| |
Od rešavanja pitanja Kosova ne bi profitirali samo Kosovo
i Srbija, ili samo Srbi i Albanci, već bi bile otvorene nove perspektive za
ukupan razvoj regiona i bržu integraciju u EU
Piše:
Škeljzen Malići
Postoji manje-više opšta
saglasnost da je nerešeno pitanje Kosova ključno za bezbednost i stabilnost
Balkana. Postoji takođe i visok stepen saglasnosti da je brže rešenje pitanja
Kosova preduslov za uspostavljanje novog sistema regionalne bezbednosti, te da bi
vodilo ka opštem preokretu ne samo u albansko-srpskim odnosima već i šire, u
regionalnim odnosima. Rešavanje Kosova okončalo bi period blokada i velikog
zaostatka u ekonomskom, političkom, socijalnom i kulturnom razvoju. Od toga ne
bi profitirali samo Kosovo i Srbija, ili samo Srbi i Albanci, već bi bile
otvorene nove perspektive za ukupan razvoj regiona.
Da je region postao talac
nerešenog statusa Kosova, na neki način predodređuje i geografija. Centralni
položaj koji ima Kosovo, kao i vertikalna osovina koju čine zajedno s njom i
Srbija i Makedonija, čitav region deli na dve polutke, istočnu i zapadnu, koje
ne mogu imati normalne odnose i saradnju ako je osovina, koja je i raskršće
strateških puteva, nestabilna i preti novim konfliktima. Vertikala Kosovo-Srbija
na neki način je kičma regiona. Države sa istočne i zapadne polutke regiona
možda bi mogle i dalje samostalno prevazilaziti teškoće tranzicija, kad bi svoj
razvoj usmerile pametno ka korišćenju unutrašnjih resursa i primeni ekonomskih
i drugih mera koje vode ka bržoj integraciji u EU. Bugarska i Rumunija slede
primer Slovenije, a i Hrvatska je na tom putu. Ali ni ove države sa relativno
uspešnijom tranzicijom, ne mogu biti ravnodušne prema nestabilnosti centralnog
područja regiona.
Nepomirljiva rešenja
Ako bi pitanje Kosova ostalo
nerešeno na duži vremenski period, onda bi posledica bila atrofija same
geografske kičme regiona, što bi rezultiralo i manjom ili većom atrofijom
okolnih zemalja, koje neće biti u mogućnosti, i pored najbolje volje, da same
zaokruže sistem bezbednosti, kao što neće moći da aktiviraju ni druge
instrumente stabilnosti, na primer, zajedničko tržište i na ovim osnovama
postavljeni politički i kulturni odnosi. Konačno, ako osovina ostane
nestabilna, biće verovatno usporen proces integracije regiona u EU.
Međutim, ova u biti velika
saglasnost o važnosti kosovskog pitanja, kao i o tome da ono treba da se reši
što pre, nije praćena i saglasnošću oko samog rešenja. Zapravo, imamo dva
radikalno oprečna mišljenja o konačnom statusu Kosova. Dok albanska strana, kao
i neki međunarodni faktori, odlučno tvrde: ”Bez nezavisnosti Kosova neće biti
bezbednosti i stabilnosti regiona”, srpska strana, kao i međunarodni sponozori
ovakvog stava, tvrde suprotno: ”Nezavisno Kosovo bilo bi veoma opasan presedan i povod za nove ratove
i uvod u trajniju nestabilnost regiona!”
Što se tiče tzv. neutralnih
stajališta, i ovde postoje dva temeljna pristupa i stava. Prvi je aktivistički
i traži što brže rešenje za Kosovo, kako bi i strane u sukobu i region brže
krenuli napred ka većoj stabilnosti i integraciji u zajednički evropski dom, sa svim pozitivnim posledicama koje se mogu predvideti.
Premda ni ovo optimističko gledište nema neki gotov
model rešenja za Kosovo, ono polazi od pretpostavke da bi se rešenje na neki
način moglo nametnuti kao kompromis. Jedno od rešenja
koje se pominje jeste o Kosovu kao trećem članu nove Unije Srbije, Crne Gore i
Kosova.
Drugo
stanovište je skeptično u odnosu na brza rešenja.
Smatra da brzinu treba žrtvovati na račun stabilnosti
i neprovociranja novih sukoba. Skeptici upozoravaju da ne treba žuriti sa rešenjem, zato što će sve varijante rešenja, uključujući
i ono kompromisno, imati destabilizujuće posledice. Ako Kosovo postane
nezavisno ili “uslovno nezavisno”, Srbija bi mogla
postati ektremno nezadovoljna i nestabilna, provocirajući nemire ne samo na
Kosovu, već i Republici Srpskoj. Ako pak Kosovo ostane u Srbiji, onda treba
računati sa eksplozijom nezadovoljenog albanskog
nacionalizma i to ne samo na Kosovu već i u Makedoniji i Preševskoj dolini…
Naravno,
postoje mnoge misaone međuinstance koje od rešavanja
statusa Kosova čine bauk: iz ove perspektive, svako rešenje je opasno po
stabilnost i bezbednost. I to možda daje prednost teorijama
nečinjenja i čekanja. Međutim, budući da čekanje takođe vodi ka atrofiji
sa nesagledivim posledicama, ni ono nije preporučljivo, a ni praktički
ostvarivo jer zahteva fiksiranje sadašnjeg protektorata UN-a na duži rok, za
narednih pet, deset ili mozda 15 i više godina. UNMIK prosto nema
takav mandat. Ako bi Ujedinjene nacije ostale na
Kosovu narednu deceniju i duže, to bi ih preskupo koštalo, a krajnji rezultat
bi opet bio veoma sumnjiv. Zašto onda čekati?
Nezavisno Kosovo najbolje i za Srbiju
Mandat
UNMIK-a (uz vojne garancije NATO-a i demokratizujuću ulogu OEBS-a) jeste da na
Kosovu instalira sve vitalne organe samouprave, osim onih koje garantuju klasičnu
državnu suverenost. Kosovo već ima ustavni okvir i sve
institucije koje je imalo i 1974. godine –
predsednika, skupštinu, vladu, vrhovni sud, policiju, Kosovski zaštitni korpus
(koji nije vojska, ali bi to mogao postati). U suštini, iako je u Rezoluciji
1244 Saveta bezbednosti potvrđena suverenost SR Jugoslavije nad
Kosovom, Srbija nema nikakvih praktičnih suverenih ingerencija. Štaviše, može
se postaviti i pitanje da li Srbija može po automatizmu da nasledi suverena
prava SRJ, pošto je ta država prestala da postoji, a mogla bi se uskoro
raspasti i unija sa Crnom Gorom?
Budući da procesi ionako ne mogu da stanu, teško je zamisliti da
može uspeti strategija čekanja. U planovima međunarodnih faktora ionako
je prednost data procesu traženja rešenja, počev od
sredine naredne godine. U međuvremenu, Kosovo treba da stekne
pregovarački subjektivitet, da mu se prizna zrelost i da dobije svoje legitimne
predstavnike koji mogu pregovarati i garantovati suverenost građana Kosova.
Politika “standardi pre statusa” na neki način je pre
ispit zrelosti za samostalnost Kosova, nego blokirajući faktor.
Opstruiranje
od strane Srbije procesa osamostaljenja Kosova najviše
može štetiti samoj Srbiji, ne toliko Kosovu, koje će u međuvremenu, pod
zaštitom NATO trupa i protektora, ipak imati mnoge prerogative samouprave, kao
i faktičku slobodu i nezavisnost od Srbije. Koliko god da
Srbija može imati političkih trauma i unutrašnjih problema zbog neminovnog
osamostaljenja Kosova, racionalno i pragmatično to je najbolje rešenje i za
samu Srbiju i Srbe. Ako bi Kosovo ostalo autonomni deo
Srbije, kako bi ona uopšte mogla da administrira ogromno nezadovoljstvo
Albanaca? Ako bi Kosovo bilo deo trojne unije, ono bi sigurno postalo
još neugodniji i neposlušniji partner nego što je danas
Crna Gora.
Srbija ne može sebi dozvoliti
luksuz da se ponovo konfrontira sa svima, sa regionom
i međunarodnom zajednicom. Ona više za to nema ni
ekonomskih ni vojnih resursa.
Autor je pisac, direktor Centra za humanističke studije “Gani
Bobi” u Prištini
| Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 730 od 30. 12. 2004. |