| NATO samit u Rumuniji | |
Jednima radost, drugima razočaranje
Ovogodišnji samit NATO-a obeležen je pozivom u članstvo Hrvatskoj i Albaniji, vojnim angažmanom u Avganistanu, odnosima sa Rusijom i nedostatkom konsenzusa o integraciji Makedonije, Ukrajine i Gruzije u zapadni vojni savez
Piše: Danijel Šunter
Poslednji samit NATO-a, od 2. do 4. aprila u glavnom gradu Rumunije, kao i prethodni održan u prestonici Letonije pre dve godine, imaće znatan uticaj na bezbednosnu arhitekturu Zapadnog Balkana. U Rigi su 2006. Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora pozvane u program Partnerstvo za mir, dok je susret šefova država NATO-a u Bukureštu doneo Hrvatskoj i Albaniji poziv u punopravno članstvo.
Očekivani poziv Makedoniji je izostao zbog nerešenog spora sa Grčkom oko imena države, pa je delegacija iz Skoplja demonstrativno napustila skup. Makedonija članstvo u NATO-u smatra jednim od prioriteta spoljne politike, garantom za očuvanje teritorijalnog integriteta i mestom za međunarodnu afirmaciju svojih nacionalnih interesa.
Zajedničke pripreme
Skoplje, Zagreb i Tirana proteklih godina zajedno su se pripremale za stupanje u NATO. U diplomatskim krugovima nazvane su i “državama Big MAC” (Macedonia, Albania, Croatia), što je sinonim za novi krug širenja NATO-a posle “big banga” (velikog praska) 2004. godine (tada je u Alijansu stupilo sedam postkomunističkih evropskih država). Tri balkanske zemlje, i pored međusobnih razlika u stepenu ekonomskog napretka, reformi i institucionalnih kapaciteta, uložile su velike napore kako bi ispunile uslove za stupanje u NATO. Blisku odbrambenu saradnju ostvarile su i kroz Jadransku povelju, regionalnu inicijativu pod pokroviteljstvom SAD, koja im dodatno pomaže u ispunjavanju kriterijuma za članstvo u Severnoatlantskom savezu i EU. Spremnost da se uključe u kolektivni sistem bezbednosti pokazale su i radikalnom reformom oružanih snaga: svoje vojske su brojčano smanjile i reorganizovale u skladu sa NATO standardima, a umesto ročne uvedena je profesionalna vojska (Hrvatska i Makedonija su već ukinule obavezu služenja vojnog roka, a Albanija je najavila profesionalizaciju do 2010. godine). Svoje trupe uključile su u zajedničku vojnu jedinicu Jugoistočne Evrope – SEEBRIG, kao i međunarodne misije u Avganistanu i misiju EU u BiH.
Bosna i Hercegovina i Crna Gora takođe imaju ambiciju da postanu članice NATO-a, i na samitu u Bukureštu dobile su poziv da se uključe u takozvani Intenzivirani dijalog, ekspertski aranžman koji će im dodatno pomoći u sprovođenju reformi sistema odbrane i pripremama za stupanje u Akcioni plan članstva.
Ponuda Srbiji
Delegacija Srbije je samit u Bukureštu koristila da afirmiše svoje stavove o statusa Kosova i da u razgovorima sa vojnim rukovodiocima NATO-a dobije potvrdu da će KFOR ostati statusno neutralan u okvirima Rezolucije 1244 UN-a. NATO je ponovio svoju opredeljenost da pomogne stabilnost Balkanskog poluostrva vojnim prisustvom na Kosovu u skladu sa Rezolucijom UN-a i da njegove međunarodne snage pomognu Ujedinjenim nacijama, Evropskoj uniji i ostalim međunarodnim akterima na tom prostoru.
Iako u Srbiji nema konsenzusa ni o članstvu u NATO-u, šefovi država Alijanse ponudili su Beogradu da započne intenzivirani dijalog. Ta ponuda predstavlja poruku Srbiji da u budućnosti, ako to bude želela, može započeti konkretniju saradnju sa NATO-om i slediti put svih ostalih država u regionu koje su se opredelile za članstvo u kolektivnom sistemu bezbednosti.
Odluke samita NATO-a u Bukureštu pokazale su neutemeljenost “antinatovske” retorike dela srpske političke elite. Prva je proteklih meseci često ponavljana optužba kako Alijansa navodno pravi marionetsku državu na Kosovu, ali ova organizacija se ni pre ni tokom samita u Bukureštu nije eksplicitno izjašnjavala o statusu Kosova, jer njene članice nemaju jedinstven stav o tom pitanju. Osim pružanja podrške specijalnom izaslaniku UN-a, a zatim i naporima pregovaračke trojke tokom prošle godine, NATO se Kosovom bavio prvenstveno kroz angažman KFOR-a, čiji je mandat definisan Rezolucijom 1244 SB UN-a i vojnotehničkim sporazumom iz Kumanova.
Druga teza, o NATO-u kao instrumentu spoljne politike SAD, takođe je opovrgnuta jer Skoplje, Tbilisi i Kijev, i pored snažne podrške Vašingtona, nisu dobile poziv u Akcioni plan članstva zbog protivljenja članica saveza: Grčke u prvom, a Nemačke i Francuske u drugom i trećem slučaju. Ovi primeri ilustruju da odlučivanje putem konsenzusa u NATO-u znači da svaka država članica u skladu sa svojim nacionalnim interesima može da afirmiše, ali i blokira odluke saveza za koje proceni da se kose sa njenim interesima.
Autor je direktor Evroatlantske inicijative
i urednik magazina “Evroatlantska revija”
Antrfile 1
Članstvo jeftinije od neutralnosti
Hrvatska je do samita u Bukureštu uspela da reši problem nedovoljne podrške javnosti za članstvo u NATO-u. Obimna kampanja informisanja javnosti o NATO-u i javna debata, uključujući i studiju Ministarstva odbrane koja je pokazala da je ulazak u kolektivni sistem bezbednosti jeftiniji u odnosu na opciju neutralnosti, obezbedila je natpolovičnu podršku građana Hrvatske za stupanje u Alijansu. Proračun za 2007. godinu u pomenutoj studiji pokazuje da bi Zagreb u slučaju neutralnosti za modernizaciju vojske umesto 394 miliona morao da uloži 983 miliona kuna. Računica takođe pokazuje da na desetogodišnjem nivou, članstvom u kolektivnom sistemu odbrane Hrvatska štedi tri milijarde dolara u odnosu na održavanje individualnog sistema odbrane koji zahteva vojna neutralnost. Zagreb takođe očekuje da će članstvo u NATO-u povoljno uticati na kreditni rejting zemlje i veće investicije.
Antrfile 2
Alijansa i Rusija
Ruski predsednik Vladimir Putin i šefovi država članica NATO-a ponovili su u Bukureštu neslaganja oko pitanja statusa Kosova, eventualnog članstva Ukrajine i Gruzije u NATO-u, sporazuma statusa konvencionalnih snaga u Evropi i razmeštanja antibalističkog raketnog štita SAD u istočnoj Evropi. Da ti nesporazumi ipak ne znače da se Zapad i Rusija kreću ka novom hladnom ratu pokazuju praktični aranžmani sklopljeni tokom samita: pored ostalog je dogovoreno da Moskva dodatno pomogne NATO-u u stabilizaciji Avganistana ustupanjem snagama Alijanse svoje kopnene saobraćajnice za snabdevanje međunarodnih snaga. Visoko je ocenjena saradnja u antiterorističkoj pomorskoj misiji NATO-a “Aktivno nastojanje” u kojoj ruski brodovi zajedno sa brodovima članica Alijanse učestvuju u kontroli pomorskog saobraćaja u Sredozemlju.
Antrfile 3
Rešenje za Avganistan
Jedna od vodećih tema bukureštanskog samita bila je vojno angažovanje NATO-a u misijama podrške miru i pitanje ravnomernosti učešća država članica i partnera u tim operacijama. Najveća pažnja bila je posvećena ISAF-u, stabilizacionoj misiji u Avganistanu pod komandom Alijanse i mandatom UN-a. Reč je o najvećoj vojnoj misiji Severnoatlantskog saveza, u kojoj je angažovano oko 47.000 vojnika sa prostora Evrope, Bliskog istoka, Azije i Okeanije. ISAF se smatra svojevrsnim ispitom kredibilnosti posthladnoratovskog NATO-a, koji je započeo transformaciju u skladu sa novim bezbednosnim izazovima. Jedan od prioritetnih ciljeva tih reformi je da Alijansa, pored obezbeđivanja matične teritorije, bude osposobljena i za stabilizacione i mirovne misije van evroatlantskog prostora.
Samit u Bukureštu uspeo je da reši najveći tekući problem ISAF-a, a to je nedostatak vojnika na jugu Avganistana, gde su najveća uporišta talibanskih grupa. Do sada je samo manji broj članica Alijanse (poput Kanade, Rumunije, Velike Britanije i SAD) pokazao spremnost da razmesti trupe na prostoru gde se vode intenzivne borbe. To je dovelo do velikog nezadovoljstva Otave, koja je zapretila da će povući svoje vojnike ukoliko većina članica i partnera svoje kontingente i dalje bude držala samo u mirnijim severnim provincijama Avganistana. Rešenje je doneo predsednik Francuske Nikola Sarkozi, najavljujući da će u tu državu uputiti dodatnih 700 vojnika, što će američkoj vojsci omogućiti da postojeće trupe sa istoka prebaci na jug Avganistana.
U Bukureštu je predstavljena i dugoročna vizija stabilizacije Avganistana, koja podrazumeva pružanje podrške Kabulu u izgradnji oružanih snaga, obnovi civilne infrastrukture i državnih institucija, kao i bolju koordinaciju međunarodnih aktera koji pomažu izgradnju te države. O važnosti razgovora o budućnosti Avganistana govori podatak da su na radnom sastanku, pored generalnog sekretara i šefova država NATO-a, učestvovali i generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun i zvaničnici te azijske zemlje.
Antrfile 4
Članice NATO-a:
Belgija, Bugarska, Češka, Danska, Estonija, Francuska, Grčka, Holandija, Island, Italija, Kanada, Letonija, Litvanija, Luksemburg, Mađarska, Nemačka, Norveška, Poljska, Portugal, Rumunija, SAD, Slovačka, Slovenija, Španija, Turska, Velika Britanija.
Članice Partnerstva za mir:
Albanija, Austrija, Azerbejdžan, Belorusija, Finska, Gruzija, Hrvatska, Irska, Jermenija, Kazahstan, Kirgistan, Makedonija, Moldavija, Rusija, Švajcarska, Švedska, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukrajina, Uzbekistan.
Evropski forum br. 04. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 903 od 24. aprila 2008. |
|