Veći troškovi od koristi

Određen porast trgovine - pa i to u relativno malim razmerama - verovatno je jedini pozitivan efekat koji Zapadni Balkan može ocekivati posle 2004, dok bi najveca negativna posledica bila još veca izolacija i marginalizacija regiona
U maju 2004. godine Evropska unija ce primiti deset novih zemalja u svoje clanstvo: osam iz centralno-istocne Evrope, kao i Maltu i Kipar. Kakvi su ocekivani efekti proširenja na zemlje koje još nisu spremne za ulazak u EU, kao što su države Jugoistocne Evrope? Razmotricemo moguce efekte proširenja Unije prvenstveno za zemlje koje EU svrstava u zapadni Balkan, odnosno koje su obuhvacene Procesom stabilizacije i pridruživanja (Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Srbija i Crna Gora).

Nekoliko skorijih istraživanja pokazuje da ce proces proširenja EU još više produbiti jaz izmedu sadašnjih i novih država clanica EU sa jedne, i zapadnog Balkana sa druge strane, što bi dovelo do stvaranja svojevrsne "krize 2004", tj. do pogoršanja sveukupne situacije u regionu Jugoistocne Evrope. Da bismo dublje analizirali koliko su osnovane ove strepnje, potrebno je da uzmemo u obzir cetiri grupe efekata predstojeceg proširenja EU, koje se odnose na trgovinu, finansijsku pomoc, strana ulaganja i granice.
1)Trgovinski efekti: Predstojece proširenje EU bi trebalo da ima pozitivnog uticaja na trgovinu zemalja Zapadnog Balkana sa zemljama EU, iako ce ovi efekti verovatno biti minimalni. Zemljama Zapadnog Balkana je vec obezbeden privilegovan pristup tržištu EU, bilo kroz autonomne trgovinske povlastice (proširene i na SRJ novembra 2000.), ili kroz nedavno sklopljene Sporazume o stabilizaciji i pridruživanju (u slucaju Makedonije i Hrvatske). Nove clanice Unije ce danom pristupanja u potpunosti usvojiti zajednicku trgovinsku politiku EU, koja ce nadvladati sve ostale trgovinske sporazume, što znaci da ce one ukloniti sve trgovinske restrikcije na proizvode koje uvoze iz Zapadnog Balkana. Ovakvo uklanjanje restrikcija ce, nema sumnje, potonjima omoguciti veci izvoz, jer ce one nakon 2004. imati pristup mnogo vecem EU tržištu, koje se sastoji od 25 umesto dosadašnjih 15 država.
Ali sama mogućnost bescarinskog izvoza u veći broj zemalja naravno ne mora da dovede i do efektivnog porasta izvoza zemalja Jugoistočne Evrope u EU.

Trgovinski efekti bi mogli da budu mali iz nekoliko razloga. Prvo treba istaci da je EU za sve zemlje Zapadnog Balkana danas najvažniji trgovinski partner, dok je trgovina sa buducim clanicama EU, u vecini slucajeva, relativno niska (najcešce ne prelazi 10 odsto ukupnog izvoza). Sa nekima od najvažnijih trgovinskih partnera, zemlje Zapadnog Balkana vec imaju ugovore o slobodnoj trgovini, bilo na bilateralnoj osnovi (npr. u slucaju Slovenije) ili zato što su clanice CEFTA (Srenjeevropska zona slobodne trgovine, kao što je slucaj Hrvatske).

Prema tome, proširenje 2004. nece bitno promeniti postojeci trgovinski režim izvoza zemalja zapadnog Balkana u EU, jer je njegov najveci deo, odnosno izvoz na tržišta njihovih najvažnijih trgovinskih partnera, vec liberalizovan. Novi elemenat je da ce doci do liberalizacije trgovine sa onim zemljama koje do sada nisu imale nikakav specijalni trgovinski aranžman sa zemljama Zapadnog Balkana, ali imajuci u vidu da su ove zemlje ionako njihovi marginalni partneri, ovo ce najverovatnije minimalno uticati na porast uzajamne trgovine.

Postoji mogucnost da nakon predstojeceg proširenja cak dode do smanjenja izvoza zemalja Jugoistocne Evrope u EU u pojedinim sektorima, kao što je poljoprivreda. S obzirom da ce nakon 2004. nove clanice Unije imati pravo na subvencije kroz mehanizam zajednicke poljoprivredne politike, to ce doprineti vecoj cenovnoj konkurentnosti njihovih poljoprivrednih proizvoda u odnosu na proizvode zemalja Zapadnog Balkana. Imajuci u vidu da vecina balkanskih zemalja ima komparativne prednosti upravo u proizvodnji odredenih poljoprivrednih proizvoda, proširenje zajednicke poljoprivredne politike na nove države ce verovatno smanjiti, a ne povecati šanse za veci izvoz Zapadnog Balkana na prošireno tržište EU.

I pored toga, odredeni pozitivni efekti ce verovatno proisteci iz uvodenja jedinstvenog i uniformnog sistema povlastica u trgovini izmedu Jugoistocne Evrope i proširene EU, usled zamene prethodnih bilateralnih i multilateralnih trgovinskih aranžmana zajednickom trgovinskom politikom EU. No, sveukupni efekti na porast trgovine EU-Zapadni Balkan verovatno nece biti veliki.

Na kraju treba istaci da ce pozitivni trgovinski efekti proširenja 2004. takode zavisiti od perspektiva rasta u proširenoj EU (i Jugoistocnoj Evropi). Ukoliko proširenje podstakne ekonomski rast medu državama clanicama, onda možemo ocekivati i efekat prelivanja na zemlje Zapadnog Balkana i porast trgovine sa njima. S obzirom da su sadašnje prognoze rasta za 2004. veoma nesigurne, lako je moguce ostvarenje pesimistickog scenarija.

2)Finansijska pomoc EU: Uticaj proširenja 2004. na finansijsku pomoc EU zemljama zapadnog Balkana je nesiguran, jer još nije jasno šta ce ove zemlje u stvari dobiti od EU posle 2005/6. Ono što jeste sigurno je da ce nakon 2004. deset "pridošlica" dobijati povecan iznos pomoci od EU - 9,9 milijardi evra u 2004. ce porasti na 12,6 milijardi u 2005. i 14,9 milijardi u 2006. godini. U isto vreme, Zapadni Balkan ce u okviru CARDS programa primati smanjene iznose pomoci, što u 2006. godini verovatno nece preci 500 miliona evra (prema nekim procenama).

Postoje, medutim, neki predlozi kako da se ovo spreci i da se trend opadanja pomoci EU Zapadnom Balkanu preokrene. Jedna mogucnost je da se nakon 2004. godine pomoc EU u okviru programa CARDS poveca, druga da se i ovim zemljama omoguci korišcenje sredstava koja su zasad rezervisana samo za zemlje kandidate (Bugarsku, Rumuniju i Tursku).

3)Strana ulaganja: Direktne strane investicije (DSI) u zemlje Zapadnog Balkana bi se posle proširenja EU mogle smanjiti. Kod proteklih proširenja priliv DSI u zemlje koje su se pridružile Uniji je obicno rastao (iako su iskustva vrlo razlicita), pa je moguce da ce proširenje 2004. uciniti još atraktivnijim one tranzicione privrede koje su privukle najviše DSI u proteklih deset godina (Ceška, Madarska, Poljska). Povecanje DSI u nove clanice Unije bice dodatno stimulisano pravnom harmonizacijom, smanjenim rizikom, manjim troškovima transakcija i ostalim povoljnim promenama koje prate ulazak u EU. Ovo bi moglo da smanji raspoloživi privatni kapital za Zapadni Balkan, usled geografske redistribucije DSI još više u korist naprednijih tranzicionih zemalja.

Iako su DSI u zemlje jugoistocne Evrope znacajno povecane proteklih godina, prisustvo daljeg politickog rizika koji proizilazi iz neutvrdenih granica ce ostati kocnica pomenutom trendu rasta. Hrvatska ce možda biti izuzetak, imajuci u vidu da je dosad privukla preko 60 odsto stranih ulaganja investiranih u region Zapadnog Balkana. Treba takode imati u vidu da ce neki drugi faktori delovati u suprotnom pravcu, kompenzujuci ove negativne efekte, ukljucujuci relativno nisku cenu radne snage; dalji napredak u poslovnom okruženju kroz povoljniju zakonsku regulativu ili nastanak mnogo veceg tržišta kroz stvaranje zone slobodne trgovine izmedu sedam država Jugoistocne Evrope (pet zemalja Zapadnog Balkana, plus Bugarska i Rumunija), kao što je predvideno Memorandumom o razumevanju o liberalizaciji trgovine Pakta za stabilnost, potpisanom u junu 2001.

U zakljucku, proširenje EU 2004. ce verovatno zemljama Zapadnog Balkana doneti vece troškove od koristi, imajuci u vidu da je odreden porast trgovine - pa i to u relativno malim razmerama - verovatno jedini pozitivan efekat koji možemo ocekivati. Zbog toga nije iznenadujuce da postoji rastuci strah da ce nakon 2004. zemlje Zapadnog Balkana ostati na marginama nove Evrope. Nastavak izolacije može dovesti do dodatne politicke nestabilnosti i odustajanja od procesa reformi. Jaz u stepenu razvijenosti novih clanica i zemalja koje nisu obuhvacene tim procesom bi se, u tom slucaju, dalje povecao. Pod ovakvim uslovima, umesto da dostižu druge zemlje EU, zemlje Zapadnog Balkana ce biti osudene da i dalje zaostaju, što ce integraciju i regionalnu stabilizaciju ucini još daljom.

Da bi se sprecilo ovakvo pogoršanje, EU bi trebalo da donese dodatne mere u korist zemalja Zapadnog Balkana, ukljucujuci i povecanu finansijsku pomoc i cvršce garancije buduceg uclanjenja. O novim merama EU za Zapadni Balkan i intenziviranju procesa stabilizacije i pridruživanja se u nezvanicnim krugovima vec naveliko raspravlja, dok ce predstojeca konferencija EU u Solunu u junu 2003. biti odlicna prilika da se ovakvi predlozi i formalno razmotre.

Autorka je profesorka na Univerzitetu u Perudji, Italija