| |
Pogled iz budućnosti
Za desetak godina čitav
će Balkan biti “evropeizovan”. Sada to izgleda nerealno, što je posledica
još velikog uticaja prošlosti na današnja viđenja i očekivanja.
Piše: Prof Vladimir
Gligorov
Sledeće proširenje Evropske unije biće na Balkanu. Sada se
već može predvideti i kako će teći
integracija Balkana, odnosno jugoistočne Evrope, u Evropsku uniju (tabela
1).
Početkom 2007. bi sve zemlje
jugoistočne Evrope trebalo da imaju jasne odnose sa Evropskom unijom.
Bugarska i Rumunija bi trebalo da budu primljene u članstvo, a Hrvatskoj
bi trebalo da bude određen datum kada će postati članica. Sve
ostale zemlje bi trebalo da imaju potpisane sporazume o pridruživanju, koji
će se možda u slučaju Kosova nekako drukčije zvati. Sredinom
sledeće decenije bi sve ove zemlje trebalo da uđu u Uniju, a dve godine
kasnije i da pristupe novčanoj uniji, ako već nisu njen deo.
To
znači da će za desetak godina čitav Balkan biti “evropeizovan”.
Sada to izgleda nerealno, što je posledica još velikog uticaja prošlosti na
današnja viđenja i očekivanja. Mnogo je bolje, međutim, krenuti
od kraja, “indukovati unazad”, kako se to kaže u teoriji igara. Ako će se
zaista za desetak godina čitav ovaj prostor pridržavati evropskih
vrednosti i rukovoditi evropskim ustanovama, tada je jasnije šta je potrebno učiniti
danas i jasnije se vidi koliko su velike promene pred kojima se svaka pojedina
zemlja nalazi.
Koliko
zaostajemo?
Kada
se uporede nivoi razvijenosti vidi se da Balkan značajno zaostaje za
srednjeevropskim zemljama koje su upravo postale članice EU.
Izuzimajući Hrvatsku, koja im se približava, sve ostale zemlje imaju bruto
domaći proizvod (BDP) po stanovniku upola manji nego što je u novim
zemljama članicama. Kako je njihov BDP takođe upola manji od onoga u
EU kao celini, to znači da je Balkan tek negde na nivou od 25 odsto
Evropske unije.
Kada
se porede plate, razlika je još izrazitija. Recimo, u Bugarskoj i Rumuniji su
bruto plate niže od 200 evra, što je manje od jedne desetine prosečne
bruto plate u Evropskoj uniji. Zanimljivo je uočiti da su plate u zemljama
nekadašnje SFR Jugoslavije znatno više nego u drugim balkanskim zemljama u
tranziciji. Ovo je zato što je i nivo cena znatno viši u zemljama bivše
Jugoslavije, i to je nasleđeno stanje: SFRJ je imala znatno viši nivo cena
pre 1990. Zanimljivo je da se cene i plate relativno sporo prilagođavaju.
U svakom slučaju, konkurentnost zemalja bivše Jugoslavije po tom osnovu
nije baš naročito velika.
Posebno
je zanimljivo uočiti koliko su balkanske privrede zatvorenije od onih iz
novih članica EU-a. Ovde je uočljiva asimetričnost izvoza i
uvoza. Recimo, izvoz Albanije je negde oko sedam odsto njenog BDP-a, dok je
uvoz gotovo 30 odsto. Izvoz Srbije je ispod 15 odsto, dok je uvoz gotovo 40
odsto. Otvorenije su privrede Hrvatske i Bugarske pre svega zato što imaju
veliki izvoz usluga. Ostale zemlje imaju veoma malo da ponude Evropskoj uniji i
ostalom svetu. Nove članice Unije su, naprotiv, veoma otvorene. Njihov
uvoz i izvoz se približava polovini njihovog BDP-a. Naravno, sama Evropska
unija nije naročito otvorena prema ostatku sveta, pre svega zato što je
reč o jednom veoma velikom i razvijenom tržištu.
I
u razvoju industrijske proizvodnje se balkanske zemlje razlikuju od onih iz
srednje Evrope. Ako se izuzmu Albanija, koja je bila i ostala veoma
neindustrijalizovana, i Bosna i Hercegovina, gde se za osnovu uzima 1995.
godina pa je zato rast veoma brz, ostale zemlje su još daleko od nivoa
proizvodnje iz 1990. Kod novih članica je industrijska proizvodnja u 2003.
bila gotovo upola veća nego 1990. Pored toga, pad industrijske proizvodnje
na Balkanu je znatno veći od pada BDP-a, dok je rast industrijske
proizvodnje u srednjoj Evropi znatno veći od rasta BDP-a. Dakle, dok je
kod ovih poslednjih došlo do ponovne industrijalizacije, dotle je na Balkanu
došlo do deindustrijalizacije koja se s teškom mukom i samo na nekim mestima
prevazilazi. U stvari, kada se uzme u obzir činjenica da je u mnogim
balkanskim privredama proces prestrukturiranja industrijskog sektora tek na
početku, može se očekivati još jedan period smanjivanja udela industrijske
proizvodnje u BDP-u.
U
gotovo svim zemljama u tranziciji rast proizvodnje je više posledica rasta
produktivnosti nego rasta zaposlenosti. Zapravo, u celini, zaposlenost se još
smanjuje. Na Balkanu su stope nezaposlenosti visoke, a negde i veoma visoke.
Ovo zamagljuje činjenica da je dosta radno sposobnog stanovništva
napustilo ovaj region tražeći posao u Evropi ili preko okeana. Pouzdanih
podataka nema, ali nema sumnje da je mnogo ljudi napustilo Albaniju, Bugarsku i
Srbiju, o područjima koja su bila pogođena ratom i da se ne govori. U
tom kontekstu, niska stopa zaposlenosti i visoka stopa nezaposlenosti su
nesumnjivo najveći problemi sa kojima se čitav ovaj region
suočava.
Tamo
gde je nezaposlenost visoka, crna berza mora da bude razvijena. U suprotnom bi
ljudi umirali od gladi. Procene veličine neformalnog sektora, znači
poslova na koje se ne plaća porez, veoma mnogo variraju. Možda je
najjednostavnija mera ona po kojoj je “siva ekonomija” proporcionalna stopi
nezaposlenosti. Recimo, ako je stopa registrovane nezaposlenosti 30 odsto u
Srbiji, a stvarno je nezaposleno oko 15 odsto radno sposobnog stanovništva,
tada je udeo neformalnog sektora, malo pojednostavljeno rečeno, negde oko
15 odsto. Naravno, ako se tome dodaju oni koji su formalno zaposleni ali rade
nesto drugo, tada je ova cifra veća. Procene po drugim metodama se
kreću negde iznad 30 odsto, što je nesumnjivo veoma značajna cifra.
Sasvim
je, međutim, moguće da je udeo neformalne privrede čak i
veći. Ovo bi se moglo zaključiti po podacima o stopi nezaposlenosti
mladih ljudi i o strukturnoj nezaposlenosti. U svim zemljama bivše Jugoslavije,
stopa nezaposlenosti mladih ljudi (od 15 do 24 godine) je znatno veća nego
u zemljama srednje Evrope. U Bugarskoj i Rumuniji je ova stopa otprilike ista
kao u srednjoj Evropi. Strukturna nezaposlenost, što će reći
nezaposlenost koja traje duže vreme, znatno je veća na Balkanu nego u
srednjoj Evropi. To upućuje na znatno veću ulogu neformalnog sektora
u kojem se obezbeđuju zaposlenje i dohodak.
Tabela 1
Integracija
jugoistočne Evrope: predviđanje
|
|
SSP |
Članstvo
u EU |
Uvođenje
evra |
|
Bugarska |
|
2007 |
2009 |
|
Rumunija |
|
2007 |
2012 |
|
Hrvatska |
2004 |
2008-2009 |
2010-2012 |
|
Makedonija |
2004 |
2013 |
2015 |
|
Albanija |
2007 |
Posle 2015 |
|
|
Bosna i Hercegovina |
2007 |
posle 2013 |
Posle 2015 |
|
Srbija |
2007 |
posle 2013 |
Posle 2015 |
|
Crna Gora |
2007 |
posle 2013 |
od 2002 |
|
Kosovo |
2007 |
posle 2013 |
od 2002 |
Primedba: SSP = sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU
U
čemu grešimo?
Možda
su najzanimljiviji podaci o državnim prihodima i potrošnji. Ovde postoje
značajne razlike među zemljama u tranziciji. Na Balkanu, na primer,
javni izdaci su veoma visoki: u SCG, Hrvatskoj i BiH, oko 50 odsto BDP-a.
Nasuprot tome, javni izdaci u Rumuniji, Bugarskoj i Makedoniji su znatno manji,
oko 40 odsto BDP-a. Albanija je izuzetak, jer država troši veoma malo, oko 20
odsto BDP-a. Zemlje koje troše mnogo imaju i značajne probleme sa
budžetskim deficitiom i sa strukturom javne potrošnje. Sigurno je najveći
deficit Hrvatske, sličan zemjama u
srednjoj Evropi koje imaju značajne fiskalne probleme (Češka,
Mađarska i Slovačka). Makedonija i Rumunija imaju relativno male
deficite, dok je Bugarska zemlja sa izbalansiranim fiskalnim sektorom. U tome
je ona slična baltičkim zemljama, koje kao i Bugarska imaju valutne
odbore.
Visoki
udeo javne potrošnje ide sa rđavom strukturom. Visoka je zaposlenost u
javnom sektoru, značajni su izdaci za subvencije i tranzicione troškove, a
takođe i socijalna i penzijska davanja. Ovo opterećuje privredu, ali
takođe otvara prostor za lobiranje za državne pare, što će reći
za korupciju. S tim je u vezi takođe i pristrasnost i neefikasnost sudova,
budući da je država na jedan ili drugi način upletena u sve sporove i
ima interesa da utiče na sve postupke i da određuje ishod.
Ne
čudi stoga što se najveće zamerke stavljaju upravo na delotvornost
javnog sektora, na profesionalnost birokratije i na nezavisnost sudova. Ovo, uz
visoke namete na privedu i značajna administrativna ograničenja,
utiče na rđavu ocenu poslovne klime u većini balkanskih zemalja.
Bugarska i Rumunija stoje bolje, najviše zato što su morale da sprovedu mnoge
institucionalne i proceduralne reforme, ali i da smanje javni sektor, kako bi
mogle da ispune uslove za članstvo u Evropskoj uniji. Sličan proces
se ubrzava u Hrvatskoj, mada je tamo reforma javnog sektora tek na samom
početku. Ostale balkanske zemlje redovno dobijaju najgore ocene kako kada
je reč o poslovnoj klimi i korupciji, tako i kada je reč o privrednim
slobodama uopšte.
Kao
što se vidi iz tabele 1, ipak će čitav ovaj region za desetak godina
doživeti transformaciju i kvalifikovati se za članstvo u Evropskoj uniji.
Mada postoje problemi sa kojima se zemlje srednje Evrope nisu suočavali,
ipak je to otprilike period koji je i njima bio potreban da bi se pripremile za
članstvo. S obzirom na zaostatak, jasno je da će brzina promena
morati da bude veća.
Kad je reč o nekim
zemljama na Balkanu, brzinu će morati da diktira sama Unija, više nego
unutrašnje potrebe. Kada Bugarska, Rumunija i Hrvatska pristupe Uniji, a Turska
bude pregovarala o svom članstvu, ostatak Balkana će se suočiti
sa pritiscima da se problemi rešavaju i institucije menjaju. Zaostalost će
tome biti prepreka, tu nema sumnje, ali dalje zaostajanje postaje svakim danom
sve skuplje.
Autor
je istraživač u Bečkom institutu za međunarodna
ekonomska
istraživanja (WIIW) i član saveta BeCEI-a