|
Dvostruki kolosek i konsenzus o pridruživanju EU |
Optimizam sa zadrškom
Naše vlade su jedina adresa od koje građani odsad treba da zahtevaju odgovornost i praktične rezultate u evropskoj integraciji
Piše:
dr Jovan Teokarević
Zbog mnogo loših i malo dobrih vesti,
priče o našoj integraciji u Evropsku uniju su poslednjih meseci u medijima
često ličile na čitulje. Suočeni sa neuspesima i
šlajfovanjem u mestu, opraštali smo se od dragih nam planova i obećanja,
ne nadajući se mnogo boljem. Bolje se dešavalo drugima, a mi smo tavorili
na dnu evropske tabele.
Dva skorašnja događaja su na
dobar način poremetila ovu grobljansku atmosferu. Prvo je početkom
septembra Evropska unija zaključila da bi trebalo odblokirati zastoj
uvođenjem tzv. dvostrukog koloseka za Srbiju i Crnu Goru, a onda je
Skupština Srbije polovinom oktobra usvojila dugo očekivanu Rezoluciju o
evropskim integracijama. Kako sada stoje stvari?
Elastični Brisel?
Uprkos dobrodošlom zaokretu, ostalo je
nekoliko nedoumica. Prva od njih tiče se naše percepcije koliko je Unija
spremna da i ubuduće – na naše insistiranje - menja svoje stavove i
zahteve prema nama. Imam utisak da domaći politički akteri misle da
je ta “elastičnost” Brisela gotovo neograničena, te da je ova prva
promena tek uvod u veće i značajnije. Drugim rečima, od Unije
se, prema ovakvom razmišljanju, može dobiti gotovo sve (na primer, dozvola za
samostalnost Crne Gore ili Kosova, ili opraštanje haške obaveze), samo treba
biti dovoljno uporan i spreman na privremene žrtve.
Ovakvi stavovi nisu, naravno, potpuno
nerealni, pogotovo ako ih sagledamo u širem svetlu novije istorije same Unije,
ali i raspada prethodne Jugoslavije, kada se desilo mnogo toga za šta su nam i
iz Brisela tvrdili da nikada i nikako neće biti moguće. Niko nam,
svakako, ne može braniti da štitimo sopstvene interese i da pokušavamo da ih
nametnemo i drugima, ali cenjkanje ne sme biti naša jedina politika.
Najgore bi bilo ako naše
političke elite ne shvate još jednu važnu posledicu zaokreta nagoveštenog
prihvatanjem “dvostrukog koloseka”: Brisel je priznao sopstvenu grešku i
promenio politiku na zajednički zahtev i Podgorice i Beograda, ali je
odgovornost za evropsku integraciju time takođe potpuno prebačena na
domaći teren. Naše vlade su jedina adresa od koje građani odsad treba
da zahtevaju odgovornost i praktične rezultate u evropskoj integraciji.
Jača dioptrija ili kontrola?
Druga velika nedoumica u vezi sa ovim
temama tiče se razlike u načinu na koji zvanični Beograd i
Podgorica čitaju briselski zaokret. I jedni i drugi imaju svoje omiljene
delove iz oktobarskih zaključaka ministara spoljnih poslova Unije, dok
neke rečenice tog dokumenta nerado pominju. Beograd tako neće da vidi
da je Savet EU jasno rekao da “duži izostanak potpune i blagovremene saradnje
sa Haškim tribunalom ozbiljno ugrožava kretanje ka Evropskoj uniji”. Podgorica,
opet, sa mukom iz istog dokumenta čita da je “Savet potvrdio svoju
privrženost ojačanoj državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, na osnovu
Ustavne povelje”.
Rešenje ove zagonetke nisu jače
naočari, već jača kontrola rada naših vlada kojima se ne sme
dozvoliti da novu šansu za bržu evropsku integraciju iskoriste za neke druge
svoje ciljeve. Osim odgovornosti za rad na svojim “kolosecima”, briselski
zaokret republičkim vladama sada nameće i jasnu obavezu da efikasno
sarađuju i koordiniraju svoje evropske poslove. To neće biti lako, i
to ne samo zbog hroničnog nedostatka političke volje, nego i zato što
je koordinacija mnogobrojnih “evropskih intergracionih poslova” težak poduhvat
koji – kako pokazuju naše naredne stranice – škripi i unutar republika.
Bez konsensuza?
Jedan važan oblik odgovornosti Vlade
Srbije za evropsku budućnost zemlje upravo je, na sreću, ustanovljen
- Rezolucijom Skupštine Srbije o pridruživanju Evropskoj uniji. Iako rezolucije
nisu zakoni, Vlada se, između ostalog i glasanjem poslanika iz njenih
partija, obavezala da jednom u tri meseca informiše Skupštinu “o planiranim i
ispunjenim obavezama i o realizaciji svih programa i ostalih aktivnosti
neophodnih za ubrzanje procesa pridruživanja državne zajednice SCG Evropskoj
uniji”.
Time je, međutim, ispunjen samo
jedan od dva velika cilja usvajanja Rezolucije. Drugi – i zasad neispunjen - je
dugoročno možda i značajniji: postići i u parlamentu usvojiti
nacionalni konsenzus o integraciji u EU. To, na žalost, nismo dobili, jer je za
Rezoluciju glasalo samo 129 od ukupno 250 poslanika Skupštine Srbije.
Ovo možda nije nepobitan dokaz o tome
da konsenzus o ovoj temi praktično ne postoji, ali je upozorenje da se
raspolućenost srpskog političkog prostora (kao i crnogorskog,
uostalom) nije mogla prevazići ni uz pomoć “evropske opcije” za koju
je – prema istraživanjima javnog mnenja – raspoloženo tri četvrtine
građana. Ako konsenzusa nema povodom najpopularnije teme, kako će ga
biti povodom raznih rešenja u budućem ustavu Srbije, ili povodom teških
odluka o državnom pitanju, koji nam ubrzano dolaze u susret?
Autor je docent na Fakultetu političkih nauka i direktor BeCEI-a
| Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 721 od 28. 10. 2004. |