Balkan i Srbija posle Bukurešta

Povratak starim saveznicima

Naša zemlja je posle 2000. krenula u evroatlantske integracije, koje su sada zaustavljene. Srbija mora da obnovi sve vidove diplomatske, vojne i bezbednosne komunikacije na svim nivoima sa za nas najznačajnijim zemljama

Piše: Ivan Vejvoda

Evroatlantske integracije na Zapadnom Balkanu se nastavljaju. Ovaj region je već odavno “unutrašnje dvorište” Evropske unije i NATO-a. Stvaranje kolektivnog bezbednosnog okvira Evrope posle pada Berlinskog zida 1989. išao je uporedo sa integracionim procesima u EU. Srbija je bila sastavni deo tih integracionih sve do pre godinu dana, kada je skrenula sa utabane staze gde su prošle ili prolaze sve druge zemlje bližeg i šireg okruženja.
Pokazalo se na primeru svih prethodnih integracionih procesa postkomunističkih zemalja Evrope, da je svaki korak u tom pravcu, i najzad članstvo u EU, NATO-u, Savetu Evrope, OEBS-u, Svetskoj trgovinskoj organizaciji, regionalnim integracijama… značio istovremeno snaženje njihove stabilnosti, jačanje njihovog ugleda i jasan signal investitorima da je novostečena stabilnost garant postojanja dobrih uslova za ulaganja, a samim tim stvaranje novih radnih mesta. Tako je, na primer, Slovačka postala “tigar pod Tatrama” i danas je jedan od najvećih proizvođača automobila na svetu po glavi stanovnika. Neposredna je, dakle, veza između evroatlantskih procesa i jačanja prosperiteta i ekonomskog razvoja tih zemalja.
Delegacija Srbije je na samitu u Bukureštu prisustvovala zasedanju Saveta za evroatlantsko partnerstvo (EAPC) koje okuplja sve članice NATO-a i Partnerstva za mir, kao i uporednoj “Bukureštanskoj konferenciji”, skupu koji je raspravljao o svim otvorenim značajnim globalnim i regionalnim bezbednosim pitanima, a koji okuplja vladine, nevladine i predstavnike akademske sredine.
Na potonjem skupu bilo je reči i o Balkanu. Isticana je uloga učešća regiona u kolektivnom sistemu bezbednosti kao načinu bržeg postizanja temelja stabilnosti i trajnog mira. Veliki i uspešan politički mirovni plan Evrope posle Drugog svetskog rata nije dovršen dok i ceo region Balkana ne nađe u njemu svoje punopravno mesto. Ulazak Grčke i Turske u NATO 1951. godine značio je da su i pored istorijskih razmirica mir i stabilnost između ove dve zemlje sačuvani, a odnosi znatno poboljšani u poslednjih desetak godina.
Srbija se uvek na ovakvim samitima i skupovima pominje kao najveća zemlja zapadnog Balkana, samim tim i kao ona koja bi mogla da dâ najveći doprinos trajnoj regionalnoj stabilnosti, ali i doprinos mirovnim misijama pod okriljem UN-a, s obzirom na iskustvo koje ima u tom pogledu kao i druge zemlje proizašle iz bivše Jugoslavije. Srbija, doduše, sama osujećuje mogućnost prenošenja svojih stavova i eventualno učešće u već postojećem okviru komunikacije i dijaloga unutar NATO-a. Pored ostalog ne koristi ni dostignuti nivo diplomatske i vojne komunikacije koji joj je omogućen učešćem u programu Partnerstvo za mir.
Zato što pri NATO-u u Briselu nema misiju u punom sastavu, sa diplomatama i oficirima, to znači da Srbija ne komunicira na svim nivoima, svakodnevno i efikasno sa za nas najznačajnijim zemljama i partnerima, političkim, ekonomskim i bezbednosnim. Kako Grčka, Rumunija, Slovačka, Španija i druge zemlje članice NATO-a imaju u okviru KFOR-a svoje trupe na Kosovu (90 odsto vojnika u NATO misiji na Kosovu su evropski vojnici), prisustvo pune diplomatsko-vojne misije Srbije u sedištu i središtu NATO-a imalo bi izuzetan značaj. Treba li ponavljati očigledne činjenice da se u NATO-u odluke na Političkom savetu donose konsenzusom (primer grčkog veta na upućivanje poziva u članstvo Makedoniji), što bi značilo prisustvo naših predstavnika u hodnicima zgrada Alijanse.
Bukureštanski samit je potvrdio sveukupno kretanje Evrope ka jačanju transatlantskih odnosa u svetu u kome globalni odnosi, privredno jačanje Kine i Indije, bezbednosni izazovi ne samo nuklearne proliferacije nego, na primer, i klimatskih promena, moraju da se rešavaju u intenzivnom dijalogu i komunikaciji.
Srbija se posle 2000. vratila svojim starim saveznicima, krenula u evroatlantske integracije, i jednog dana će na referendumu odlučivati i o članstvu u NATO-u, ali je od toga trenutno veoma udaljena. Zato mora da iskoristi sve što joj je dato u pogledu mogućnosti daljih reformi oružanih i bezbednosnih snaga i jačanja komunikacija sa svetom, što znači da treba što pre da obnovi sve vidove diplomatske, vojne i bezbednosne komunikacije na svim nivoima.

Autor je direktor Balkanskog fonda za demokratiju

Evropski forum br. 04. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 903 od 24. aprila 2008.

home povratak