| |
Srbija je 13. oktobra prešla svoj Rubikon, a da toga gotovo i nije svesna: njeno političko telo se prevalilo ka Evropi tesnom većinom
Piše:
dr Jelica Minić
Od 13. oktobra, Srbija beleži novu etapu u svom političkom razvoju. Novu kristalizaciju na političkoj sceni, u ritmu četvorogodišnjih ciklusa – 1996, 2000, 2004. Bez euforije, sa mnogo teških reči i ružnih misli, Srbija je prešla svoj Rubikon, a da toga gotovo i nije svesna. U skupštinskom sazivu koji nije previše obećavao odigrao se dramatični sukob političkim sredstvima – snagom ili odsustvom argumenata – i srpsko političko telo se prevalilo ka Evropi tesnom većinom. Doduše, uz podršku četiri petine građana koji, uprkos svim ograničenjama, sumnjama i strahovima, vide samo evropsku integraciju Srbije (i Srbije i Crne Gore) kao svoju budućnost. Kritičan broj političkih stranaka je ostvario konsenzus oko evropske integracije zemlje i uslova pod kojima ona može da se odvija i akumulirao dragoceno iskustvo procesa postizanja konsenzusa. To je izbor reformi, povećane odgovornosti Vlade pred skupštinom, mirenja sa svetom, kažnjavanja zločina i otvaranja dijaloga sa svim društvenim grupama o iskušenjima koja nas čekaju na putu ka Evropskoj uniji.
Zašto je konsenzus važan? Koji je njegov smisao i upotrebna vrednost? Kakve ima veze sa evropskom opcijom?
Trivijalna
je i istinita konstatacija: mi smo mala, nerazvijena, problematična zemlja
u trbuhu Evrope. I istovremeno, značajna zemlja u regionu, bez koje nema stabilnog razvoja ni u susedstvu. Sve su ostale zemlje regiona već definisale
ključne ciljeve – EU i Partnerstvo za mir. Čak je i BiH za jedan
korak ispred nas u odnosima sa EU, a zajedno smo na repu uključivanja u
programe NATO-a, čak i u poređenju sa bivšim sovjetskim republikama.
Mi smo, dakle, potpuno “mimo sveta” i u njega se najbrže možemo vratiti svojom
voljom. Što je najbolja opcija u odnosu na druge raspoložive.
Kad pređemo prvi prag, onda se suočavamo sa sledećom kategorijom problema. Manje od 15 odsto zemalja u svetu uspeva da drži korak sa razvijenijim društvima ili da ih pod određenim okolnostima čak i pretiče, dok više od polovine povećava svoje zaostajanje. Tako kažu teorije i statistike. Onih 15 odsto koji hvataju korak, ili pretiču, to postižu prvenstveno putem društvenog konsenzusa oko osnovnih nacionalnih ciljeva, neophodnih politika i mera kojima ih ostvaruju, i oko uspostavljanja kontrolnih mehanizama za njihovo sprovođenje. Sposobnost da se postigne konsenzus između socijalnih partnera, od globalnog do lokalnog nivoa, jedini je put ka održivom razvoju i najdelotvorniji način da se izbegne marginalizacija. Doduše, on se prema različitim istorijskim okolnostima i kulturološkim obrascima postizao i autokratskim i demokratskim putem. Model koji se u Evropi pokazao kao superiorniji je bez ikakve sumnje demokratski, objedinjujući različite evropske tradicije liberalizma, dirižizma i socijalne tržišne privrede.
Na putu demokratske konsolidacije i reformi, moderne informacione i komunikacione tehnologije pružaju moćne alate za one koji imaju volju i znanje (ili volju za sticanjem neophodnih znanja). Lisabonski proces, ili vizija buduće Evrope, društvo je koje se zasniva na znanju. Upravo je istorijat razvoja Evropske unije u najvećoj meri potvrda činjenice da politički (konceptualni i interesni) konsenzus može stvoriti takvo podsticajno okruženje, koje omogućava hvatanje koraka u oblasti ekonomskog, tehnološkog i društvenog razvoja. To u punoj meri pokazuju zemlje centralne i istočne Evrope, koje su pre samo desetak godina mučno prolazile kroz teškoće u kojima se i mi danas nalazimo.
Solunski proces, koji je pokrenuo preispitivanje i unapređivanje odnosa EU sa Zapadnim Balkanom, ulazi u novu etapu koju je naš region prošlog leta samo priželjkivao. Evropska unija je 29. septembra donela odluku da pojednostavi finansijske instrumente za dodeljivanje pomoći zemljama koje još nisu postale članice, a koriste različite šeme i programe razvrstane po geografskom i tematskom principu. Od 2007. godine zemlje Zapadnog Balkana koristiće iste predpristupne fondove kao i Turska i Hrvatska, koje su kandidati za članstvo. Takođe, u administraciji EU zemlje Zapadnog Balkana su premeštene u Direktorat za proširenje iz dosadašnjeg Direktorata za spoljne odnose. Drugim rečima, već danas se moramo ozbiljno pripremati za širom otvorena vrata EU 2007. i očekivanu značajnu finansijsku pomoć koju treba znati tražiti, uzeti i absorbovati.
Za takav posao u naredne dve godine treba ubrzano obučiti više stotina pa i hiljada ljudi. Znači da treba posebno osmisliti politiku prema mladima, obrazovnu politiku, politiku u oblasti razvoja informacionih i komunikacionih tehnologija, politiku u oblasti razvoja preduzetništva. Strani analitičari identifikuju softversku industriju kao jedan od potencijalno najboljih izvoznih proizvoda naše zemlje. Sve to ima veze jedno sa drugim i sa nama. Za one koji umeju da čitaju, to znači da imamo potencijal za veliki skok, ako ga želimo, ako odlučimo da ga učinimo i ako se obezbedi povoljna interesna konstelacija proizvođača i upravljača. Opet je neophodan konsenzus.
Gde je Srbija 2004?
Možda simbolika izglasavanja Rezolucije o pridruživanju EU o tome najbolje govori. Počelo je sa sat i više zakašnjenja, jer nije bilo kvoruma za istorijski događaj. Gotovo polovina poslanika nije glasala. Nisu hteli ni da se u knjigama za potomstvo napiše da su bili protiv. Pokvarila se tehnika, pa se prebrojavalo „ručno“, i sve se odužilo. Srećom, nije nestalo struje i nije udario grom u Skupštinu Srbije na taj istorijski dan, 13. oktobar.
Autorka je član Upravnog odbora Evropskog pokreta u Srbiji
| Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 721 od 28. 10. 2004. |