Neutralnost na srpski način

Država "negde Između"

Srbija je na brzinu pretvorena u neutralnu zemlju, kratkoročno - zbog predstojećih izbora, a dugoročno - da bi bila udaljena i izolovana od Evrope i sveta

Piše: dr Jovan Teokarević

Da je Srbija “vojno neutralna” država, verovatno zna tek zanemariv procenat njenih građana. Nikakvo čudo: vojno neutralni “u odnosu na postojeće vojne saveze” postali smo naprasno, jednom rečenicom u okviru Rezolucije Skupštine Srbije o Kosovu, krajem decembra 2007. godine.
Kao i u toliko drugih slučajeva, uključujući usvajanje Ustava Srbije godinu dana pre toga, prekršena su sva pravila koja se u demokratski uređenim državama u ovim prilikama poštuju. Ne samo da nije bilo nikakve prethodne rasprave u široj i stručnoj javnosti (pa ni u samoj Skupštini), već ni bilo kakvog nagoveštaja o tome da bi ova tema mogla da bude pomenuta u tako neodgovarajućem okviru, kao što je skupštinska rezolucija o Kosovu. Pogotovo se nije moglo očekivati da će tema, čim bude ovako nepropisno otvorena, odmah na isti način biti i zatvorena, zaključkom – ni manje ni više – nego o budućoj bezbednosnoj i odbrambenoj orijentaciji Srbije. Za takav, po značaju i posledicama zaista dalekosežan zaključak, bila je potrebna jedna jedina rečenica pomenute rezolucije! Ta jedna rečenica promenila je celokupnu dosadašnju koncepciju bezbednosti, odbrane i spoljne politike ove države.
O tome šta bi neutralnost konkretno značila, do sada vlast nije ponudila javnosti bukvalno nijednu jedinu informaciju. Razlog za to je, delimično, i u činjenici što je Demokratska stranka – koja kontroliše Ministarstvo odbrane i Generalštab kao eventualne izvore tih informacija – glasala za rezoluciju pokazujući protivljenje osamostaljenju Kosova, ali istovremeno ne usuđujući se da se suprotstavi ovom podmetnutom delu teksta, zbog kojeg predstavnici DS-a očigledno nisu presrećni, ali su ga u parlamentu ipak podržali.
Sve u vezi sa temom neutralnosti je, očigledno, ishitreno i nepromišljeno, osim činjenice da srpski antievropski izolacionisti mogu ovo zgodno zloupotrebiti u političke svrhe, na predstojećim izborima i posle njih. Iako su sve parlamentarne stranke, osim Liberalno demokratske partije, prihvatile rezoluciju, ideja o neutralnosti Srbije došla je od Demokratske stranke Srbije.
Sama brzina dosta govori o motivima glavnog predlagača. Očigledno je da je u DSS-u procenjeno da bi se proglašenje nezavisnosti Kosova, tj. potpuni debakl pre svega narodnjačke politike, moglo zgodno iskoristiti za povećanje inače veoma smanjenih izbornih šansi ove partije. Zato je trebalo zloupotrebiti očekivano narastajuće anti-NATO raspoloženje u Srbiji, i istovremeno gurnuti zemlju u pravcu Rusije, i to na svaki mogući način: ekonomski (prodajom NIS-a i drugih velikih preduzeća), politički (potpunim oslanjanjem na Rusiju u “kosovskoj politici”), ali i bezbednosno (samo udaljavanje Srbije od NATO-a je veliki poklon Rusiji, koja se sve energičnije suprotstavlja daljem širenju Alijanse). Sve vreme je pripreman teren i za razlaz sa dotadašnjom proevropskom politikom, za šta je iskorišćeno slanje misije Eulex Evropske unije na Kosovo u decembru 2007. godine, bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao i potonje priznanje Kosova od strane većine članica EU.
Iz ove perspektive gledano, opredeljenje za neutralni status Srbije nije u vezi sa nekom velikom geopolitičkom promenom u svetu ili našem susedstvu. Čak se ni nezavisnost Kosova ne bi mogla svrstati u takvu vrstu povoda, jer ta jedna rečenica skupštinske rezolucije sasvim neubedljivo sugeriše da se Srbija za neutralnost (što bi trebalo da znači – protiv članstva u NATO-u) opredelila isključivo ili prvenstveno “zbog ukupne uloge NATO pakta”, kako se tamo kaže.
Do sada nije promenjen nijedan dosadašnji strateški dokument Srbije o njenoj bezbednosnoj, odbrambenoj ili spoljnopolitičkoj orijentaciji, niti je donet novi, a svi oni su kao strateški cilj pominjali evroatlantske integracije, odnosno kretanje ka članstvu u Severnoatlantskom savezu. Nikada nije bilo izvesno dokle će se na tom putu tačno stići, ali nije bilo ni potrebe za tim, jer tek smo počeli da (nepotpuno) koristimo i članstvo u Partnerstvu za mir. Ipak, vojsku reorganizujemo prema standardima ovog vojnog saveza, na mnogo drugih načina sa njim sarađujemo, a njegovi vojnici su garant bezbednosti Srba na Kosovu i celog našeg regiona.
Na aprilskom samitu NATO-a u Bukureštu Hrvatska i Albanija dobile su poziv u članstvo, a Makedonija ga nije dobila samo zbog izostanka sporazuma sa Grčkom o nazivu svoje države. Crna Gora i BiH ne kriju, već naglašavaju da im je članska karta ove organizacije prioritet. Sve države oko nas su, dakle, već u Alijansi ili će uskoro biti tamo. Niko, baš niko osim Srbije, i to ne samo u našem regionu, i ne pominje neutralnost, jer je sama koncepcija izgubila smisao posle hladnog rata i u kontekstu pristupanja Evropskoj uniji.
Samo naizgled, Irska, Švedska, Finska, Austrija, Kipar i Malta, kao neutralne zemlje, pokazuju da ovakav način članstva u EU nije nemoguć za Srbiju, ali razlike između njih i nas veće su nego što se na prvi pogled čini. Suprotno nama, ove države su uvek bile deo Zapada, pa je njihova neutralnost u krajnjoj liniji mogla da računa na podršku NATO-a. Stupanjem u EU, one su praktično prestale da budu neutralne u dotadašnjem ili klasičnom smislu: prihvatile su obavezu da se ponašaju u skladu sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Unije. To sve više podrazumeva i angažovanje u vojnim misijama širom sveta, a od usvajanja Lisabonskog ugovora i sama EU je, zbog klauzule o međusobnoj vojnoj pomoći, počela da liči na pravi vojni savez. Konačno, reč je o bogatim državama koje mogu da podnesu veće troškove odbrane koje neutralnost podrazumeva.
Nije, dakle, prvenstveno reč o tome da je vojna neutralnost neadekvatna za Srbiju (a jeste neadekvatna), nego o tome da autori ove ideje nemaju nikakvu predstavu o tome šta bi ona trebalo da podrazumeva. Cilj je očigledno bio da se kratkoročno ova inicijativa zloupotrebi u partijske svrhe na predstojećim izborima, a dugoročno da se Srbija udalji i izoluje od Evrope i sveta.

Autor je docent na FPN-u i direktor BeCEI

Evropski forum br. 04. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 903 od 24. aprila 2008.

home povratak