Iskustva drugih i naše dileme

Stalna neutralnost i članstvo u EU

U načelu, Srbija bi mogla da insistira na nepripadanju vojnim savezima, kao što to rade Austrija, Švedska i Finska, ali bi time samu sebe ograničila na putu ka Evropskoj uniji

Piše: dr Fridhelm Frišenšlager

Zbog skorašnjih iskustava (rat sa NATO-om, priznanje nezavisnosti Kosova od strane mnogih članica Evropske unije), Srbija nije sigurna u svoju evropsku perspektivu. Pošto je entuzijazam za integraciju u EU i naročito za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku Unije ograničen, intenzivirana je diskusija o mogućoj budućnosti Srbije kao neutralnoj državi. Može li to bude problem za pristupanje Srbije EU?
Nije reč o novoj temi, a za vreme pristupanja Evropskoj uniji u vezi sa njom pojavljivali su se različiti problemi i pronađena su različita rešenja. Prvi primer bila je Irska 1972. godine. Neutralnost ove države je u vezi sa specifičnom irsko-britanskom prošlošću, a ne sa hladnim ratom, tako da je ovde više bila reč o domaćem irskom problemu, nego o problemu koji se tiče pristupanja Uniji. Rešenje, takozvana irska formula, nije promenilo tradicionalnu bezbednosnu politiku ove zemlje, i našlo se u svim potonjim sličnim ugovorima o pristupanju, kao i sada u Lisabonskom ugovoru.
Austrijska “stalna neutralnost” je drugačije prirode i mnogo je sličnija švajcarskom tipu neutralnosti. Usvojena je i postala deo Državnog ugovora 1955. godine, kao sredstvo povratka punog suvereniteta Austrije posle Drugog svetskog rata. Ugovorom je stvorena ustavna i zakonska obaveza Austrije da ne pristupa vojnim savezima i da ne dozvoli stvaranje inostranih vojnih baza na svojoj teritoriji. Slično je zasnovana i neutralnost Finske, koja je garantovana mirovnim ugovorom posle Drugog svetskog rata i koja je odražavala posebnu situaciju, tj. odnose ove zemlje sa Sovjetskim Savezom. Švedska je, s druge strane, veoma dugo sledila politiku nepripadanja vojnim savezima, na dobrovoljnoj osnovi. Zato je i pristupanje Austrije, Finske i Švedske Evropskoj uniji postalo moguće tek nakon završetka hladnog rata.
Novi problemi nastali su, međutim, sa Ugovorom EU iz Mastrihta 1992. godine: zajednička spoljna i bezbednosna politika uspostavljena je kao ovlašćenje Unije, u okviru njenog “drugog stuba”. Takođe, 1993. godine tzv. kriterijumi iz Kopenhagena za pristupanje Evropskoj uniji, obavezali su nove države članice – takođe i one neutralne – da ne ometaju razvoj zajedničke spoljne bezbednosne politike koja, kako se kaže, može da preraste i u zajedničku odbrambenu politiku. Zato Francuska, na primer, nije bila srećna kada su Uniji 1995. godine pristupile tri neutralne države – Austrija, Švedska i Finska.
Konačno, ugovori o pristupanju te tri neutralne države Uniji garantovali su da će EU prihvatiti njihovu tradicionalnu bezbednosnu politiku, tj. neutralnost. Austrija je promenila tumačenje svoje neutralnosti i izmenila svoj ustav kako bi mogla da učestvuje u tzv. peterburškim bezbednosnim misijama (uspostavljanje i održavanje mira u drugim zemljama) i to u načelu bez odustajanja od svoje neutralnosti. Finska je 1990. godine formalno zamenila svoju neutralnost formulacijom o statusu države koja ne pripada vojnim savezima, poput Švedske. Švedska nije imala potrebu da menja takav status koji je i dotle imala.
Lisabonski ugovor sada ide dalje u razvoju zajedničke spoljne i bezbednosne politike Evropske unije, tako što uvodi obavezu vojne solidarnosti u slučaju napada na neku članicu Unije, a predviđa i aktivnosti u bezbednosnoj sferi van teritorije same Unije. Ovim ugovorom je ponovo, međutim, garantovan specifični položaj neutralnih i vojno neopredeljenih država u oblasti odbrambene politike. Tako da u načelu nema problema za njih, što se vidi i po pregovorima vođenim sa Maltom i Kiprom – dvema najnovijim neutralnim državama članicama Evropske unije. Većina njih učestvuje u misijama EU u Bosni i Hercegovini, Kongu, Čadu... Članstvo u NATO-u ostaje, uprkos svemu, važna tema javnih diskusija u svim ovim zemljama.
U načelu, Srbija bi mogla lako – čak i veoma mnogo – da insistira na poziciji nepripadanja vojnim savezima, kao što to rade Švedska i Finska, i što je suprotno opciji mnogih novih demokratija koje su u međuvremenu pristupile NATO-u. Da bi uspela u ovakvoj svojoj nameri, Srbija bi morala da ispuni kopenhaške kriterijume sa obavezom da se slaže ili bar ne ometa zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku Unije. Ostati van NATO-a nije prepreka za pristupanje Evropskoj uniji, kao što se vidi iz većeg broja pomenutih pregovora o pristupanju. Čak ni operacije uspostavljanja ili održavanja mira ne moraju da budu problem, jer vojno neopredeljene zemlje imaju slobodu da odluče da li će i kako učestvovati u tome.
Iz ovog konteksta posmatrano, međutim, zabrinjava situacija u kojoj se Srbija sada nalazi. Pre 1989. godine, tj. za vreme hladnog rata, sve neutralne i vojno neopredeljene države imale su svoje posebne uloge u tom prostoru “između”, što su obe suprotstavljene strane poštovale i čak podsticale. Danas, posle usvajanja Lisabonskog ugovora, odbrambena solidarnost unutar Evropske unije sve više postaje politička realnost, kako načelno tako i u praksi. Zato je danas prostor za samostalniju spoljnu politiku države članice, na osnovu neutralnosti ili vojne neopredeljenosti, ograničen mnogo više nego što je bio u ranijim danima Evropske unije. Za sada to nije problematično za tradicionalne vojno neopredeljene zemlje. Kada je pak motiv da se sopstvena pozicija čuva nasuprot generalnom usmerenju zajedničke spoljne i bezbednosne politike Evropske unije, onda je pristupanje Uniji ugroženo.
Kosovski problem je upravo takva vrsta sukoba mnogih država članica Evropske unije i Srbije, sa pogubnim uticajem na odnose Unije i Rusije. Sa moje tačke gledišta, rešenje ovog problema postaće uslov u pristupanju Srbije Evropskoj uniji. Integracija u Evropsku uniju znači smanjenje značaja suvereniteta i granica. Jedno od osnovnih načela Evropske unije je poštovanje etničke raznolikosti, što je bila i osnovna tačka u kosovskom sukobu. Možda bi pomogao koordinisani proces pristupanja Srbije i Kosova Uniji, čime bi se omogućilo Srbima na nezavisnom Kosovu da zajedno sa Srbijom uđu u EU.
Kao neutralna i vojno neopredeljena država, Srbija bi mogla da postane članica Evropske unije i da poštuje njenu zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, ali samo ako pitanje Kosova ne ugrožava njeno pristupanje Uniji.

Autor je bio ministar odbrane Austrije i poslanik u Evropskom parlamentu, sad  je predsednik austrijskog ogranka Saveza evropskih federalista

Evropski forum br. 04. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 903 od 24. aprila 2008.

home povratak