| |
Mir, bezbednost i demokratija u
Makedoniji na pragu 2005. postali su elastične kategorije: akteri ih
upotrebljavaju zavisno od potrebe, a sve se to dešava u zemlji koja se,
navodno, trudi da ispuni uslove za članstvo u EU-u
Piše: dr Biljana Vankovska
Pitanje
budućnosti Makedonije ranije se uvek graničilo s apsurdom vezanim za provizorno
ime pod kojim je bila priznata u međunarodnoj zajednici: kako, naime, govoriti
o budućnosti zemlje koja se zove « bivša republika » i to jedne
nepostojeće države?! Iznenadna odluka SAD da u bilateralnim odnosima upotrebljava
ustavno ime Makedonije kao da je značila jednu dilemu manje, što se tiče opstanka
ali i međunarodnog statusa. Da li će 2005. doneti pomake i u drugim oblastima?
Tekuća godina (2004) trebalo je da
bude godina stabilizacije, ekonomskog buma i evropeizacije, ali ostaće upamćena
kao godina dramatičnih događaja, većinom neplaniranih, vezanih za političku
sferu. Osim pomenutog priznavanja imena, za koje mnogi skeptično kažu da “Danajcima (SAD) ne
treba verovati ni kad darove nose”, bilo je malo razloga za zadovoljstvo.
Vlast, kao i međunarodna zajednica, međutim, povod za optimizam nalaze u
činjenici da je Makedonija uspešno prošla kroz velika iskušenja, kakva su bila
pogibija predsednika Republike, martovski događaji na Kosovu, predsednički
izbori, zvanično podnošenje aplikacije za članstvo u EU-u i onda dobijanje
upitnika iz Brisela, (ne)uspešan referendum i brzo konstituisanje nove vlade
nakon ostavke premijera.
Makedonija je oduvek odavala utisak
“malog čuda” – slabe države koja se uspešno nosi s velikim problemima, pa čak
iz svake krize izađe ojačana. Malo sumnjičaviji analitičari, međutim, smatraju
da je Makedonija «osuđena» na uspeh upravo zbog toga što su njeni problemi
mnogobrojni, kapacitet za rešavanje problema sve manji, a značaj za regionalnu
bezbednost (pre)velik. Tu je i međunarodna zajednica koja sebi ne sme dopustiti
luksuz neuspeha u Makedoniji (pored svih ostalih regionalnih problema), ali u
isto vreme nema ni prave ideje o tome kako da prividan napredak promoviše u
održiv rezultat. I pored sveg uloženog truda, indikatori koji bi trebalo da
posluže u onome što se zove rano upozorenje ukazuju da je u Makedoniji dosta
toga prividno, nestabilno i neizvesno.
Što se međunarodne pozicije tiče,
priznavanje imena od strane SAD može biti značajan pomak, ali zemlju zatiče
sasvim nespremnu za ostatak trke: da ime Makedonije priznaju i ostale zemlje, a
posebno države članice EU-a. Ono je, praktično, sve osim rezultat rada
makedonske diplomatije. Američka šargarepa je bila značajan
faktor za konačan ishod referenduma, t.j. nije bila upotrebljena za rešavanje spoljnih, nego unutrašnjih problema Makedonije (bar je takvo bilo razmišljanje američke
administracije). Ostavljajući po strani stvarni efekat neuspelog referenduma,
čini se da je ipak Makedoniji nametnut brži tempo za rešavanje jednog važnog
pitanja koje je ona sama marginalizovala, i za koje trenutno ima slab kapacitet
za međunarodno lobiranje. SAD su (još jednom) ubacile vruć balkanski kesten u
dvorište EU-a, «rešile su» jedan nacionalni problem i istovremeno izazvali
regionalnu pometnju, i ostavili uverenje kod makedonskih političara i dela
javnosti da se isplatilo biti uz « velikog hegemona » čak i po cenu
kršenja međunarodnog prava (Irak) i principa EU-a (Međunarodni krivični sud).
Nagovešteni početak rešavanja statusa Kosova u 2005. godini
za Makedoniju znači i problem zbog neobeležene granice. I međunarodna zajednica
i makedonske, ali i kosovske vlasti uporno ističu da ovaj problem i nije velik
(u poređenju sa ostalima koji su se nagomilali), i da je reč više o tehničkom
nego o teritorijalno-političkom pitanju. Ipak, za Makedoniju ostaje otvorena
enigma ko je pravi partner s druge strane granice, formalno-pravni
subjektivitet sa kojim će tu enigmu razrešiti.
Najteži problemi su
unutar zemlje, a najviše se pritom misli na ispunjavanje obaveza iz Ohridskog
dogovora iz 2001. godine. Optimisti govore da se država primiče konačnoj
primeni ovog dokumuneta, a sam je predsednik Crvenkovski nagovestio da se od
« Ohridske Makedonije » proces kreće ka «evropskoj Makedoniji». Uostalom,
to je zvanično bio glavni cilj nedavno potpisane Deklaracije o reafirmaciji
principa Ohridskog dogovora. Neuspeh referenduma o zakonu o opštinskim
granicama otvorio je put ka sveukupnoj decentralizaciji, uključujući pre svega
lokalne izbore, koji su zakazani za mart 2005. godine.
Osim toga, ostaje i
paket pitanja o simbolima i upotrebi jezika zajednica. Neki se već pitaju da
li je vlast izvukla pouke iz nedavne političke krize vezane za opštinske
granice, pa će ovog puta postupiti sa više diplomatije
i kompromisa. Ali ti su problemi pre sistemski nego akutni i
politički. Najpre, pitanje profila političkog sistema ostaje otvoreno.
Malo ko iz sfere odlučivanja razume ili želi da javno prizna kako Makedonija nije zemlja s parlamentarnom
demokratijom i zasnovana na građanskim principima, njena osnova nisu građani i njihove slobode i prava,
već prava etničkih zajednica. To je u
suštini hibridni model sa ugrađenim elementima konsocijalne demokratije i to na
nekonzistentan način. Društvene specifičnosti zemlje doprinose da se više
potenciraju centrifugalni nego centripetalni aspekti konsocijalnog modela.
Makedonija ostaje slaba država, koja
nije u stanju da pokaže stvarne rezultate ni u jednoj sferi, a najmanje na
planu tzv. ljudske bezbednosti. Lepak koji elite drži zajedno jeste u
privilegijama vlasti, ukljućujući mogućnosti za brzo bogaćenje. Zato je vladina
koalicija zdušno odbila oštre navode iz ostavke premijera Kostova, nazvavši ga
“privatnim licem”, i tako pokušala da mu oduzme institucionalni kapacitet i da
marginalizuje težinu izrečenih kritika. Ne ulazeći u dnevnopolitičke
špekulacije, ipak je nemoguće ignorisati ono što je premijer izneo u javnost:
neodgovornost ministara pred premijerom i njihova lojalnost partijskim
šefovima; korupciju i nepotizam u vlasti; etno-političke “dilove” zbog navodne
primene Ohridskog dogovora, a na štetu prioriteta koji proizlaze iz evropske
agende, itd. Premijer koji je pretio da će dati ostavku u slučaju uspešnog
referenduma dao je ostavku nakon što je referendum propao, ali je u ostavci
potvrdio deo argumentacije onih koji su se zalagali za uspešan referendum.
Trenutno, vlast čini sve da zaboravi (nepartijskog) premijera i održi idilu u
koaliciji.
Izvan političke sfere dešavaju se
mnoge stvari koje ukazuju na mogući novi konflikt, a kod već zabrinutih građana
izaziva osećaj već viđenog. Nedavna pojava paravojnih formacija UČK u blizini
Skoplja mnoge podseća na krizu oko sela Tanuševci u februaru 2001. Ponovo se
radi o fantomskoj naoružanoj grupi, koja navodno nije vezana ni za jednu
albansku partiju; sada DUI (kao nekada DPA) kaže da to nije državni problem,
nego unutaralbanski sukob i da to neće destabilizovati zemlju ukoliko policija
ne interveniše; ponovo su novinari i prolaznici na nišanu kalašnjikova; i
ponovo vlada kaže da je stanje pod kontrolom, jer se radi o “manjim kriminalnim
grupama”. Činjenica je, međutim, da u određenim mestima - čak i na teritoriji
glavnog grada - država nema kontrolu, niti se usuđuje da interveniše plašeći se
eskalacije (po novom zakonu o gradu Skoplju, naime, sela Kondovo i Rašće jesu deo glavnog grada).
Mir,
bezbednost i demokratija u Makedoniji na pragu 2005. postali su elastične
kategorije: akteri ih upotrebljavaju zavisno od potrebe. Više se ne postavlja
pitanje (ne)postojanja nasilja, nego njegove legitimnosti: direktno nasilje se
može začas inscenirati (u slučaju referenduma, lokalnih izbora i sl.), dok se
ono drugo - kulturno nasilje - ovekovečava i slavi. A sve se to dešava u zemlji
koja se, navodno, trudi da popuni upitnik i ispuni uslove za članstvo u EU-u.
Makedonija kao da uvek kasni za
konfliktnim dešavanjima u ostalim krajevima bivše Jugoslavije, ali ne uspeva i
da ih izbegne. Neke debate, kao ona o tome ko je više ljudi pobio u Drugom
svetskom ratu, umesto kao uvertira konflikta, ovde se dešavaju u navodnom
postkonfliktnom periodu. Pitanje identiteta tek predstoji, a uskoro će se
uspostaviti vlast u opštinama koje su bile kreirane na osnovu etničkih
kriterijuma i uz prekrajanje granica. Vladavina prava je više želja nego
istina, a sve dok se u delovima države ne uspostave institucije pravne države,
ekspanzija nezakonja i “privatizacije bezbednosti” imaće tendenciju širenja.
Međunarodna zajednica je odlučila da
se 2005. otvori pitanje konačnog statusa Kosova, ali još nije izašla iz
lavirinta statusa i standarda i vice versa. S obzirom na ono što se dešava,
teško je razaznati po čemu se Makedonija suštinski
razlikuje od Kosova kada je reč o standardima i statusu. Bez obzira na to što
nije doveden u pitanje u međunarodnom kontekstu, unutrašnji status (uređenje) Makedonije je već dosta elastična
kategorija (Makedonija, naime, već postaje federalna država, ali izgleda da
njoj to nema ko da kaže), dok su standardi pitanje ne stvarnih parametara, nego
političkih želja i interpretacija.
Autorka je profesor Filozofskog fakulteta
u Skoplju
| Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 730 od 30. 12. 2004. |