| |
Tranzicija i integracija
Piše: dr Jovan Teokarević
Za nas i slične nama, koji kaskamo i u tranziciji i u integraciji, nema mnogo dilema oko redosleda koraka: samo nas uspešna tranzicija vodi u uspešnu evroatlantsku integraciju, ali ne bez prethodno rešenih ustavnih, političkih i bezbednosnih pitanja
Teško da bi se danas u Evropi mogle
naći reči koje se češće upotrebljavaju od termina
tranzicija i integracija. Njihovi sadržaji se različito tumače, ali
se neretko koriste i kao sinonimi, naročito u slučaju bivših
komunističkih zemalja.
Iz jednog u drugi sistem: U najopštijem smislu, tranzicija se smatra skupom promena u pravu, politici i ekonomiji zemalja iz ove grupe, kojima se država transformiše iz prethodnog komunističkog u neki drugi sistem. Kako god da nazovemo taj novi sistem, tranzicija je prelaz iz odsustva prava u stanje gde se ono sve više poštuje, iz nedemokratskog u demokratski politički režim i iz ne-tržišne u tržišnu privredu. Popularno rečeno, u toku prošlih deceniju i po od simboličnog početka napuštanja komunizma rušenjem Berlinskog zida, dvadeset sedam evroazijskih država pokušava da umesto komunizma izgradi demokratski kapitalizam.
U stvari, većina njih je ovo već uradila, to jest konsolidovala pravne, političke i ekonomske promene u toj meri da su one postale manje-više nepovratne. Novi sistemi su postali “jedina igra u gradu”, kao što se obično kaže. To ne znači da su procesi o kojima govorimo zauvek završeni, niti da se sistemi neće dalje menjati u budućnosti (i ne uvek u istom pravcu u različitim zemljama), nego da se alternative sistemima ne mogu tražiti u poništavanju osvojenih pravnih, političkih i ekonomskih sloboda.
Na primeru političkih režima se to najlakše vidi: na vlasti će
moći da budu različite partije, odnosno vlade, sve dok se poštuju
osnovna pravila sistema. I kao što demokratija ne treba da omogući
poništavanje bazičnih načela, na isti način demokratski
kapitalizam ne treba da omogući masovno ugrožavanje ljudskih prava ili
poništavanje ekonomskih sloboda.
Iz jednog u drugi blok:
Integracija (evropska,
evroatlantska) odnosi se na pripadanje određenoj grupi zemalja, ali - baš
kao i tranzicija - podrazumeva promene. Reč je najviše o pravnim i
ekonomskim promenama, o prilagođavanju pravilima kluba kojem se želi
pripadati. Prethodno obavljena standardizacija u političkoj oblasti se
praktično podrazumeva, jer EU i NATO kao “klubovi” tu nemaju
specifične zahteve, pa je članstvo u Savetu Evrope neka vrsta
međunarodne potvrde da zemlja ima uspostavljene osnove demokratskog
političkog uređenja.
Sve dok podrazumeva i izgradnju novog
sistema, a ne samo ispunjavanje posebnih kriterijuma kluba, evropska
integracija je i tranzicija. Generalno gledano, Evropska unija je koncipirala
integraciju za postkomunističke države tako da ona produži, dalje
podstakne i učvrsti početne rezultate tranzicije. To, opet,
znači da je tranzicija pretpostavka integracije, odnosno da je integracija
na neki način nastavak tranzicije.
U načelu, tranzicija ne mora
nužno da vodi integraciji. Zemlje demokratskog kapitalizma mogu da budu uspešne
– da imaju i unutrašnju i spoljnu legitimnost – i bez članskih karata
Evropske unije i NATO-a. Nekoliko država u Evropi napreduje vrlo dobro bez tog
članstva, neke su opet članice samo jednog, a neke samo drugog kluba,
kao što i više vanevropskih zemalja ima ugledan demokratsko-kapitalistički
sistem iako nikad neće biti ni u EU niti u NATO-u.
Bivše komunističke države u
Evropi, i to sve redom, neposredno povezuju tranziciju i evroatlantsku
integraciju, iz dva glavna razloga. Pre svega, i simbolično žele da
pripadaju drugom bloku u odnosu na ranije, onom koji se zasniva na vodećim
načelima tranzicije i dokazanim uspesima u poštovanju pravnih,
političkih i ekonomskih sloboda. Drugo, sadašnja strategija evroatlantske
integracije sa puno para i kroz mnoge programe pomaže tranziciji da uspe, što
je prilika za preobražaj koju zemlje jednostavno ne mogu da ne iskoriste.
EU nije jedini saveznik reformi (time se bave i druge međunarodne
organizacije), ali se Unija afirmisala kao najvažniji i najpouzdaniji za one
koji su se do pre petnaest godina nalazili sa istočne strane “gvozdene
zavese”. Njima svakako odgovara načelo da više reformi znači i
približavanje punom članstvu u Uniji i proporcionalno povećavanje
svakovrsne pomoći. Kad se jednom nađu unutar kluba, što se u maju ove
godine desilo grupi od osam postkomunističkih zemalja, oni mogu
računati na dalju pomoć za razvoj i dostizanje naprednijih, a
takođe i na zaštitu svojih nacionalnih interesa od strane vodeće ekonomske
i političke grupe država na svetu.
Postepenost, kontekst i perspektiva: Iz svega rečenog proizilazi da za nas i nama slične, koji kaskamo i u tranziciji i u
integraciji, nema mnogo dilema oko redosleda koraka: samo nas uspešna
tranzicija vodi u uspešnu integraciju. Iskustva drugih pokazuju da preskakanje
logičnih koraka nema smisla, bar na dugi rok. Insistiranje na integraciji
u uslovima nedovršene tranzicije može čak da oteža i iskomplikuje ovu
potonju. Nema, na primer, razloga da se već sada potpuno usaglašavamo u
nekim oblastima sa strogim pravilima ponašanja unutar Evropske unije, ako nam
još nisu utemeljene i funkcionalne neke bazične institucije tržišne
privrede. Prevremeno insistiranje na članstvu u Uniji takođe može da
donese više štete nego koristi, jer se nepripremljenost u tim uslovima
plaća i ekonomskom i političkom cenom.
Specifičnost je naše situacije,
kao i dobrog dela našeg regiona, u tome što neke nedovršene poslove moramo
obaviti i pre tranzicije i integracije. Reč je, naravno, o ustavnim,
političkim i bezbednosnim pitanjima, kojima što pre treba videti
leđa, čak i po cenu ustupaka koji se često čine prevelikim.
Tada bi i tranzicija mogla da se okonča, a integracija ubrza mnogo više
nego što danas očekujemo. Prednost je što novi kontekst u Evropi, deceniju
i po posle početka prevazilaženja njene podele, čini sva ova pitanja
– i ustavna, i tranziciona, i integraciona – međusobno povezanima i
uslovljenima, a to realno nudi bolju perspektivu budućnosti i za nas i za
druge u Evropi.
Autor je docent na Fakultetu političkih nauka i direktor BeCEI-a
| Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 725 od 25.11.2004. |