| |
Umesto da Zapadni Balkan
postane prostor na kome će se razvijati i proveravati vojna sposobnost Evropske
unije, on bi mogao da posluži za rehabilitaciju EU-a kao mirovnog projekta
Piše: dr Radmila Nakarada
Tenzija
između koncepcije Evropske unije kao mirovnog projekta (Kris Paten) ili kao
vojne supersile u nastajanju (Johan Galtung), prisutna je od samog njenog
začetka. Do kraja hladnog rata izgledalo je kao da prva koncepcija ima prevagu.
To se ogledalo u činjenici da se EZ/EU opredelila da se primarno konstituiše
kao civilna sila, čiji su glavni instrumenti za rešavanje sukoba ekonomske,
političke i humanitarne prirode. Težište je stavljeno na sprečavanje sukoba
razuđenom strategijom kojom bi se obuhvatili koreni sukoba, tj. rešavao problem
ekstremnog siromaštva, izostanka ekonomskog razvoja, nedostatka demokratskih
institucija, sprečavalo kršenje ljudskih i manjinskih prava. Strategija
prevencije je istovremeno podrazumevala učešće, doprinos i odgovornost lokalnih
aktera. Davanje prednosti složenom sprečavanju sukoba iskazivalo se, recimo,
kroz pružanje obimne ekonomske i humanitarne pomoći afričkim zemljama,
uravnotežen pristup stranama u sukobu na Bliskom istoku, spremnošću da se
paralelno sa osudom terorizma ukaže na njegove socijalne/kulturne korene i da
se on ne može iskoreniti vojnim putem, kao i sposobnošću EU-a da diplomatskim
putem privoli Iran da privremeno odustane od svog nuklearnog programa.
Sa završetkom hladnog rata, EU se postepeno opredeljuje da svoj
civilni instrumentarij dopuni i vojnim, i da težište sa prevencije pomeri ka
uspostavljanju i održavanju mira. Promena se obrazlaže potrebom da se EU
potvrdi kao značajan i odgovoran globalni akter, pojavom novih bezbednosnih
izazova koji zahtevaju jačanje vojnih struktura Unije, kao i željom da se
uspostavi veći stepen autonomije u odnosu na NATO i SAD, tj. da se umanji
asimetrija moći u sferi bezbednosti. Dva toka različitog ranga sudelovala su u
podsticanju ovakve promene. Jedan se odnosi na dominantne karakteristike
globalizacije - neoliberalizam i militarizam, koje očigledno utiču i na lik
EU-a kao regionalne organizacije. Neoliberalizam ubrzano transformiše njen
socijaldemokratski lik, a militarizam potiskuje njenu strategiju prevencije.
Odluka da stvori snage (čitaj: armiju) za brzo dejstvo (čitaj: intervencije) po
celom svetu, govori da ona postaje "normalna" velesila.
Vojna
pesnica Evrope
Međutim, glavni konkretan impuls ka redefinisanju EU-a kao
mirovnog projekta jeste njeno iskustvo u rešavanju sukoba na tlu bivše
Jugoslavije. Napori EU-a su se završili fijaskom i ona je u toku krize bila
politički i vojno marginalizovana od strane SAD i NATO-a. Na osnovu tog
iskustva EU je zaključila da koren njenog neuspeha leži u beskičmenoj politici,
u činjenici da ne poseduje vlastitu vojnu pesnicu. Ona se stoga opredeljuje da
svoje buduće autonomne akcije podupre stvaranjem uverljive vojne sile i
spremnošću da je upotrebi nezavisno od NATO-a. Dramatični ratovi na tlu bivše
Jugoslavije sadržavali su, međutim, mnoštvo drugih poruka i zahtevali od Unije
kritičko preispitivanje sopstvenih nedoslednosti, ali i razvijanje sposobnosti
dijagnoze i ranog upozorenja, primene "mekog", civilnog tipa
intervencionizma, domišljanja kako buduće članstvo u EU-u da se pretvori u
opipljiv instrument prevencije sukoba u sadašnjosti. Umesto svega toga, EU se
uputila ka stvaranju vlastite armije (sa rezervistima može da broji 250.000),
ka transformaciji ekonomske-političke unije u vojni odbrambeni savez.
Kao što su ratovi na tlu bivše Jugoslavije poslužili revitalizaciji
NATO-a, redefinisanju njegove misije, tako i EU sada koristi isti prostor da
jasnije iskleše lik svoje bezbednosne i odbrambene politike. Nakon završetka
ratova, EU se "vraća na mesto zločina” i pokušava da pokaže da svojim
vojnim misijama može presudno da utiče na stabilizaciju zapadno-balkanskog
regiona. Vojna i policijska misija u Makedoniji, a naročito nedavno otpočela
vojna misija u BiH treba da potvrde bezbednosni kredibilitet EU-a i da otvore put
ka njenom angažovanju na tlu Kosmeta, ali i na drugim konfliktnim tačkama
sveta, pre svega na Bliskom istoku, gde je EU posebno zainteresovana da uveća
svoju ulogu i uticaj. Izazovi balkanskog regiona, po njenom sudu, opravdavaju
vojno angažovanje, a u konačnom ishodu ono doprinosi evropeizaciji ovog
prostora.
Nije, međutim, očigledno da je priroda bezbednosnih izazova takva da
vojne misije predstavljaju najadekvatniji odgovor. Naime, iako teritorijalna
dezintegracija, izgleda, nije okončana, niti su problemi granica rešeni, opšte
je mišljenje da su sukobi velikih razmera malo verovatni. Dominantni problemi
ovog regiona su slabe države, krhke demokratske institucije, katastrofalne
ekonomske krize i siromaštvo, korupcija i organizovan kriminal. Čini se da
vojne misije mogu manje da doprinesu njihovom rešavanju nego veća ekonomska
pomoć, izvesnija evropska perspektiva, dosledna primena načela međunarodnog
prava i rezolucija UN-a.
Veliko je pitanje da li se razmeštanjem vojnih i policijskih misija
EU-a na tlu Zapadnog Balkana ovaj prostor evropeizuje ili se EU militarizuje
(deevropeizuje). Drugim rečima, da li se civilizacijska prednost koju je EU kao
civilna sila imala nad tvrdim vojnim pristupom rešavanju sukoba, polako topi i
to posredstvom Zapadnog Balkana?
EU
dobija snage za brzo reagovanje
Krajem novembra ministri odbrane
zemalja članica Evropske unije odlučili su da EU formira 13 taktičkih grupa za
brzo reagovanje, koje će biti angažovane u slučaju izbijanja krize bilo gde u
svetu. Te borbene grupe koje će činiti po 1.500 vojnika, moći će da budu
razmeštene u roku od najviše 15 dana. Francuska, Italija, Španija i Velika
Britanija će formirati po jednu taktičku grupu. Sve zemlje članice EU odlučile
su da učestvuju u najmanje jednoj od tih grupa, a zemlje kandidati za članstvo
u EU će moći da im se pridruže. “Koncepcija taktičkih grupa komplementarna je
snagama za brzo reagovanje NATO", izjavio je ministar odbrane Holandije.
EU će od sledeće godine raspolagati jednom stalnom taktičkom grupom, a od 2006.
godine imaće dve takve grupe. Sve grupe biće potpuno operativne 2007. godine.
Nakon toga, po dve od 13 taktičkih grupa biće u stanju povišene pripravnosti
kako bi bile na raspolaganju EU u slučaju da zbog izbijanja jedne ili dve krize
u svetu bude neophodno da se reaguje, kao što je to bio slucaj u leto prošle
godine na severozapadu Konga. "Ove taktičke grupe se u prvom redu odnose
na jačanje kapaciteta, pružajući EU značajne snage koje će moći da budu brzo
razmeštene i sposobne da same vode operacije ili da to čine u prvobitnoj fazi
većih operacija", navodi se u saopštenju predsedavajuceg EU, Holandije.
Ne kao NATO
EU je dosad imala dve vojne misije na prostoru Zapadnog Balkana:
“Konkordiju” u Makedoniji (2003) i “Alteu”, koja je upravo započela u Bosni i
Hercegovini. U oba slučaja EU je nastupila kao zamena za NATO snage. To, pored
ostalog, otvara i pitanje u kojoj meri je time unapred sužen okvir misiji EU-a,
koliko je prostor njenih vlastitih novina ograničen? Doduše, Havijer Solana je
izjavio prilikom dolaska misije EU-a u Bosnu da će ona svoj zadatak obavljati u
istom duhu i sa istom efikasnošću kao
NATO, očigledno smatrajući da pomenuti problem ne postoji. Međutim, u BiH,
EUFOR je nasledio 70 odsto postojećih NATO trupa (pripadnici SFOR-a samo su
promenili uniforme i oznake). Istovremeno je više stotina pripadnika NATO-a
ostalo u Sarajevu i Tuzli, i EUFOR će u okviru “Berlin plus aranžmana”
sarađivati sa njima. Pedi Ešdaun će delovati istovremeno kao visoki predstavnik
međunarodne zajednice (čitaj: NATO) i EUa. Nadalje, zadaci preostalih NATO
pripadnika i EUFOR-a prepliću se kada je reč o hapšenju haških optuženika, što će
nužno stvarati probleme i napetosti.
U Makedoniji vojna misija nije mogla da bude nešto više od
"papirnog tigra" s obzirom na minimalni broj njenih pripadnika. Više
je bilo pripadnika NATO-a koji su radili na reformi makedonske vojske u prilog
Partnerstva za mir nego pripadnika “Konkordije”. Misija je uspešno okončana
najviše zahvaljujući povoljnom unutrašnjem toku. Za eventualne teške
bezbednosne izazove EU je ionako računala na snage NATO-a.
Ako EU želi veći stepen autonomije i značajniju ulogu na globalnoj
sceni, ona ne može postati replika NATO-a. Vojna moć SAD i NATO-a je
nedostižna, pa prema tome EU svoju zavisnost samo potvrđuje ukoliko teži da
premosti jaz koji ih deli. Put njene moći leži u drugom pravcu - u
rehabilitaciji EU-a kao mirovnog projekta, kao civilne velesile. To zahteva
koherenciju - reč koja ima ključno mesto u Evropskoj bezbednosnoj strategiji -
između ciljeva i sredstava, dijagnoza, uvida i strategija. Ako se u Strategiji
kaže da je jačanje UN-a evropski prioritet, zar to ne nalaže jačanje njenih
sposobnosti prevencije, uspostavljanja i održavanje mira? Ali, dok UN nema
sredstava i ljudstva, troškovi odbrane EU-a iznose 160 milijardi evra. Uzajamno
snaženje UN-a i EU-a ojačalo bi multilateralizam na svetskoj sceni. Ako ista
Strategija zaključuje da je ulaganje u razvoj i demokratiju najbolji način da
se postigne bezbednost, zar to upravo ne nalaže jačanje civilnih kapaciteta EU-a?
Umesto da Zapadni Balkan postane prostor na kome će se razvijati i proveravati
vojna sposobnost Unije, on bi mogao da posluži za rehabilitaciju EU-a kao
mirovnog projekta, za delegimitizaciju vojnog rešavanja sukoba. Karl Bilt je
jednom izjavio da sudbina Evrope zavisi od Balkana. Danas je više nego
očigledno da sudbina Balkana zavisi od doslednog i koherentnog razvoja EU-a kao
mirovnog projekta.
Autorka je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
| Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 730 od 30. 12. 2004. |