| IZBORI I EVROPSKA PERSPEKTIVA SRBIJE | |
S one strane duge
Ako Demokratska stranka na kraju uspe da formira vladu, morala bi krajnje ozbiljno da shvati da će sledećih godinu dana njene vlasti suštinski odrediti budućnost Srbije
Piše: dr Jovan Teokarević
Dan posle naših parlamentarnih izbora od 11. maja jedna izjava Olija Rena izazvala je priličnu pažnju javnosti u Srbiji. Komesar za proširenje Evropske unije pozdravio je uspeh proevropskih snaga na izborima i istakao da "veruje da će nova vlada nastaviti program reformi i put u Evropu". Ren je još dodao da "Srbija može postati pokretačka snaga Zapadnog Balkana" i istakao "spremnost Evropske unije da ubrza put Srbije u EU, uključujući davanje statusa kandidata za članstvo".
Bilo je mnogo sličnih domaćih izjava, kao i slavlja zbog pobede “proevropskih snaga”, a čula su se i kod nas jednako optimistična očekivanja i prognoze. Da li je ovaj optimizam opravdan? Hoće li evropeizacija sada konačno krenuti posle toliko izgubljenih godina i možemo li, uz pomoć novostečene dobronamernosti Unije, relativno brzo da dobijemo kandidaturu za članstvo, a onda da počnemo i pregovore o pristupanju?
Pre svega treba reći da proevropske partije ipak nisu dobile većinu glasova, odnosno mesta u Skupštini Srbije, kao što se tvrdilo u prvobitnom zanosu zbog neočekivano dobrih rezultata koalicije “Lista za evropsku Srbiju”, koju predvodi Demokratska stranka. Tačno je da su, suprotno svim predviđanjima, tadićevci postigli najbolji rezultat do sada i postali najpopularnija stranka u zemlji, na račun svojih rivala radikala i Koštuničinog DSS-a, ali za malo nisu uspeli da “namaknu” potrebnu “evropsku većinu” sa načelno bliskim partijama. I proevropskoj i antievropskoj opciji za formiranje vlade (u vreme pisanja ovog teksta) nedostaju mesta koja je u Skupštini osvojila koalicija na čelu sa Socijalističkom partijom Srbije (SPS) Ivice Dačića.
Rezultati izbora jesu, dakle, ohrabrujući, što se evropskih integracija tiče, posebno ako se ima u vidu da je Tadić pobedio dva puta u poslednja četiri meseca, a sada u maju – nedugo posle otcepljenja Kosova. Niko nije očekivao da će evropska opcija da povrati snagu i nadmaši druge u tako kratkom vremenu, obeleženom postkosovskom konfuzijom i očekivanim rastom nacionalizma, kao i usred optužbi takmaca za državnu izdaju zbog potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa Evropskom unijom.
U nedostatku većine u parlamentu, upravo su ovaj uzlazni trend proevropskih i uporedni silazni trend antievropskih partija u Srbiji najvažnija politička činjenica koja će možda i dovesti do formiranja proevropske vlade, sa SPS-om. Da bi trend mogao da se nastavi i da u sledećih par godina dovede do ubedljive proevropske većine u Srbiji, treba imati na umu bar nekoliko stvari.
Prvo, proevropska većina će se profilisati i rasti sledećih godina između ostalog i kroz nove, možda i prevremene izbore kojih se u načelu ne treba bojati. Mada neće nikako biti lako, jer će opozicija neprekidno disati za vratom, a SPS ucenjivati, proevropska opcija je ipak, čini se, ostavila najteže izazove za sobom, a usput je naučila i da povlači naizgled nepopularne poteze i da rizikuje, za šta su je birači nagradili, a ne kaznili.
Drugo, glavni neposredni izazovi neće biti ekonomske i političke, već – bezbednosne prirode. Svako nasilje na Kosovu, koje mogu da izazovu tamošnji i Albanci i Srbi, a još verovatnije ovdašnjs antievropska opozicija, predstavljaće neposrednu pretnju opstanku vlade, pa tako i daljem evropskom putu Srbije. Zato će kontrola nad ministarstvima sile biti ključna (takođe i zbog haške obaveze), u istoj meri koliko i efikasna saradnja sa međunarodnim bezbednosnim snagama na Kosovu.
Treće, iako sledećih nekoliko godina (sve do pred pristupanje Uniji) status Kosova ne mora direktno da utiče na napredak Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji, mora se što pre, zajedno sa EU i susedima, naći neka uzajamno prihvatljiva formula za koegzistenciju nezavisnog Kosova i Srbije koja takav status ne priznaje. To će biti sve potrebnije na regionalnim sastancima, jer predstavnici Srbije ne mogu zauvek da nastave da demonstrativno napuštaju ove forume, zbog nastupa predstavnika Vlade Kosova. Već sada to izgleda sasvim besmisleno i bez ikakvog efekta, a preti da potpuno onemogući bilo kakvu ozbiljniju regionalnu saradnju koja je ključna za evropeizaciju i čiji je upravo Srbija bila najveći zagovornik i oslonac.
Na kraju, sama Demokratska stranka mora krajnje ozbiljno da shvati da će sledećih godinu dana njihove vlasti (ako se ta vlast uopšte uskoro formira) suštinski odrediti budućnost Srbije. U tom periodu Srbija mora da dobije prvo bezvizni režim sa zemljama Šengena, a onda i status kandidata za članstvo u EU. Veliki posao na evropeizaciji tek će onda u pravom smislu početi, tokom pregovora o pristupanju. Ali, tada bi već trebalo da budemo “s one strane duge”, to jest sa rešenim krupnim pitanjima o tome u kom generalnom pravcu Srbija treba da ide.
Autor je docent na Fakultetu političkih nauka i direktor BeCEI-ja
Evropski forum br. 05-06. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 908 od 29. maja 2008. |
|