica. U meduvremenu su napravljene nove prepreke, odnosno stepenice ka vrhu: kandidati za clanstvo u NATO-u moraju iz statusa "obicnih" clanica Partnerstva da prvo postanu clanice MAP-a (Membership Action Plan), što je recimo Hrvatska upravo postigla.

Drugo, umesto da se - kao što se ocekivalo - bavi pitanjima "tvrde" bezbednosti (izmedu ostalog i da vec u toj fazi integracije bude garant bezbednosti pojedinacnih zemalja), ovaj program se potpuno sveo na pitanja "meke bezbednosti", iscrpljujuci se u vojno-nespecificnim vežbama (prirodne katastrofe, recimo), ili u kursevima engleskog jezika za oficire, i sl.

Trece, potpuno je izostala i ocekivana finansijska dobit od Partnerstva. Ovaj program ni na jedan nacin nije postao deo nekakvog "drugog Maršalovog plana" za istocnu Evropu, ali - i to je veoma važno - takode nije mnogo ni koštao zemlje-ucesnice. Svaka od njih se u okviru individualnog plana koji se pravi sa NATO-om opredeljuje samo za one aktivnosti za koje je zainteresovana, koje može da plati ili za koje može da obezbedi finansiranje od strane Alijanse. Dobra vest i za nas i za druge je takode da cak ni samo proširenje NATO-a nije bilo suviše skupo za nove clanove (kao što se strahovalo), a još manje za one koji su samo clanovi PzM. Zapadna industrija naoružanja bar do sada nije naplatila ulaznicu za bezbednosni klub, kao što se ocekivalo. Uprkos tome, cena ulaska u NATO se ipak povecava i to NATO otvoreno zahteva od svih zemalja koji kucaju na ova vrata. Sve sadašnje clanice MAP-a imaju obavezu da svoje izdatke za odbranu, koji su trenutno na nivou od oko 1,5 odsto bruto društvenog proizvoda, povecaju u sledecih nekoliko godina na nivo izmedu 2 i 2,5 odsto.

2) Drugi važan element novog konteksta u okviru kojeg mi želimo da udemo u PzM a sedam zemalja (Slovenija, Slovacka, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija i Bugarska) ocekuju da u novembru budu pozvane u clanstvo NATO-a, jeste priroda samog Severnoatlantskog saveza. NATO, u stvari, više ne postoji ni u svom hladnoratovskom izdanju, ali - i to se kod nas i drugde slabo vidi - takode ni u svom prvom post-hladnoratovskom izdanju. Teroristicki napadi na SAD zapoceli su novu eru Alijanse, koja je donela dve kljucne novine - u identitetu NATO-a i novim transatlantskim odnosima.

Što se identiteta tice, to je apsolutno najkrupniji problem Severnoatlantskog saveza koji on bezuspešno pokušava da reši još od rušenja Berlinskog zida i ukidanja bipolarne podele sveta. Od tada do danas NATO ima višestruki identitet: on je istovremeno i odbrambeni vojni blok odredenog broja zemalja, i sistem kolektivne bezbednosti u evroazijskom regionu (ili bar "kicma" tog sistema), ali se može shvatiti i kao zamena za Ujedinjene nacije, kao intervencionisticka snaga za rešavanje kriza na teritoriji zemalja-clanica i van njih, itd… Problem nije višestruki identitet sam po sebi, vec mogucnost Alijanse da bira koji ce identitet prikazati i nametnuti kao osnovni ili jedini u pojedinim situacijama. Za perspektivne clanove to bi u nacelu trebalo da bude razlog za brigu, jer ce oni posle višegodišnjeg cekanja postati deo organizacije koja se u meduvremenu promenila iznutra. Pošto je, medutim, u meduvremenu, takode - zbog potpunog odsustva "ruske pretnje"- clanstvo u NATO-u od bezbednosnog dobilo najviše unutrašnjepoliticki znacaj (kao zamena za neostvareni brz ulazak u Evropsku uniju), ove promene su ostale bez vecih posledica na kandidate.

Poslednji zaokret, zapocet posle septembarskih (2001) dogadaja u Americi, afirmiše najnoviju sliku Alijanse - kao svetskog borca protiv terorizma. To je, medutim, tek deo vece slike koja se danas uoblicava pred ocima citavog sveta. Element te slike sa verovatno najvecim posledicama je novi odnos sa Rusijom, olicen u statusu Rusije kao dvadesetog clana Alijanse, ali bez prava veta. Od nekadašnjeg glavnog rivala i protivnika NATO-a, preko nevoljnog saveznika u proteklim godinama, Rusija je na putu do NATO-a na neki nacin pretekla vecinu država koje su povodom nje htele da se nadu u Alijansi. Time je citav važeci model proširenja Severnoatlantskog saveza dobrim delom obesmišljen. Radikalno poboljšani odnosa sa Rusijom (ciji je deo i spektakularno smanjenje ruskog i americkog nuklearnog naoružanja), ima jednu važnu pretpostavku u nacinu razmišljanja i jednu važnu posledicu za našu zemlju koja se približava NATO strukturama.

Što se nacina razmišljanja o NATO-u tice, promena se sastoji u jednostavnoj formuli Donalda Ramsfelda, americkog sekretara za odbranu: misija treba da odreduje saveznike, a ne obrnuto. Drugim recima, clanska karta Alijanse nije najvažnija da bi se eventualni problem rešio u savezništvu sa Vašingtonom, odnosno NATO-om u celini. Naše prošlogodišnje iskustvo iz zone kopnene bezbednosti to je, u stvari, vec pokazalo. Ovo ne treba shvatiti kao poziv na odustajanje od zapocete evro-atlantske integracije naše zemlje, vec kao ukazivanje da mogucnosti za saradnju sa NATO-om u oblasti bezbednosti postoje na svakom koraku tog puta.

Pomenuta važna posledica je marginalizacija evropskih saveznika od strane Sjedinjenih Država, na racun Rusije danas, a sutra na racun možda nekog drugog. Situacija je potpuno nova i za evropske saveznike, pa je recepte teško dati, ali se vec sada može reci da bi igranje na samo jednu od ovih strana kao na našeg glavnog ili jedinog partnera u našoj strategiji bila opasna greška.

Uslovi

Za razliku od situacije od pre samo nekoliko meseci, o uslovima za ulazak naše zemlje u Partnerstvo za mir se danas dosta govori i izgleda sve zna. Jedina povoljna okolnost u vezi sa našim sporim ispunjavanjem uslova za prijem ili napredovanje u više medunarodnih organizacija je što su sve ove organizacije (Savet Evrope, Partnerstvo za mir, Evropska unija) ali i pojedinacne zemlje za saradnju sa njima (SAD, na primer) identifikovale jedan broj uslova koji važi za svaku od njih, odnosno za sve njih zajedno. Uslovi za Partnerstvo najslicniji su onima koje traži i Savet Evrope. Traži se, pre svega, potvrda da se režim može okvalifikovati kao demokratski. Iako to u našem slucaju nije više teško dokazati, ni Savet Evrope ni NATO nece ni poceti da razmatraju zahtev za clanstvo pre nego što se konstituiše nova država Srbija i Crna Gora, za šta je u najmanju ruku potrebno da se, u skladu sa Beogradskim sporazumom iz marta 2002. godine, usvoji Ustavna povelja nove države. S obzirom na to da smo poslednja država u Evropi koja kuca na vrata Saveta Evrope, a sa Bosnom i Hercegovinom smo i poslednji na Starom kontinentu u redu za Partnerstvo za mir, ne treba ocekivati cepidlacenje i neopravdanu strogost, ali ni samo formalno primanje u clanstvo, bez traženja dokaza o ispunjenosti uslova. Prijem u Savet Evrope ce sam po sebi znaciti potvrdu o demokratskom karakteru politickog sistema.

Drugi na spisku uslova za Partnerstvo je civilna kontrola nad oružanim snagama, kao operacionalizacija demokratskih nacela u ovom specificnom i za Alijansu najvažnijem domenu. Tu je situacija izuzetno nepovoljna, jer je vladajuca koalicija tek na samom pocetku reforme oružanih snaga. Da nije bilo afere Perišic, koja je otkrila da niko - ni parlament, ni vlada - nema kontrolu nad vojskom i narocito nad njenim obaveštajnim službama - ne bi trenutno bio ni pisan prvi u nizu zakona koji nam trebaju - projekat zakona o kontroli obaveštajnih službi. Dovoljno dokaza da ima bar zacetaka civilne kontrole nad vojskom pružicemo, medutim, tek u tri poteza. Prvo, važan aspekt civilne kontrole je finansijska kontrola vojske, odnosno vojnog budžeta, koja za pretpostavku ima javnosti dostupan i transparentan budžet. Pre nego što to možemo da pokažemo na primeru budžeta za 2003. godinu, trebalo bi uciniti ostala dva poteza, od kojih je prvi vezan za kontrolu vlade a drugi za kontrolu parlamenta nad oružanim snagama. Prvi pretpostavlja osnivanje i funkcionisanje najavljenog Saveta za nacionalnu bezbednost, a drugi - pocetak pravog rada skupštinskih odbora za odbranu i bezbednost, kao i razmatranje i usvajanje u skupštini nove bezbednosne doktrine naše zemlje, kao javnog dokumenta.

Ostala dva najcešce pominjana uslova je lakše ispuniti, jer je deo puta vec preden, a potpuno ispunjenje zavisice i od politickih i vojnih aktera iz Bosne i Hercegovine, u kontekstu njihovog zahteva za prijem u Partnerstvo za mir. Saradnja sa Haškim tribunalom je konacno pocela, a Dejtonski mirovni ugovor se poštuje na sve detaljnije nacine, ukidanjem izmedu ostalog specijalnih veza Vojske Jugoslavije i Vojske Republike Srpske (koje su, kao dobar pokazatelj našeg stanja, donedavno negirane). Personalne promene u Vojsci Jugoslavije ne spadaju, svakako, u formalne uslove za prijem u PzM, ali ako one izostanu na nekoliko najznacajnijih mesta (u Generalštabu, pre svega), to ce takode biti jasna poruka novih vlasti u Beogradu da i dalje podržavaju licnosti koji simbolizuju prethodni režim, kao i drugaciju koncepciju o mestu oružanih snaga u politickom sistemu zemlje.

Da bi buduce jugoslovensko clanstvo u Partnerstvu za mir bilo uspešno, treba ga vec od sada, od ideja i planova, sagledavati realno. Od njega ne treba ocekivati cuda, jer to nije lek za sve probleme, pa ni za vecinu osnovnih problema, koje naša zemlja ima. Njegov najveci znacaj je simbolicko-politicki: clanstvo u Partnerstvu je svojevrsna overena potvrda strateškog pravca u kojem zemlja želi da ide od sada nadalje. Dok u oblasti bezbednosti od Partnerstva ne treba ocekivati mnogo novog, bar ne nezavisno u odnosu na druge programe NATO-a i Evropske unije, teško je zamisliti bilo šta u vezi sa Partnerstvom što bi moglo da ugrozi osnovne nacionalne interese Srbije i Crne Gore. Partnerstvo za mir u najmanju ruku pruža povoljni okvir za mnoge inicijative koje možemo da imamo. Bezbednosna saradnja sa susedima je u tom smislu naša velika šansa i izazov.