Srbija, EU i bezbednost na balkanu

Sporna ponuda

Kako u Beogradu tumače najavu iz Brisela da bi sporazum sa EU mogao biti potpisan pre vanrednih parlamentarnih izbora 11. maja, šta o tome misli Holandija i kako se to odražava na gasni aranžman Srbije sa Rusijom

Piše: Aleksandra Mijalković

Kao što domaći ljubitelji trilera napeto iščekuju novi zaplet u nekoj od holivudskih “krimi saga”, tako međunarodni posmatrači pokušavaju da pogode rasplet najnovijeg nastavka “srpske sage”.
Ko će pobediti na majskim izborima i kako će se to odraziti na bezbednost regiona? Da li će Srbiji krajem meseca u Briselu najzad biti ponuđen na potpisivanje sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji (SSP), i ko će, u ime Beograda, na njega staviti svoje inicijale? Može li ova umorna balkanska zemlja najzad privesti (srećnom) kraju svoje “evropsko putovanje”, ili će ponovo potonuti u (samo)izolaciju? Šta će se dogoditi sa energetskim sporazumom Beograda i Moskve? Dokle je stigla “haško-kosovska” priča i kako su u nju dospela tri naizgled nepovezana lika: supruga bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, bivši premijer Kosova Ramuš Haradinaj i aktuelni ministar spoljnih poslova Holandije Maksim Verhagen?
Glavne ličnosti su i dalje iste, mada je “pred finiš” – da bi povećao dramatičnost – na scenu (ponovo) stupio čovek koji se jedno vreme povukao u epizodnu ulogu, Havijer Solana, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost. On je predložio da se Beogradu ponudi da potpiše SSP po ubrzanom postupku, pre izbora raspisanih za 11. maj, a po mogućstvu na samitu ministara spoljnih poslova zemalja članica EU, 28. aprila. Radi mira i stabilnosti na Balkanu.

PROEVROPSKI ORIJENTISANI SRBI ovo su radosno dočekali kao potvrdu podrške i naklonosti EU, drugi, skloniji tešnjim vezama sa Rusijom, Kinom i Indijom su to odbili kao licemerje posle “kosovskog debakla”, a deo srpske političke javnosti je ocenio da je ovako tempirana ponuda pokušaj mešanja u unutrašnje stvari Srbije. Premijer Vojislav Koštunica, lider Demokratske stranke Srbije, čak je primetio da je to “pokušaj potpisivanja nezavisnosti Kosova” i dodao da “ako Tadić i koalicija Čanak, DS, G17 plus podržavaju Solanin sporazum koji treba da pomogne ovoj koaliciji na izborima, to može predstavljati partijski interes Čanka, DS-a i G17 plus, ali taj sporazum svakako nije u interesu države Srbije i srpskog naroda”.
Doris Pak, šefica delegacije Evropskog parlamenta za jugoistočnu Evropu, odbacila je tvrdnje da je Solanina ponuda mešanje u unutrašnje stvari Srbije ili pokušaj da se utiče na ishod predstojećih izbora, ali ni ona, ni prema nama dobronamerni predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo, niti komesar za proširenje EU Oli Ren (kao ni neki drugi briselski zvaničnici od kojih smo to pokušali da doznamo) nisu mogli da potvrde koliko je realna šansa da će nam sporazum, koji je podigao toliku halabuku u ovdašnjoj javnosti, zaista biti ponuđen na potpis ovog meseca.
S druge strane, ukoliko se to stvarno dogodi, ko će ga potpisati u ime Srbije? Vlada je još pre raspisivanja izbora za to ovlastila potpredsednika Božidara Đelića (za tu odluku glasali su svi ministri i premijer Koštunica), ali bi se u ulozi potpisnika mogao pojaviti i predsednik Boris Tadić (nosilac izborne liste “Za evropsku Srbiju”), na osnovu Bečke konvencije koja šefu države omogućuje da potpisuje međunarodne sporazume. Tadić se zalaže za SSP, ali istovremeno ponavlja da Srbija neće prihvatiti, kao uslov za prijem u EU, da prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova ako to neko od nje zatraži. On je naglasio da se takav zahtev ne može postavljati, posebno zato što ne postoji opšta saglasnost u EU o Kosovu, jer ima država članica Unije koje “nisu i neće priznati nezavisnost Pokrajine”.

“PREDSEDNIK IMA PRAVO DA POTPIŠE SSP i treba da učini sve kako bi, zajedno sa Evropom koja razume naše probleme, obezbedio građanima Srbije sigurniju evropsku budućnost”, smatra lider Liberalno -demokratske partije (LDP) Čedomir Jovanović. Isto predlaže i stranka G17 plus, kako bismo što pre nastavili pridruživanje EU, i time “obezbedili stabilnost zemlje i nacionalne valute, veće investicije i nove poslove”.
Čelnik Nove Srbije Velimir Ilić je, međutim, zatražio da odluka vlade kojom je Đelić bio ovlašćen da potpiše SSP bude povučena, i najavio da će, u slučaju da Srbija sada potpiše SSP, biti pokrenuta inicijativa za opoziv predsednika Tadića. “Odobravanjem potpisivanja tog sporazuma sa EU predsednik države bi prekršio Ustav sopstvene države i Rezoluciju Skupštine Srbije”, rekao je Ilić.

U OSVIT NOVIH PARLAMENTARNIH IZBORA u Srbiji, “najvažnijih i najneizvesnijih” otkad je srušen Miloševićev režim, pooštrava se politička retorika ključnih igrača, umnožava broj “neformalnih” sastanaka srpskih zvaničnika i najuticajnijih ljudi “iz senke” sa zvaničnim i nezvaničnim predstavnicima Evropske unije, pojedinih njenih članica i drugih međunarodnih organizacija, pojavljuju novi i još noviji rezultati ispitivanja javnog mnjenja. Jedno od njih pokazuje da iako dve trećine građana Srbije (63,9 odsto) i dalje podržava ulazak Srbije u EU, čak 71,3 odsto smatra da to ne bi trebalo prihvatiti ukoliko je uslovljeno priznavanjem nezavisnosti Kosova.
Predsednik Tadić, međutim, podseća da je većina građana još na januarskim predsedničkim izborima potvrdila da želi u EU, i da će upravo građani i država imati najviše koristi od SSP-a, jer 80 odsto tog sporazuma podrazumeva regulisanje ekonomskih odnosa sa EU. On je izjavu premijera Koštunice da ne treba potpisivati SSP ocenio kao “tužnu”, budući da dolazi iz stranke koja je, prema njegovim rečima, imala evropski karakter i koja je kao jedan od prioriteta imala evropske integracije. Koštunica sad govori da, iako je “Srbiji mesto u EU”, ona tu ne treba da uđe “četvoronoške”, već uspravno, kao što su to učinile i sve druge članice. Objašnjavajući svoje protivljenje potpisivanju SSP-a u sadašnjim okolnostima, traži da se u ovaj dokument unese odredba kojom se “nedvosmisleno utvrđuje u kojim granicama EU vidi Srbiju” i dodatno garantuje teritorijalna celovitost naše zemlje. Koštunica pored ostalog zamera koalicionim partnerima DS-u i G17 plus što nisu želele da se pokrenu tužbe protiv država EU koje su priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.

SRAMNA ODLUKA HAŠKOG TRIBUNALA da donese oslobađajuću presudu Ramušu Haradinaju, odgovornom za smrt najmanje 40 civila (uglavnom Srba, ali i Roma i Albanaca) tokom rata u južnoj srpskoj pokrajini, dodatno je uzburkala duhove u Srbiji. Za ovakav ishod suđenja najvećim delom su zaslužni Haradinajevi zakonski branitelji – tim britanskih advokata iz kancelarije čiji je jedan od partnera supruga Tonija Blera, bivšeg premijera zemlje koja se od samog početka zalagala za nezavisnost Kosova.
Pored Velike Britanije, još jedna zemlja Evropske unije požurila je da među prvima prizna samoproglašenu kosovsku državu – Holandija. Ista ona koja je uporno insistirala na ispunjenju “haškog uslova” pre bilo kakvog nastavka pregovora sa Srbijom o budućem članstvu u EU (na taj način, kažnjavajući nas, tvrdi predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić, Holandija “pere svoju nečistu savest zbog zločina u Srebrenici”).
Tvrdi stav “zemlje lala” da Ratko Mladić i drugi haški optuženici moraju biti uhapšeni i isporučeni Tribunalu u Hagu pre potpisivanja sporazuma sa Srbijom, sad je donekle ublažen: ministar spoljnih poslova Holandije Maksim Verhagen izjavio je državnoj radio-televizji Srbije da je njegova zemlja spremna da odobri potpisivanje SSP-a pod uslovom da se Beograd obaveže da ga neće ratifikovati i primeniti pre nego što ostvari punu saradnju sa Tribunalom.

VODEĆE DRŽAVE EU POGREŠILE SU odlučivši da priznaju nezavisnosti Kosova, smatra bivši nemački kancelar Gerhard Šreder, koji navija da Unija još ovog meseca ponudi Beogradu potpisivanje SSP-a: “Trebalo je sačekati sa odlukom o priznanju Kosova, a dotle pomoći srpskim političarima orijentisanim ka Evropi. Sada, kada je EU već učinila grešku, nadam se da će shvatiti da ima dug prema Srbiji i da srpski narod neće ostaviti na cedilu”.
Druga greška bila bi da se budućnost i stabilnost Zapadnog Balkana uslove saradnjom sa Haškim tribunalom, dodao je Šreder, čiju su izjavu neki zlonamernici protumačili kao posledicu činjenice da je on u upravi mešovite nemačko-ruske firme koja rukovodi gasovodom postavljenim na dno Severnog mora. A ruski gas je “zajednički imenitelj” i jedan od glavnih likova i u srpskoj priči.
U predizborni sukob “proevropskih” i “proruskih” političara u Srbiji, koji bi mogao da dugoročno opredeli sudbinu zemlje, upleten je, naime, i energetski aranžman Srbije i Rusije, odnosno budući ruski gasovod kroz Srbiju. Ovi prvi ga koče, kao da bi time mogli da razuvere protivnike sporazuma sa EU, oni drugi ga predstavljaju kao rešenje svih naših problema i svojevrsnu “zamenu” za SSP. Vojislav Koštunica tvrdi da je koalicija oko DS-a, pod izgovorom da je vlada u tehničkom mandatu, sprečila potvrđivanje energetskog sporazuma sa Rusijom, “a sada, kada im Solana nudi sporazum za koji ne znamo da li ruši našu državu, onda vlada nije u tehničkom mandatu!”.
Da je ovaj aranžman dobar za Srbiju, jer obezbeđuje energetsku snabdevenost gasom u naredne tri decenije, potvrdio je i Boris Tadić, ali je istovremeno naglasio da je neprihvatljiva energetska zavisnost Srbije od bilo koje zemlje, svejedno da li je to Rusija, SAD ili EU.
Želja Srbije da ostane energetski, ekonomski, politički, vojno, bezbednosno i u svakom drugom pogledu potpuno nezavisna teško je, nažalost, ostvariva u globalizovanom svetu u kojem svako zavisi od svakoga. Ono što možemo je da pažljivo i pametno odaberemo svoje partnere u svakoj od ovih oblasti, u skladu sa sopstvenim dugoročnim interesima i potrebama. Sigurno je da se u taj “opis” uklapaju i Rusija, i SAD, i EU, ali ova potonja ipak nekako najpotpunije.

Evropski forum br. 04. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 903 od 24. aprila 2008.

home povratak