| Novi evropski programi pomoći Zapadnom Balkanu |
NOVA EVROPA 2007.
Kohezija
treba da bude eksplicitan cilj politike EU u celoj jugoistočnoj Evropi.
Programi SAPARD i ISPA treba da ostanu u upotrebi i posle 2006, a takođe
bi trebalo uvesti programe za jačanje ljudskog kapitala u regionu.
Preoblikovanjem ekonomske mape
jugoistočne Evrope kroz uspešno proširenje Evropske Unije, nekoliko
zemalja Zapadnog Balkana dovedeno je u rizičan položaj da budu ostavljene
na marginama nove i integrisane Evrope.
Grčka je 1998. godine
bila jedini član Evropske unije među zemljama jugoistočne
Evrope. Do 2007. Uniji će se verovatno pridružiti Rumunija, Bugarska, i
možda Hrvatska, dok će Makedonija i Turska verovatno biti uključene u
pregovore o članstvu. Kao što pokazuje iskustvo poslednjih pridruživanja,
status pravog kandidata donosi mnoge povlastice koje su nekada mediteranske
zemlje dobile tek pošto su postale članovi. Najveći broj tih povlastica
je ključan za potencijalne investitore: stabilno makroekonomsko okruženje,
predvidljiv sistem propisa, očekivanje godišnjih poboljšanja u oblastima
fiskalne i administrativne infrastrukture i pristup sve razvijenijim programima
za pomoć.
S druge strane, u ovom
trenutku uopšte nije verovatno da će bilo Srbija i Crna Gora, Albanija ili
Bosna i Hercegovina sedeti za pregovaračkim stolom sa EU-om pre 2007.
Neizvesno je da li će do tada uopšte biti ratifikovani Sporazumi o
stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između Unije i ovih zemalja. Postoji
opasnost da će, umesto da hvataju korak sa ostatkom kontinenta, ove zemlje
još više zaostati za drugima, i da će se još više udaljiti od integracije
kao cilja u okviru koga se nudi regionalna stabilizacija.
Alternativni scenario
Ovaj tekst zamišljen je kao
predlog za raspravu o jednom
alternativnom scenariju. Početna tačka tog novog evropskog pristupa
je preispitivanje potreba Zapadnog Balkana, predstavljenih u jednom
preliminarnom radnom izveštaju Predsedavajućeg EU, Grčke, za Solunski
samit 2003:
« Kako se zemlje Zapadnog Balkana
postepeno kreću od stabilizacije i obnove ka pridruživanju i održivom
razvoju, politika uspostavljanja ekonomske i društvene kohezije i na nacionalnom
i na regionalnom planu postaje sve značajnija, posebno kada se uzme u
obzir veoma visok nivo nezaposlenosti u većini njih, kao i društvena
i regionalna dimenzija etničkih problema sa kojima se ove zemlje suočavaju.
Namera je predsedavajuće Grčke da podstakne na razmišljanje o integrisanju
takvog cilja kao što je ekonomska i društvena kohezija u postojeću politiku EU-a prema
ovom regionu, kao i na razmišljanje o sredstvima i načinima, uključujući
i finansijske, promovisanja kohezije kroz proces stabilizacije i pridruživanja»
(Ministarstvo inostranih poslova Grčke, Radni dokument: Prioriteti predsedavajućeg,
Grčke, za zemlje Zapadnog Balkana, www.eu2003.gr/en/articles)
.
Neophodno je istražiti
moguće načine i sredstva na koja bi se ovakva politika oslanjala.
Današnja BiH, Albanija i SCG suočavaju se sa izazovima i mogućnostima
veoma različitim od onih od pre tri godine. Međutim, evropskoj
politici još nedostaju instrumenti za hvatanje u koštac sa tim novim izazovima.
Postoji potreba za novim
strategijama koje bi pokrenule strukturne reforme u celom regionu, što je od
suštinskog značaja za preokretanje situacije koju karakterišu dve decenije
dubokog ekonomskog nazadovanja. Evropska unija, preko Evropske komisije, treba
da osnaži kapacitete za izvođenje ozbiljnih reformi, u koje spada
smanjenje troškova javne uprave, ukidanje nelikvidnih preduzeća i
organizovanje nove obuke za radnike koji su nakon propasti starih industrijskih
postrojenja ostali bez posla. Pri tom nema potrebe da se uvodi nešto sadržinski
novo: sredstva koja se trenutno primenjuju u zemljama kandidatima - recimo
Bugarskoj - već ukazuju na pravac koji politika Evropske unije treba da
sledi.
Jedan od zahteva odnosi se na povećanje učinka evropske
pomoći. U celom regionu, javna administracija, organizovana u skladu sa
autoritarnom razvojnom politikom «odozgo-nadole», treba da savlada nove tehnike
podrške razvojnoj politici u uslovima tržišne privrede. Sve njih treba
ohrabriti da mobilišu sopstvene, ograničene javne resurse za podršku
razvoju, da razviju moderne statističke sisteme kojima bi se rukovodili u
svojoj politici, kao i da zasnuju nove partnerske odnose između
nacionalnih, regionalnih i lokalnih vlada. To su upravo oni problemi zbog kojih
je i zamišljena evropska pomoć regionalnom razvoju. Prethodnih decenija
Evropska komisija radila je sa ekonomski perifernim regionima Unije, i kasnije
sa zemljama kandidatima za prijem u EU, kako bi im pomogla da se izbore sa tim
izazovima. Sredstva i tehnike koje je do sada razvila neposredno su primenljivi
na zemlje Zapadnog Bakana.
Solunski Samit u junu 2003.
ponudio je mogućnost redefinisanja prirode evropskog angažmana u zemljama
Zapadnog Balkana. U tome nije otišao dalje, ali je ubrzao pozitivne korake koji
su vodili nedavnom (pozitivnom) mišljenju Komisije o kandidaturi Hrvatske i
prijavi Makedonije za članstvo.
Kohezija za Zapadni Balkan
U naredne dve godine evropska
politika prema jugoistočnoj Evropi trebalo bi da bude merena sledećim
testom uspešnosti:
1. Od 2007. godine nadalje svakoj zemlji jugoistočne Evrope sa kojom
bude zaključen Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju treba da bude
ponuđen status kandidata za EU, i svakoj od tih zemalja, nezavisno od toga
da li ispunjava kriterije za započinjanje pregovora o punom članstvu,
treba omogućiti neograničen pristup predpristupnim programima.
EU treba da jamči svim
zemljama Zapadnog Balkana koje su potpisale SSP da će ih tretirati kao
zvanične kandidate i da će im učiniti dostupnim sva
predpristupna pomoćna sredstva. Ovo pitanje treba odvojiti od pitanja da
li je neka zemlja već u poziciji da pregovara o punom članstvu, baš
kao što je i učinjeno u slučaju Turske na Helsinškom samitu 1999.
2. Kohezija treba da bude eksplicitan cilj politike EU u celoj
jugoistočnoj Evropi. Programi SAPARD i ISPA treba da ostanu u upotrebi i
posle 2006, a takođe treba uvesti programe za jačanje ljudskog
kapitala u regionu, koji bi bili zasnovani na ulaganjima EU-a u društvenu sferu.
Ovo znači da se EU
istinski obavezuje da spreči da ma koja od zemalja Zapadnog Balkana
zaostane za razvojem šireg regiona i da im pomogne da dostignu nivo razvoja
na kojem formalni pristup Evropskoj
uniji postaje stvarna mogućnost. Kohezija nije cilj EU u okviru šire
Evrope ili ostatka sveta, već specifičan aspekt njene integracije.
Ona zahteva mnogo obuhvatnije uključivanje resursa i intenzivnije
učešće evropskih institucija.
Zauzvrat, EU time dobija
znatno veći uticaj na pokretanje stvarnih promena u regionu. To bi Uniji
obezbedilo čvršću poziciju sa koje bi mogla da zahteva
obavezujući odnos prema drugim stubovima njene politike: odgovornom
vođenju fiskalne politike i otvorenom tržištu. Većina zemalja u
regionu je već uspešno smanjila inflaciju. Neke i zvanično koriste
evro, neke su uvele valutne odbore. Bilateralnim sporazumima o slobodnoj
trgovini u celom regionu svake godine uklanja se sve više trgovinskih prepreka.
Prihvatanjem uloge jemca kohezije na regionalnoj osnovi, EU sebi
obezbeđuje jaku poziciju sa koje može da traži nastavak i
usklađivanje gore opisanih nastojanja.
Radi efikasnijeg
korišćenja budućih evropskih fondova, EU treba da otpočne sa
primenom novih strategija pomoći, primenjujući iskustva kohezione
politike stečena u drugim delovima Evrope, recimo ona koja se odnose na
korišćenje domaćih resursa, jačanje kapaciteta domaće
uprave i podsticanje stvaranja regionalnih razvojnih pristupa.
Komisija treba da ispita kako
se iskustvo ulaganja u koheziju može primeniti na zemlje Zapadnog Balkana.
Ispitivanje bi se, između ostalog, odnosilo na sufinansiranje, politiku
uslovljavanja, planiranje regionalnog razvoja i saradnju Komisije i nacionalnih
i regionalnih vlada.
3. Nivo pomoći i ulaganja u proširenje EU na jugoistočnu Evropu
treba da bude dovoljan da obezbedi da se ne poveća raskorak između
današnjih zemalja kandidata, kao što su Bugarska i Rumunija, i ostalih zemalja
jugoistočne Evrope. Predpristupnu strategiju potrebno je adekvatno
obuhvatiti finansijskim planovima za period 2007-2013. u celoj
jugoistočnoj Evropi.
Nove strategije pomoći umesto mnogo više novca
Ozbiljno jemstvo postizanja
kohezije na Zapadnom Balkanu odnosi se više na razvoj novih strategija
pomoći nego na obezbeđivanje velikih novih finansijskih resursa. Jaz
između Rumunije i Srbije, ili Bugarske i Makedonije, u pogledu resursa
predviđenih za period nakon 2004, nameće, međutim, neka
očigledna pitanja, na primer pitanje poverenja u evropsko jemstvo.
Evropska unija je obećala
da će u 2006. godini utrošiti 1,432 milijarde evra da pomogne Bugarskoj i
Rumuniji da se pripreme za pridruživanje i uhvate korak sa ostatkom kontinenta.
To iznosi 2,6 odsto kombinovanog BDP-a ovih dveju zemalja. Kako sada stoje
stvari, EU namerava da utroši najviše 570 miliona evra za celokupnu pomoć
zemljama Zapadnog Balkana, što iznosi tek nešto malo više od jedan odsto
njihovog BDP-a.
Sužavanje jaza između novih članica EU, sadašnjih kandidata
Bugarske i Rumunije, i zemalja Zapadnog Balkana ne bi Evropsku uniju
obavezivalo na značajne nove resurse, posebno ako se postojeći bogati
resursi posleratnih misija usmere u korist procesa evropeizacije, koji predvodi
Komisija.
INICIJATIVA
ZA EVROPSKU STABILNOST (ESI)
Berlin-Brisel-Sarajevo
Preporuke sa konferencije u Wilton Parku, 10. juna 2004.
Evropska unija je obećala
da će u 2006. godini utrošiti 1,432 milijarde evra da pomogne Bugarskoj
i Rumuniji da se pripreme za pridruživanje i uhvate korak sa ostatkom kontinenta.
To iznosi 2,6 odsto kombinovanog BDP-a ovih dveju zemalja. Kako sada stoje
stvari, Evropska unija sa druge strane namerava da utroši najviše 570 miliona
evra za celokupnu pomoć zemljama Zapadnog Balkana, što iznosi nešto malo
više od 1 odsto njihovog BDP-a.
| Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 725 od 25.11.2004. |