Bezbednost i integracija Srbije

Kontraindikovana neutralnost

Neutralnost se tretira kao nespojiva sa namerom da se uđe u EU, a kao model na kome se zasniva bezbednosna arhitektura nije prepoznat ni u jednoj od država u našem okruženju, dok su je šire na kontinentu do sada održale samo visokorazvijene države sa dugom demokratskom istorijom i jakim oružanim snagama

Piše: Aleksandar Radić

Posle pada Miloševića, od jeseni 2000. godine, sve demokratske partije su bile složne u stavu da budućnost Srbije u bezbednosnom domenu treba potražiti u integracionim procesima. Osam godina kasnije, Srbija se nalazi u okruženju država koje su već ušle u NATO ili se trude da to što pre postignu, a sama ima tek nepotpuno konzumirani poziv za članstvo u NATO programu Partnerstvo za mir. Članice NATO-a su, sem toga, neposredno prisutne u sastavu međunarodnih misija na Kosovu i Metohiji i Bosni i Hercegovini.
Stratešku realnost, dakle, predstavlja činjenica da će samo Srbija u narednim godinama biti izvan bezbednosnog sistema evroatlantske alijanse, izolovana i na distanci od glavnih tokova procesa integracija. Sve druge države regiona već su godinama unazad zauzele jasan stav o tome kako vide sopstvenu bezbednosnu budućnost: pridružile su se NATO-u (Mađarska, Rumunija, Bugarska i od sada Hrvatska i Albanija), nalaze se pred vratima NATO-a (Makedonija) ili su punopravno članstvo postavile kao cilj za skoru budućnost (BiH i Crna Gora).

Članstvo kao privilegija

Glavni argument u odbrani stava da treba ući u integracioni proces, koji pristalice NATO-a koriste u komunikaciji sa javnim mnjenjem, svodi se na činjenicu da nijedna od država u tranziciji nije došla do članstva u Evropskoj uniji bez prethodnog ulaska u NATO. To se, doduše, u EU ne navodi kao zvaničan uslov, ali se podrazumeva da zemlje koje žele da joj se pridruže treba prethodno da stvore snažne bezbednosne mehanizme kao garante stabilnosti i bezbednosne odgovornosti prema drugim državama. U tom kontekstu, neutralnost se tretira kao kontraindikovana sa namerom da se uđe u EU jer se udruženo tržište, kretanje novca i sve druge blagodeti prosperiteta EU smatraju za privilegiju za koju potencijalne članice treba da se bore.
U bezbednosnom sektoru su sve tranzicione države zato pokušavale da uvere buduće saveznike da su nesebično odlučne da prihvate deo zadataka u bezbednosnom sektoru i zato su znatno povećale prisustvo u međunarodnim mirovnim misijama, bile su aktivne u programu Partnerstvo za mir i konačno su ušle u NATO i zatim u EU.
Kao katalizator procesa pridruživanja neretko su korišćene posebne veze sa SAD i to se plaćalo čak i direktnim učešćem u misijama sa visokorizičnim zadacima, kao što su prisustvo u Iraku i Avganistanu. U tom procesu nisu izbegnute turbulencije i ratni gubici, koji su neke od država (na primer Bugarsku) naterali na povlačenje iz misija. Problemi ipak nisu promenili zacrtani put.
Neutralnost kao model na kome se zasniva bezbednosna arhitektura nije prepoznata ni u jednoj od država regiona, a šire na kontinentu, nju su (i to uz izuzetno bliske veze sa NATO-om, uključujući zajedničke vežbe i učešće u misijama izvan granica države) do sada održale samo visokorazvijene države sa dugom demokratskom istorijom i jakim oružanim snagama. Primeri Austrije, Švajcarske i Švedske nisu pogodni za države sa mladim demokratskim iskustvima i skromnim budžetskim mogućnostima izdržavanja tehnološki savremenih i dobro obučenih oružanih snaga. Izuzetak sada predstavlja samo Srbija.

Ni riba, ni devojka

Pokušaj naše zemlje da stvori poseban položaj za sebe najbolje je predstavljen u zahtevu premijera tehničke vlade Vojislava Koštunice, lidera Demokratske stranke Srbije (DSS), da EU u sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SPP) unese odredbu o teritorijalnoj celovitosti Srbije. Razvoj prilika posle samoproglašenja samostalnosti Kosova pokazao je da narodnjačka koalicija nema čvrstu nameru da kao deo tehničke vlade vodi Srbiju ka EU, i zato se – sasvim razumljivo – neutralnost na odbrambenom planu može da trerita samo kao odustajanje od približavanja NATO-u, a ne kao pokušaj da se stvori autentičan model bezbednosne politike kakav bi predstavljao odgovor na realne bezbednosne potrebe Srbije. Sada imamo jasno izrečeno NE za NATO, ali ne i stav o tome kako treba da se izgradi bezbednosna arhitektura neutralne Srbije.
Platforma DSS-a ne može nadomestiti nedostatak strateških dokumenata o nacionalnoj bezbednosti, oružanim snagama, bezbednosnim i obaveštajnim službama, doktrinarnih dokumenata i Strateškog pregleda odbrane. Nedostatak strateških zamisli posle zauzimanja stava o neutralnosti Srbije ide u prilog regionalnim konkurentima. Tako se Hrvatska, posle dugih godina žarke želje i mršavih rezultata, našla u prilici da postane bezbednosni lider regiona.

Poeni za Hrvatsku i Albance

Osim poziva u članstvo u NATO-u, snažnu potvrdu novog statusa Hrvati su dobili posetom američkog predsednika Džordža Buša, koji je u Zagreb doputovao odmah posle završetka NATO samita u Bukureštu. Sada Hrvatska ima najbolje veze sa NATO-om u regionu i podršku SAD, i zato može da poveća svoj značaj u odnosu na druge male države iz NATO-a, na račun hrvatskog liderstva unutar regionalne političke arhitekture. Zagreb se tokom XX veka uvek ravnao prema Beogradu i uvek se sa ušća Save u Dunav oblikovala sudbina regiona i posebno bezbednosna politika. Sada Srbija odlukom da uđe u “meku” samoizolaciju, uz otvoreno odustajanje od evroatlantskih integracija, daje Hrvatskoj istorijsku šansu da osnaži uticaj izvan vlastitih granica.
Za to se Hrvatska već pripremila razvojem kvalitetnih i dubokih veza sa oružanim snagama BiH, Crne Gore i Makedonije. Oficirima iz te tri države ponuđeni su programi usavršavanja, potpisani su ugovori o transferu znanja iz domena saradnje sa NATO-om i o vojnotehničkoj saradnji. To će biti polazna osnova za buduće veze. U ovom trenutku se, doduše, Srbija može pohvaliti odličnim odnosima sa sve tri oružane sile u regionu, ali na duži rok Hrvatska će u ime NATO-a moći da brzo osnaži status lidera. Glavni dobici biće političke prirode, ali će za Hrvatsku biti koristi i od olakšanog plasmana proizvoda odbrambene industrije i od potencijalnog formiranja regionalnih institucija kolektivne bezbednosti u njenim kasarnama. Primer za to predstavlja Regionalni centar za kontrolu naoružanja RACVIAC iz bivše kasarne u Rakitju kod Zagreba.

Ugrožena Makedonija

Za albanski etnos 2008. godina biće vreme političkih dostignuća. Posle proglašenja samostalnosti albanskih vlasti iz Prištine, matična albanska država našla se na listi članica NATO-a. To su elementi koji će zasigurno dati podstreka realizaciji projekta stvaranja jedinstvene države svih Albanaca na Balkanu. Praktične posledice takvog razvoja prilika dramatično bi poremetile stabilnost regiona. Bez obzira na prisustvo NATO-a, naime, treba računati sa velikoalbanskim planom kao sa realnim izvorom rizika. U tom pogledu odluka samita NATO-a da ne primi Makedoniju u članstvo predstavlja dobitak za ekstremne Albance. Naime, oni su dobili još jednu potvrdu da Makedonija nema snažan međunarodni autoritet i da ne može računati ni sa podrškom ni susednih država, osim Srbije. Grčka se pobrinula da vetom blokira ulazak Makedonije u NATO, čime se direktno umešala u remećenje dosadašnje dinamike bezbednosne stabilizacija regiona.
Odluka Bugarske da prizna Kosovo kao samostalnu državu takođe se mora imati u vidu kao udarac nanesen i Makedoncima. Albanci su time dobili pravni presedan kakav može da se nasilno primeni i u slučaju Makedonije. U oružanom konfliktu iz 2001. godine Albanci su već pokazali da se ne libe sile kao sredstva za rešavanje problema. Albanci u Makedoniji dobili su kao rezultat oružanog konflikta garantovanu participaciju u podeli liderskih dužnosti u vlastima, uključujući sistem bezbednosti u skladu sa procentom udela u populaciji države. U senci su ostale organizovane paravojne formacije koje se povremeno prikažu.

Autor je vojnopolitički analitičar iz Beograda

Antrfile 1

Oružane snage Američko-jadranske povelje A-3:

Albanija
Albansko ministarstvo odbrane i oružane snage sproveli su 2006. godine duboke strukturne promene, usklađene sa standardima NATO-a. Oružane snage Albanije sad čini pet jedinica brigadnog ranga – Brigada za brzo reagovanje, Brigada komandosa, Avijacijska brigada, Mornarička brigada i Brigada za prostornu podršku.

Hrvatska
Odbrambeni sistem Hrvatske ima čvrstu polaznu osnovu za reforme u Dugoročnom planu razvoja 2006–2015. godine, kojim su definisani struktura i potrebe prilagođene članstvu u NATO-u. U aktuelnoj organizaciji, hrvatska vojska ima gardijsku motorizovanu brigadu, gardijsku oklopno-mehanizovanu brigadu, puk vojne policije, puk veze, vojno-obaveštajni bataljon i bataljon ABHO. U sastavu vazdušnih snaga su dve baze brigadnog ranga i brigada vazdušnog osmatranja i javljanja. Mornarica ima flotu i nekoliko jedinica ranga bataljona, a Komanda za obuku i doktrinu ima u svom sastavu pukove i centre za rodove kopnene vojske.

Makedonija
Makedonske oružane snage su se do rata 2001. godine držale iskustava i znanja koja su u njen sastav doneli oficiri školovani u JNA. Tek od sukoba sa Albancima sprovedene su radikalne promene u skladu sa standardima NATO-a. Formirane su tri pešadijske brigade, puk jedinica specijalne namene i avijacijska jedinica ranga brigade, zatim tenkovski, artiljerijski, izviđački, vojnopolicijski i inžinjerijski bataljon. Zasebne komande zadužene su za obuku i logističku podršku.

Antrfile 2 – Tabela

Oružane snage balkanskih država i suseda Srbije*

Država	brojno stanje oružanih snaga (aktivni sastav – rezervni sastav)	tenkovi	borbena vozila pešadije i oklopni transporteri	artiljerijska oruđa	borbeni avioni	borbeni helikopteri	broj ljudi u misijama u inostranstvu
Albanija	21.500	373	123	1.197	nema	nema	oko 180
Bosna i Hercegovina	11.000 + 5.000	64	72	115	nema	nema
Bugarska	51.000 + 303.000	1.474	1.774	2.275	137	30	više od 500
Crna Gora	2.118	nema	nema	24	nema	7	2
Grčka	163.850 + 325.000	1.723	2.141	4.660	283	20	oko 2.200
Hrvatska	22.650 + 6.000 (plan 2009)	75	74 (u toku nabavka 84)	156	12	nema	oko 250
Mađarska	23.950 + 35.200	238	636	573	28	12	oko 800
Makedonija	7.700 + 4.850	31	238	162	Nema	6	48
Rumunija	97.200 + 104.00	1.258	1.583	1.238	106	8	oko 1.400
Srbija	30.000 + 34.000	298	553	280	84	37	11

*Statistički podaci za Albaniju, Bugarsku, Grčku, Mađarsku, Makedoniju i Rumuniju su uslovni, jer u većini oružanih snaga sumarni broj ne predstavlja odraz realnog stanja. Naime, zbog budžetskih problema i zastarelosti tehnike veći deo naoružanja se nalazi u rezervi ili predstavlja višak koji će uskoro biti povučen iz naoružanja. U slučaju BiH i Hrvatske radi se o aktuelnim formacijskim potrebama, a u skladištima su velike količine naoružanja koje će biti prodato ili uništeno.

Evropski forum br. 04. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 903 od 24. aprila 2008.

home povratak