| Lisabonska
strategija rasta i zaposlenosti |
EVROPA PRED IZAZOVIMA
EU ozbiljno kasni sa
ostvarivanjem tzv. Lisabonske strategije, odnosno sa
pretvaranjem Unije u najkonkuretniju ekonomiju do kraja ove decenije. Izveštaj
grupe stručnjaka na čelu sa bivšim holandskim
premijerom Vilom Kokom, objavljen početkom novembra, objašnjava
razloge polovičnog uspeha i predlaže neka rešenja. Prenosimo deo o
najvažnijim izazovima pred kojima se Unija nalazi
Spoljašnji izazovi
Između čekića i nakovnja
Međunarodna
konkurencija se pojačava i Evropa se suočava sa
dvostrukim izazovom iz Azije i iz Sjedinjenih Američkih Država. Potencijalni brzi rast kineske privrede stvoriće ne samo
konkurenta Evropi, nego i ogromno i rastuće tržište.
Da bi
Evropa iskoristila priliku, treba da ima odgovarajuću ekonomsku osnovu i
da shvati da će još mnogo decenija konkurencija u
robi široke potrošnje, naročito one sa visokim udelom nadnice i stabilnim
tehnologijama, biti izuzetna, i unutar Unije i van nje. Sa ogromnim i sve
većim direktnim stranim investicijama, kao i sa sopstvenom naučnom
bazom, Kina je zaista počela da konkuriše na samo sa robom sa niskom,
već i sa visokom dodatom vrednošću.
Mada su
kineske plate samo delić evropskih, jasno je da je razlika u kvalitetu
robe proizvedene u Kini i one proizvedene u EU mala ili
je čak nema. Izazov iz Indije nije nimalo manje realan – posebno u sektoru
usluga, gde je ona najveći korisnik prebacivanja ekonomskih aktivnosti u
manje razvijene zemlje (“offshoring” ili “outsorcing”) u sektoru usluga, sa
ogromnom rezervom obrazovanih, jevtinih radnika koji govore engleski. Kolektivno azijsko prisustvo u svetskom trgovinskom sistemu
biće sve izraženije.
Evropa
mora da razvije svoje sopstvene oblasti specijalizacije, uspešnosti i uporednih
prednosti, koje neminovno moraju da leže u posvećenosti ekonomiji znanja u
najširem smislu – ali tu je suočena sa
dominacijom SAD-a. SAD prete da učvrste svoje
vođstvo. Na ovu zemlju otpada 74 odsto najboljih
svetskih kompanija iz oblasti informacione tehnologije i 46 odsto najboljih
kompanija po izdacima za istraživanje i razvoj. Udeo EU-a u svetskom
izvozu proizvoda visoke tehnologije manji je od
američkog, kao što je manji i njen udeo u proizvodnji sa visokim
tehnologijama, kako god se računa - i po vrednosti i po broju zaposlenih.
U globalnoj ekonomiji Evropa nema drugu opciju osim da
radikalno unapredi svoju ekonomiju znanja i ekonomsku efikasnost, ako želi da
odgovori na izazove Azije i SAD-a.
Unutrašnji izazovi
Evropa postaje seda
Dve sile – opadajuće stope nataliteta i rastuća
očekivana dužina života – zajedno proizvode dramatičnu promenu broja
i starosne strukture stanovništva Evrope. Pretpostavlja se da će ukupan broj stanovnika da opadne do 2020. godine. Do 2050. broj radno sposobnih stanovnika (15-64
godine) smanjiće se za 18 odsto u odnosu na sadašnji broj, a onih iznad 65
godina biće 60 odsto više. Rezultat toga biće promenjen odnos
penzionera i zaposlenih: od 24odsto danas na skoro
50odsto godine 2050. Neće sve zemlje u ovom smislu biti iste te 2050. godine, dok će u
Danskoj taj odnos biti 36odsto, u Danskoj do Italiji će biti 61 odsto.
Ovakav
razvoj je već na delu, tako da će se 2015. odnos onih zavisnih i zaposlenih popeti na 30 odsto. Uticaj
tog trenda biće pojačan nižim stepenom zaposlenosti starijih radnika.
Sve ovo će se ozbiljno odraziti na evropsku
ekonomiju i njenu sposobnost da finansira evropske socijalne sisteme. Starenje će povećati potražnju za penzijama i zdravstvenim
staranjem u isto vreme kada se bude smanjivao broj radno sposobnih ljudi koji
treba da proizvedu bogatstvo. Evropska komisija procenjuje da će do 2040. godine samo
starenje stanovništva da smanji potencijalnu stopu rasta EU-a sa sadašnjih
2-2,25 odsto na oko 1,25 odsto. Ukupni uticaj takvog pada
biće bruto društveni proizvod po glavi stanovnika oko 20 odsto niži nego
što bi se inače moglo očekivati. Već od
2015. godine potencijalni ekonomski rast pašće na
1,5 odsto ukoliko se ne promeni današnji način korišćenja potencijala
radne snage.
Starenje
stanovništva će do 2050. godine
rezultirati i u povećanju izdataka za penzije i zdravstvenu zaštitu
između četiri i osam odsto BDP-a. Pretpostavlja se da će već od 2020. godine
izdaci za penzije i zdravstvenu zaštitu u mnogim državama članicama
porasti za oko dva odsto BDP-a, a da će 2030. godine
povećanje dostići 4-5 odsto BDP-a. Povrh svega, niža ekonomska stopa rasta će se negativno odraziti na javne finansije, a
taj negativni uticaj će početi od 2010. godine.
Proširenje
Proširenje je još više naglasilo nejednakosti i probleme kohezije
unutar Evropske unije. Stanovništvo je poraslo za 20 odsto, dok je
dodatak evropskom bruto društvenom proizvodu od novih članica samo pet
odsto, što će rezultirati padom proizvodnje po glavi stanovnika od 12,5
odsto u EU-25. Štaviše, nove države članice odlikuju se
snažnim regionalnim razlikama, gde je bogatstvo koncentrisano u malom broju
regiona. Udeo stanovnika koji žive u regionima sa
manje od 75 odsto proseka razvoja u EU povećano je sa 73 na 123 miliona.
Kao što je već napomenuto, EU-25 će još teže
nego EU-15 dostići neke od lisabonskih ciljeva. Na primer, prosečna
stopa zaposlenosti u Uniji je zbog proširenja pala za skoro 1,5
odsto. Dugoročna stopa nezaposlenosti u EU-25 je četiri odsto u odnosu na 3,3
odsto u EU-15. Neke od ekoloških ciljeva biće
isto tako sada teže dostići. U vezi sa nekim
indikatorima (kao što je izdatak za istraživanje i razvoj kao deo BDP-a) nove
države članice će morati da značajno povećaju svoje napore.
Pozitivni
aspekt proširenja je u tome što novim državama članicama nudi perspektivu
brzog postizanja visokih stopa rasta BDP-a i
produktivnosti, pošto hvataju korak sa evropskim prosekom, stvarajući tako
prostor ekonomskog dinamizma u istočnoj Evropi. Postoje
dokazi da se to već dešava. Rast proizvodnje i produktivnosti u
Estoniji, Litvaniji, Letoniji, Mađarskoj, Poljskoj, Sloveniji,
Slovačkoj i Češkoj bio je u poslednjih pet godina viši od odgovarajućih stopa rasta Sjedinjenih Američkih
Država. Zamenjujući nepotrebnu i zastarelu tehnologiju onom
najsavremenijom, one će preskočiti celu
generaciju u tehnološkim kapacitetima. Sigurno je da će
se njihov rast proizvodnje i produktivnosti nastaviti.
Nizak nivo
poreza i plata u novim državama članicama, koji privlači ulaganja iz
ostalih zemalja Evropske unije, biće, međutim, najverovatnije izvor
rastućih nesporazuma. Ukoliko ne dođe do neke vrste
konvergencije, te tenzije će rasti. Zato je u
ovom smislu dostizanje lisabonskih ciljeva o promociji rasta
i zaposlenosti u svim delovima Unije od vitalnog značaja za buduću
unutrašnju koheziju Unije.
Rast,
zaposlenost i produktivnost
Evropska ekonomija, govoreći bez uvijanja, raste sporije
od američke, a odnedavno pati i od nižeg stepena
rasta produktivnosti. Hvatanje koraka sa SAD-om od
strane Evropske unije u posleratnom periodu zaustavljeno je – kad je o
proizvodnji po glavi stanovnika reč – polovinom 1970-ih godina (vidi
grafikon), od kada se manje-više stabilizovalo. Od
1996. godine, međutim, prosečan godišnji
rast u Uniji, po glavi stanovnika, je 0,4 odsto manji od američkog.
Taj
nepovoljni trend rasta proizvodnje po glavi
praćen je prestankom sustizanja SAD-a u produktivnosti. Prvi put u
poslednjih nekoliko decenija produktivnost rada u Evropskoj uniji ima
tendenciju nižeg rasta od one u SAD-u. Između 1996. i 2003. prosečna stopa rasta produktivnosti u EU-15 bila je 1,4
odsto, dok je u SAD-u bila 2,2 odsto.
Pad
stopa rasta produktivnosti polovinom 1990-ih može se
pripisati dvama podjednakim uzrocima – manjim ulaganjima po zaposlenom i
usporavanjem stope tehnološkog napretka. Prvi se može delimično objasniti
skorašnjim uspehom EU-a u podsticanju zaposlenosti, ali
suprotan argument je da su ova novostvorena radna mesta uglavnom
niskoproduktivna.
Drugi uzrok se povezuje sa onim istim razlozima zbog kojih
Evropa ne dostiže lisabonske ciljeve: nedovoljno ulaganje u istraživanje i
razvoj, kao i u obrazovanje, nesposobnost da se istraživanje pretvori u tržišne
proizvode i procese, i niža produktivnost u evropskim informacionim i
komunikacionim industrijama (ICT, uključujući kancelarijsku opremu i
poluprovodnike) i industrijama koje koriste ICT (velikoprodaja i maloprodaja,
finansijske usluge) zbog nižeg stepena raspostranjenosti ICT-a. Posledica svega
ovoga je bila da je doprinos ICT-a rastu upola manji od
onoga u SAD-u. Rezultati su takođe povezani i sa
industrijskom strukturom u Evropi, koja se više zasniva na niskim ili srednje
razvijenim tehnologijama, a takođe se teško prilagođava prebacivanju
težišta u sektore se perspektivom visokog rasta produktivnosti.
U drugoj polovini 1990-ih u Evropskoj uniji
je, suprotno prethodnim decenijama, došlo do porasta ukupnog broja radnih sati
u toku godine. To je bio uglavnom rezultat povećanja broja
novootvorenih radnih mesta, dok je stvarni
prosečan broj sati rada po radniku u toku godine nastavio da opada.
Prosečan broj sati po radniku ne samo da je opao više nego u SAD-u i
Japanu, već je i neprekidno bio manji nego u ovim dvema zemljama zbog
manjeg broja radnih sati u toku nedelje i manjeg broja radnih dana. Ako se želi rast proizvodnje po glavi
stanovnika, neophodno je bolje korišćenje rada, i povećanjem
zaposlenosti i povećanjem broja radnih sati u toku života.
Nedavni porast zaposlenosti u Evropi pratilo je smanjenje rasta produktivnosti po satu, dok je u SAD-u rast
zaposlenosti praćen rastom produktivnosti po satu. Ako Evropa želi da
poveća svoj životni standard, ona mora da ubrza rast zaposlenosti i
produktivnosti preko čitavog niza reformskih politika, zajedno sa makroekonomskim okvirom koji podržava rast, potražnju i
zaposlenost.
| Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 725 od 25.11.2004. |