| |
Zbogom provizorijumu
Ne treba više odlagati rešavanje teških i složenih pitanja, uključujući kosovsko i crnogorsko. Manje je važno čijom krivicom, ali breme je postalo preteško i mora se skinuti sa leđa.
Piše: Jovan Teokarević
Bauk kruži Evropom, bauk 2005. godine na Balkanu. Posle zatišja od par
godina, čeka nas više izazova odjednom u regionu, sa velikom ponudom problema
koji se mogu stvoriti i skučenim izborom rešenja. I sam početak pregovora o
statusu Kosova bio bi dovoljan da uzdrma sve ostalo, a tu je još i neizvesna
budućnost Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore, Makedonije…
I dok se čini da bezbednosnim pitanjima (izgradnja država, promena granica) nema ravnih po mogućim posledicama za region i kontinent, i ozbiljni politički i ekonomski problemi svake zemlje i svih zajedno su nerazdvojni deo ovog minskog polja, takođe. A sve je to, onda, zapleteno u čvor. Imamo, na žalost, dovoljno iskustva da možemo da kažemo da ako na jednom kraju našeg nesrećnog poluostrva krene loše, neće biti dobro nikome ni na drugom kraju Evrope, a našim komšijama ni članske karte NATO-a i Evropske unije neće tada biti potpuna zaštita.
Brzo rešenje je dobro rešenje
Ceo taj regionalni provizorijum u kojem predugo živimo najviše liči na igre
u kojima deca od kockica prave konstrukcije, pa ih ruše i zidaju nove… Hoćemo
li se, dakle, naigrati sledeće godine u ovom našem “Legolandu”? Predlažem
nekoliko pravila igre, da ne bismo kući otišli plačući.
Prvo, ne treba više odlagati rešavanje teških i složenih pitanja,
uključujući kosovsko i crnogorsko. Manje je važno čijom krivicom, ali breme je
postalo preteško i mora se skinuti sa leđa. Ovaj predlog ne podrazumeva
određeno konkretno rešenje za bilo koji problem, već naglašava da čekanje i
odlaganje više ne smeju da budu strategija Srbije. Vreme više ne radi za nas, a
otvorena balkanska – to jest, najviše naša - pitanja biće rešena sa nama ili
bez nas. Izbor je, dakle, naš, a najgore bi bilo da nas vodi inat, a ne pamet,
kao što se prečesto događalo u prošlosti. Posle svega što smo prošli, posle
svih iscrpljivanja u traženju najboljih rešenja na najteže načine i konačnog
pristajanja na ono što nam se nametne, vreme je da shvatimo da je sada dobro
rešenje samo ono koje je, između ostalog, i brzo.
Drugo, to što će mnogim akterima odgovarati brzo nalaženje rešenja, ne mora
da znači da će ta rešenja moći odmah i do kraja da se primene. Imam utisak da
će upravo to biti slučaj i da će se planovi koje ćemo, ako bude sreće i pameti,
uskoro imati, tek odmotavati i praktično ostvarivati u godinama koje slede.
Jedino tako će, mislim, biti moguće spojiti brzinu sa pravdom, i uspostaviti
koliku-toliku spoljnu i unutrašnju kontrolu nad procesom. U ovom smislu 2005. će biti samo početak
velikog spremanja.
Stara i nova načela
Treće, zajedno s ostalima, treba da probamo da ovog puta izlaze ne tražimo kao posledicu izbijanja novih kriza. Tako je, doduše, često lakše i tu su taktiku upravo vlasti na teritoriji bivše Jugoslavije i primenjivale. Posle martovskog nasilja nad Srbima na Kosovu Balkan je, suprotno našoj zvaničnoj propagandi, upravo bliži rešenju statusa Kosova nego što je bio pre toga. Međunarodna zajednica je takođe videla i više puta iskoristila prednosti ovakvog pristupa. Mnogi se, tako, i dalje kaju što pitanje Kosova nije rešeno odmah posle bombardovanja. Stvari su se poslednjih godina, čini mi se, promenile, najviše zbog povećane uključenosti regiona u evroatlantske strukture. Iako će incidenti manjeg ili većeg obima uvek biti mogući, teško je zamisliti izbijanje većih oružanih sukoba, posebno prekograničnih. Bezbednost na Balkanu još nije samoodrživa, ali ponavljanje sukoba iz 1990-ih nije više moguće.
Četvrto, sve ovo znači da će rešenja za otvorena pitanja na Balkanu biti
tražena u nekoj vrsti mešavine starih i novih načela. Biće i javnih i tajnih
pregovaranja, kao i međunarodnih konferencija, ali će dobar deo posla biti
odrađen ne samo unutar Ujedinjenih nacija, već i u okviru Evropske unije i
NATO-a, čije mnogobrojne niti prepliću region kao nikada pre u istoriji.
Reputacija aktera će ovde igrati veliku ulogu, a ne samo geografski
položaj, ili veličina nacije i njeni mogući potencijali, kako bi se mi Srbi
mogli nadati. I dok će nam za pregovaranje i konferencije trebati iskusna i
mudra diplomatija, za ovo drugo je neophodna dobro uređena i efikasna politika
i privreda, i pre svega odgovorna vlada. To je, drugačije rečeno, vlada koja
ima viziju za svoje građane i državu, viziju koja prevazilazi trajanje mnogih
budućih vlada. Ona koja ispunjava svoje međunarodne obaveze, dakle ne ona koja
će nas, plašimo se, uvesti u pregovore o Kosovu sa teretom neispunjenih obaveza
i obećanja.
| Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 730 od 30. 12. 2004. |