| To nije
evropski |
SPREČAVANJE SLOBODNE
TRGOVINE
Kad biramo da li ćemo
stati na stranu nekoliko menadžera i dela zaposlenih u “C-marketu” ili ne,
zapravo biramo između toga da li želimo da im osiguramo ekstra rente na
naš račun, ili želimo veći izbor, niže cene i kvalitetnije proizvode
na tržištu
Piše: Dr Miroslav Prokopijević
Možda će
jednog dana pisci rubrika poput ove imati problema da nađu odgovarajuću
temu. Za sada ih ne nedostaje, prvenstveno zato što srpske reforme ne samo
da ne stoje, već više od godinu dana praktično nazaduju. Iz obilja
primera gde se narušavaju neka pravila ili običaji koji postoje u EU
ovaj put sam se odlučio za slučaj “C-marketa”, pošto se na njemu
ogleda koliki je otpor u zemlji slobodi trgovine. A sloboda trgovine, osim
što je već odavno evropska tekovina, takođe i odlučujuće
utiče na blagostanje pojedinaca u nekoj zemlji.
Za početak, zamislimo:
ako bi u nekom mestu i okolini postojala samo jedna pekara, potrošači bi
bili izloženi na milost i nemilost te pekare. Njeni proizvodi bi mogli biti
lošeg kvaliteta, a cene visoke, i kupcima bi preostalo da biraju da li će
kupovati takav hleb ili će ga eventualno praviti sami. Situacija se
značajno menja kad se pojavi nova pekara kao konkurent. Obe će morati
da paze na kvalitet svojih proizvoda i cene, bar toliko da ne budu mnogo gori
nego kod konkurencije. Stvari će se još više promeniti sa svakom narednom
pekarom koja bude otvorena: utakmica će postajati sve oštrija, proizvodi
sve kvalitetniji, cene niže. Biće teže vlasnicima pekara, ali svi ostali
će profitirati.
Sa velikim trgovinskim
mrežama je ista stvar kao sa pekarama. Ako samo jedna ili malo njih ima pristup
tržištu, dodatno će profitirati, i to na račun potrošača. Ako
pristup tržištu raznih trgovinskih mreža bude neograničen, mnoge će
poslovati, biće im teško da se sve održe na tržištu, ali će
potrošačima biti bolje jer će imati veću slobodu izbora, uz niže
cene i bolji kvalitet.
Zato, kada se opredeljujemo
da li ćemo stati na stranu nekoliko menadžera i dela zaposlenih u
“C-marketu” ili ne, zapravo biramo između toga da li želimo da imamo
slobodu izbora uz niže cene i kvalitetnije proizvode ili da, umesto toga,
nekolicini menadžera i zaposlenih osiguramo ekstra rente na naš račun. To
je očigledan izbor između evropskog i ne-evropskog.
Izbor je tako prost, mada
čitava igra može izgledati neprozirno. Najpre smo gledali kako glavni
menadžer godinama ne želi da potpiše prospekt preduzeća da bi akcijama
“C-marketa” moglo da se trguje na berzi. Time je suspendovao vlasnička
prava akcionara i sprečio promet akcijama, posle kojeg bi novi vlasnici
mogli da požele da promene upravu firme. Čim menadžer ne želi da potpiše
prospekt, time nam svima poručuje da sam sebe ne smatra sposobnim za posao
koji radi. Ako on sam sebe smatra nesposobnim, niko drugi nema razloga da misli
suprotno.
Dalje, nedavno je deo
zaposlenih “C-marketa” demonstrirao pod prozorima «Merkatora», firme koja se
ponudila da kupi “C-market” za oko 50 miliona evra. Navodno - zato što “mrski
stranci” hoće da kupe strateški važnu firmu kao što je “C-market”.
Nesrećnim demonstrantima nije imao ko da kaže da trgovina ni u jednoj
zemlji sveta nije strateška grana, ako takve grane uopšte i postoje, pa da
usled toga nijedna trgovinska firma nema strateški značaj. Kao ni da
strani kupac neće staviti “C-market” u džep i odneti ga, već će,
naprotiv, uvećati vrednost te firme.
Kako protest
nije uspeo da zaustavi proces prodaje, jer je Komisija za hartije od vrednosti
rekla da će dati dozvolu za trgovinu akcijama i kada prospekt nije
potpisan, menadžeri “C-marketa” su najavili formiranje konzorcijuma koji
će dati svoju ponudu za kupovinu “C-marketa”. Trebalo je da to bude
konzorcijum dobavljača. Štampa je pisala kako konzorcijum prvo ima
petnaestak, potom 30-ak, i na kraju preko 60 članica. Kada je isteklo
vreme za ponudu, konstatovano je da konzorcijum nema svoju ponudu. Mnogi su se
pitali zašto. Razlog je očigledan: “C-market” već duguje svojim
dobavljačima, i iluzija je da bi oni, umesto da povrate ono što im ova
firma duguje, još jednom za nju platili.
Kada je i to
propalo, krenula je nova igra. Sada je Trgovinski sud zabranio prodaju zbog
navodne neregularnosti u registrovanju akcija. Da je to pravi razlog, moglo bi
se trgovati ostalim akcijama koje su pravilno registrovane. Ili bi se propust u
registraciji mogao otkloniti za nekoliko dana. Naravno, ništa od toga se ne
čini, iz gluposti ili korupcije, a Sud samo treba da odloži prodaju
“C-marketa” na što duže vreme.
U
međuvremenu, akcionari “C-marketa” skupljaju se pred Vladom u dva
suprotstavljena tabora – jedni žele da prodaju akcije, drugi ne žele. Trenutna
situacija je takva da niko ne može da prodaje akcije, pa svoju preferenciju
može da ostvari samo grupa koja navodno ionako ne želi da prodaje akcije. A
izlaz je jednostavan: ravnotežno rešenje je da se dopusti prodaja akcija, jer
će tada obe suprotstavljene grupe moći da zadovolje svoje interese.
Oni koji žele prodaće akcije, oni drugi mogu da ih zadrže.
Situacija je,
opet, ista kao u primeru sa pekarom. Ili će se naći put da se akcije
slobodno prodaju, ili ćemo svi postati taoci neke mračne menadžerske
grupe i potplaćenih (ili nekompetentnih) sudija i dela vlasti.
U krajnjoj
liniji je manje značajno ko će kupiti “C-market”, kada to jednom bude
moguće. Sem nekolicine koji sprečavaju normalni tok događaja,
radi sopstvene velike koristi, u interesu je svih građana Srbije je da
resursi prelaze iz manje sposobnih ruku u sposobnije i da na ovom tržištu bude
što više različitih trgovinskih lanaca. Samo tako će kupci imati
slobodu izbora, odličnu snabdevenost, niže cene i dobar kvalitet. Tako će
i kapitalizacija tog segmenta tržišta biti obimnija, broj zaposlenih u grani
veći, a menadžeri uspešniji. Država će, naravno, ubrati veću
sumu za porez. Što je više trgovinskih lanaca, dakle, to bolje za sve nas, sem
za same te firme. Nije u interesu trgovinskih lanaca koji već posluju na
srpskom tržištu da dolaze novi, jer ulazak svakog sledećeg pojačava
konkurenciju i smanjuje rente.
Prostora za
nove konkurente, međutim, ima napretek, jer su marže postojećih
trgovinskih lanaca još visoke, preveliki je broj zaposlenih, visok stepen
potkradanja firme, relativno loša usluga, velika su dugovanja
dobavljačima, ograničen asortiman robe… Zato su sem «Merkatora» i
domaćih lanaca dobrodošli i ostali, bio to «Plus», «Kaufhof», «Metro»,
«Aldi» ili neko drugi. Sloboda trgovine donosi blagostanje. Tržište će
samo odrediti ko od njih ovde može da opstane, te nema potrebe da vlasti,
domaći konkurenti ili ostali dežurni dušebrižnici o tome brinu. A ko ne
misli tako, neka se ne žali što trgovina kod nas više liči na onu u «trećem
svetu», nego na onu u ostatku Evrope.
Autor je direktor Centra za slobodno
tržište
| Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 725 od 25.11.2004. |