| |
Ukoliko EU efikasno pristupi rešavanju ključnih pitanja
na Balkanu, pokazaće da će se sa takvim stvarima umeti da nosi i u drugim
delovima sveta: bezbednost i stabilnost Evrope su preduslov da Evropa
doprinese bezbednosti i stabilnosti širom planete.
Piše:
Karl Bilt
U sledećoj, 2005.
godini najverovatnije ćemo videti postepeno restrukturiranje
međunarodnog prisustva na Balkanu. Ako su Ujedinjene nacije bile dominantna
međunarodna organizacija u prvoj fazi raspada Jugoslavije, a NATO ključni akter
druge faze, uloga Evropske unije će najverovatnije da
poraste u trećoj fazi. Sve su ovo, naravno, promene u naglascima, jer će sve tri organizacije, kao i OEBS i Savet Evrope,
nastaviti da igraju važne uloge.
Iako izgleda
prirodno da EU postepeno preuzme vodeću ulogu u svim aspektima mirovnog procesa
u Bosni i Hercegovini, ovo nije i opcija za Kosovo u bliskoj budućnosti.
Zato će i NATO najverovatnije morati da i u narednim
godinama zadrži odgovornost koju je preuzeo 1999. Pošto će
konačan status Kosova biti na dnevnom redu sledeće godine, to može podići
tenziju u Pokrajini, što će onda obavezati Alijansu da poveća pažnju i resurse
koje posvećuje Kosovu. U operacijama poput ove ponekad ima brzih ulazaka – ali nikada brzih izlazaka.
Kada je sastavljao
novu Evropsku komisiju, njen predsednik Hoze Manuel Barozo je proširenje Unije
i odgovornost za Zapadni Balkan dao zajedno finskom komesaru Oliju Renu.
Ovaj ključni korak svedoči o tome da postoji kontinuitet
između sadašnjih raznovrsnih napora Unije regionu i njenog procesa proširenja.
Štaviše, to bi trebalo da omogući koherentniju i kredibilniju politiku, koja bi
trebalo da se shvati tako da vodi od sadašnje
situacije do eventualnog članstva u EU-u.
Evropskoj uniji
beznadežno nedostaje nova velika strategija proširenja. Do sada su se,
međutim, debate bavile mogućim budućim članstvom Turske.
Sada izgleda logično da se započne diskusija u kojoj se proširenje sa Turskom i Zapadnim Balkanom tretira kao jedinstven proces
u toku kojeg bi oko sto miliona ljudi eventualni mogli da postanu građani
Evropske unije. Bilo bi, takođe, moguće završiti taj proces u toku jedne
decenije, kako bi građani svih ovih zemalja mogli da učestvuju na izborima za Evropski parlament u junu 2014. godine. Pošto je to tačno sto godina posle
ubistva prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu (ovaj događaj je bio
povod za Prvi svetski rat), ovi izbori bi mogli da budu sasvim odgovarajući
način da se obeleži jedan tragičan period istorije.
NATO
će takođe igrati odlučujuću ulogu u ovom procesu, s
obzirom na to da će zemlje jugoistočne Evrope po svoj prilici biti u situaciji
da se pridruže Alijansi pre nego što ispune sve kriterijume za prijem u
članstvo EU-a. Najveći napori će, dakle, biti usmereni
na ubrzanje procesa integracije svih ovih zemalja u bezbednosne strukture
NATO-a.
Bezbednost koja znači ulazak u
NATO biće kritična u početku, kao deo procesa evropske integracije, kad se bude
suočila sa mnogim izuzetnim ekonomskim problemima regiona. Ovde opet vidimo borbu između
snaga integracije i dezintegracije.
Ekonomska i socijalna dezintegracija regiona, kao posledica rata, sankcija i
preuređenja granica,
ozbiljno je ugrozila region. Kao rezultat,
većina mladih ljudi ne vidi drugu alternativu nego da emigrira – ako može
legalno, ako ne, onda ilegalno. Iskušenje da se, radi preživljavanja,
upuste u kriminalne radnje uvek će biti jače ako nema
legalnih, otvorenih načina za izdržavanje porodice i izgradnju budućnosti.
U okviru Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope već
je potpisana serija bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini u regionu. Istovremeno, međutim, podignute
su nove međusobne trgovinske barijere, naročito između Srbije i Crne Gore.
Sada
je neophodna ofanziva, podstaknuta iz Brisela, za multilateralne aranžmane koji
će zaista omogućiti slobodnu trgovinu, i voditi ka
carinskoj uniji, a onda ka konačnoj integraciji u zajedničko tržište EU-a.
Takav potez bi, nesumnjivo, značio izvestan gubitak suverenosti za sve zemlje
koje budu uključene, ali bi doprineo razvoju
regionalnih suverenih struktura koje su očigledno toliko neophodne.
U
proteklih petnaestak godina, otkako smo se uključili u rešavanje konflikta,
stabilizaciju i izgradnju država na Balkanu, naučili
smo mnogo toga. Neke od
tih lekcija mogli smo da savladamo i prethodnim boljim proučavanjem istorije
ovog i drugih etnički mešovitih regiona, s nekim izazovima se prvi put susrela
naša generacija. Ali, mnoge smo mogli da savladamo i primenjujući iskustva u
rešavanju sukoba u drugim delovima sveta, sukoba koji sve dalje odvlače pažnju
međunarodne zajednice od jugoistočne Evrope.
Sigurno
je da zadatak na Balkanu još nije završen. Ima još
kritičnih problema koje treba rešiti, a ekonomski i socijalni izazovi su tek
pred nama i – kako je pokazala erupcija nasilja na
Kosovu u martu ove godine – nisu otklonjene sve tenzije. Ukoliko,
međutim, efikasno pristupimo rešavanju ovih pitanja, pokazaćemo da ćemo s
takvim stvarima umeti da se nosimo i u drugim delovima sveta. Bezbednost
i stabilnost Evrope su preduslov da Evropa doprinese bezbednosti i stabilnosti
širom planete.
Autor je
bivši premijer Švedske i prvi visoki međunarodni predstavnik u BiH (1995-1997). Ovo je deo njegovog članka “Između integracije i dezintegracije”,
upravo objavljenog u časopisu “Nato Review”, zimski broj iz ove godine.
| Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 730 od 30. 12. 2004. |