MOGUĆE SPOLJNOPOLITIČKE STRATEGIJE SRBIJE

Prijatelji i interesi

Bolje alternative od pristupanja Evropskoj uniji zasad nema, što ne znači da u određenim okolnostima ne može da se odabere i drugi put

Piše: Dr Ivo Visković

Rasprava unutar doskora vladajuće koalicije DS–DSS/NS, koja je prerasla u otvorenu svađu i razlaz, nije dovela samo do raspada te koalicije i prevremenih izbora. Ona je, među ostalim, otvorila i pitanje eventualnog preispitivanja spoljnopolitičke strategije Srbije. Možda nekome to nije u početku izgledalo tako, ali ideje koje su tada saopštavane kao ljutite reakcije na stavove i postupke SAD i Evropske unije u toku izborne kampanje prerasle su u već dosta artikulisane zahteve za traženje novog puta i novih partnera Srbije na međunarodnom planu. Time je, zapravo, pokrenuto pitanje preispitivanja dosadašnje strategije spoljne politike zemlje, utvrđene nakon demokratskih promena u oktobru 2000. godine.
Samo da podsetimo, u okviru DOS-a su – najpre praktično, a od ekspozea tadašnjeg ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića u Skupštini SRJ (u oktobru 2001. godine) i formalno – usvojeni nova spoljnopolitička orijentacija i određeni prioritetni pravci spoljne politike SRJ, a u njenom okviru i Srbije.
 Šta su bile njene osnovne postavke? Prvo, kao strateški ciljevi određeni su očuvanje teritorijalne celovitosti zemlje, njen ekonomski i socijalni napredak i, u tom cilju, ubrzano uključivanje u međunarodne trendove na početku XXI veka. Kao prioriteti, izdvojena su četiri pravca spoljne politike: što brža integracija u evropske (evroatlantske su, s očitim razlogom, tek pomenute) integracije, normalizacija odnosa sa susedima, razvijanje odnosa sa velikim silama (ali ne samo sa SAD i Rusijom nego i direktno nabrojanim Kinom, Indijom, Japanom) i obnavljanje ekonomske saradnje sa zemljama tzv. trećeg sveta.
Prvi prioritet – evropske integracije – u brojnim prilikama istican je kao strateška osnova celokupne spoljne politike, a tako se postupalo i u praksi, mada su rezultati bili mnogo slabiji od rezultata vezanih za drugi prioritet – odnose sa susedima – gde je ostvareno daleko najviše. Ni odnosi sa najvećim silama današnjice nisu, nakon početnog “medenog meseca”, razvijeni koliko je očekivano, ali su nesumnjivo ostali među onim pravcima kojima su vladajuće stranke posvećivale posebnu pažnju.
Kasnije (2005), ministar spoljnih poslova državne zajednice Srbija i Crna Gora Vuk Drašković je u svom, mnogo manje ambicioznom ekspozeu samo u detaljima dopunio strategiju iz 2001. Već tada je bilo jasno da očuvanje teritorijalnog integriteta zemlje postaje od potencijalnog – kako je izgledalo u vreme Svilanovićevog ekspozea – akutno pitanje i njemu je Drašković posvetio nešto više pažnje, ali prioriteti nisu dovođeni u pitanje.
Raspadom državne zajednice i obnavljanjem nezavisnosti Srbije nije se na deklarativnom planu, takođe, dogodilo ništa dramatično u vezi sa spoljnopolitičkom strategijom, ali je bivalo sve evidentnije da borba za očuvanje teritorijalne celovitosti postaje, via facti, prvenstveni cilj, ne manje (ako ne više) važan od uključivanja u EU. To je došlo do izražaja i u ekspozeu Vojislava Koštunice kao novog/starog premijera Srbije u maju 2007. godine. Među pet ključnih programskih pitanja novonastale koalicije DSS–DS–G17 plus, čak su tri (evropske integracije, teritorijalni integritet i završetak saradnje s Haškim tribunalom) pripadale sferi spoljne politike i nisu bile u nesaglasnosti sa strategijom usvojenom još 2000. godine, ali je u praksi bivalo nešto drugačije.
Još u toku završne faze pregovora, a posebno od trenutka proglašenja nezavisnosti Kosova i priznanja tog čina od strane zapadnih zemalja, bilo je vidljivo da ne samo dotadašnja opozicija (SRS i SPS), nego i visoki funkcioneri DSS-a traže da se napusti uključivanje u Evropsku uniju kao najvažniji cilj i da se očuvanje teritorijalnog integriteta postavi kao “prioritet svih prioriteta”, pa i po cenu da to dovede do odlaganja ili odustajanja od integracije u EU, ako njene članice ostanu pri priznanju nezavisnosti Kosova. Od tada smo čuli mnoštvo direktnih i manje direktnih predloga da se spoljna politika promeni i “okrene” ka onima koji nisu nekorektni prema našim interesima u vezi s Kosovom, odnosno da se Amerikancima i “Evropljanima” jasno postavi uslov da važi “ILI (s Kosovom) – ILI (nikako)” pristup Srbije za dalji razvoj međusobnih odnosa.

INTEGRACIJA U EU KAO APSOLUTNI PRIORITET: Značajan deo političkih stranaka u Srbiji (DS, G17 plus, LSV, SDP, stranke više manjina) i značajan deo birača koji glasaju za njih smatra da EU treba da ostane apsolutni prioritet, a da se u tom okviru bori za očuvanje Kosova kao dela Srbije. Po osnovnom opredeljenju za što bržu integraciju u EU njima bi trebalo pridružiti i LDP, ali ih od ostalih razlikuje to što ova stranka smatra da s integracijom u EU ne može da se povezuje i pitanje Kosova, jer je ono već definitivno izgubljeno. U osnovi ova opcija ostaje pri dosadašnjoj spoljnopolitičkoj strategiji, s “dodatkom” da se politikom “I (Evropska unija) – I (Kosovo u Srbiji)” može postići više na očuvanju integriteta nego pristupom “ILI – ILI”. Zastupnici ove teze dosta uspešno pokazuju brojne – ekonomske, političke, bezbednosne... – prednosti što brže integracije, stavljajući naglasak na ideju da nam bez ulaska u EU nema jasne perspektive bolje privredne situacije, a time ni boljeg života.

INTEGRACIJA U EU “POD NAŠIM USLOVIMA”:Ideje ovog tipa bile su prisutne u praksi (SRS, SPS) i ranije, naročito u vezi sa saradnjom s Haškim tribunalom. Njihova polazna tačka bila je da se u EU ne mora nužno ulaziti prihvatajući sve što oni od nas traže. Istina, takvim idejama pogodovale su i povremene ideje od strane nekih zvaničnika EU ili država članica da je moguće da se pre prijema potencijalnim kandidatima, pa i Srbiji (a u nekoliko navrata eksplicitno baš njoj) postave i neki novi zahtevi. No, ideja da se članica EU može postati “pod našim uslovima” ipak nije suštinski bila reakcija na to, nego je služila kao svojevrsna “maska” da se ne kaže otvoreno da se, iz različitih razloga, ne želi ispuniti jedan od davno postavljenih uslova – hapšenje i izručenje Tribunalu optuženika za ratne zločine. U skorije vreme ova je teza postala sinonim za zahtev (DSS) da se EU, odnosno države članice koje su to učinile, odreknu priznanja nezavisnosti Kosova, kao uslova da Srbija nastavi proces pridruživanja i učlanjenja. Za sve koji nešto znaju o prirodi i načinu funkcionisanja EU (pa i procedure prijema), ideje ove vrste su čist oksimoron, odnosno “drveni šporet”, kako se obično šalimo s takvim tezama. Naravno, “naših uslova” kojima bismo uspeli ne može biti. Za EU, mada bi ponekad bilo bolje da nije tako rigidno, važi princip “uzmi ili ostavi (što ti je ponuđeno)”, jer oni smatraju da je pristupanje klubu privilegovanih, kako vide sebe, dobitak za one kojima se pruži šansa, a ne prilika da još postavljaju svoje uslove (izuzev onih koji su prirodni u procesu pregovaranja o “poglavljima”!).
Deo ove ideje je i koncept “vojne neutralnosti” (koju u najnovije doba zagovara DSS), koji kao uslov postavlja odricanje od uobičajenog puta “prvo NATO, pa EU”. Za tu ideju smatramo da ipak postoji dosta razloga da se o njoj razmišlja i u zemlji, a i u krugovima EU, kao veoma opravdanoj s obzirom na iskustva Srbije sa NATO-om tokom devedesetih godina.

NOVA NESVRSTANOST: Iako nikada do kraja razrađena, nego obično postavljana u formi pitanja “Zašto ne?”, ova teza (najmilija pojedinim predstavnicima SRS-a, ali i nekim “analitičarima”) odražava shvatanje prisutno i kod jednog dela građana da bi možda vredelo opet birati strategiju koja je za nekadašnju Jugoslaviju bila tako uspešna – nesvrstanost. Različita od ideje o “vojnoj neutralnosti”, ona polazi od česte, a pogrešne premise – da ono što je jednom bilo uspešno, može opet to da bude i pod novim okolnostima. No, teorija je odavno pokazala da je to jedna od čestih zabluda i razlog neuspeha u spoljnoj politici. Okolnosti u kojima se primenjuje su presudne za (ne)uspeh neke politike, a ne ona sama po sebi. Biti “nesvrstan” u potpunom evroatlantskom okruženju ne samo da nije poželjno nego je (po učenju geopolitičara) jedna od najtežih mogućih pozicija za neku zemlju – tzv. zemlju u okruženju. Izgleda da ni oni koji to povremeno zastupaju ne misle ozbiljno kad pominju nesvrstanost kao stratešku opciju, ne samo zato što bismo time faktički i priznali da spadamo u “treći svet” i pomirili se da tu ostanemo. Pozivanje na “spoljnopolitičku nostalgiju” zato pre izgleda kao pokušaj odvraćanja građana od proevropske opcije, nego kao zrela strateška opcija kojoj bi trebalo posvetiti posebnu pažnju. Vremena kada smo mogli uspešno da budemo “Zapad za Istok i Istok za Zapad” ipak su prošla, a od “podgrejane” politike gori je samo podgrejan pire.

PRIJATELJI KAO SAVEZNICI: Donedavno takvu ideju, vezano konkretno za Rusiju, zastupali su samo neki predstavnici SRS-a. Ideja da je ne samo prihvatljivo nego i mnogo bolje biti “ruska gubernija” od članice EU, izgledala je tada kao “izletanje” i verbalni radikalizam. No, kako je ruska podrška interesima Srbije u vezi sa statusom Kosova bila i najjača i najdoslednija, postepeno je jačala ova ideja i povećavao se broj onih koji je podržavaju. Njeni zastupnici polaze ne toliko od ideja o “panslovenstvu” ili “pravoslavnoj braći” (što se ranije ponekad ispoljavalo), nego od teza da “moćna i bogata” Rusija može jedina da nam pomogne da ostvarimo svoje interese, posebno kao protivteža supermoćnim SAD (kao pokroviteljima albanske strane). Ono što zastupnici te ideje ne elaboriraju jeste analiza da li Rusija (ili Kina, ili neko treći, svejedno) može da nam pomogne i u rešavanju ostalih pitanja bitnih za opredeljenje za nešto kao strategiju – da li ćemo time da budemo bezbedniji, prosperitetniji, napredniji? A odgovor na ta pitanja ipak je negativan. Ni Rusija, ni Kina, ni neko treći ne mogu da nam pomognu da to budemo. Zato i bez obzira na staru maksimu da u međunarodnim odnosima nisu večna ni prijateljstva, ni neprijateljstva, nego su večni samo interesi, pa čak i pod pretpostavkom da su nam interesi na duže vreme usklađeni, pitanje je da li kao strategija treba da bude prihvaćeno nešto što za jedan od naših interesa (velik, istina) ima bitan značaj, ali za sve ostale ne može da bude zadovoljavajuće.
Dakle, šta se može zaključiti? Bolje alternative od pristupanja Evropskoj uniji – iz ekonomskih, (geo)političkih, demokratskih (mogli bismo ih nazvati i civilizacijskih) razloga – ipak nema. Da li je to i dovoljan razlog da ustvrdimo da zbog toga ne može da dođe do ozbiljnije izmene spoljnopolitičke strategije Srbije? Logika, ili”zdrav razum”, kako ko hoće, nalagala bi da bude tako, ali zar bi nam bilo prvi put da postupimo drugačije? Zasad alternativne koncepcije niti imaju elaboraciju, niti imaju potrebnu podršku građana, ali ne možemo isključiti ni mogućnost da određena kombinacija političkih snaga u eventualnoj novoj koaliciji na vlasti ipak ne odabere takav put. Bojimo se da bi taj izbor sledio poznati Marfijev zakon: kada stvari jednom krenu loše, idu samo od lošeg na gore. Kao odbrana od toga služi ipak jasno većinsko opredeljenje građana, glas stručne javnosti i dosledan stav proevropski orijentisanih političkih snaga. A povremeno i bolje razumevanje same EU za muke i protivrečnosti ove i ovakve Srbije.

Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu

Evropski forum br. 05-06. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 908 od 29. maja 2008.

home povratak