Pasivni i aktivni uticaj Evropske unije

Brže do liberalne demokratije

Zbog uticaja na institucije i informacije, Evropska unija omogućila je da se u neliberalnim državama stvori ono što je nedostajalo u momentu tranzicije: koherentna i umerena opozicija, kao i otvorena i pluralistička politička arena

Piše: Milada Vahudova

Evropska unija je najsloženiji i najambiciozniji projekat regionalne integracije na svetu. Ona je doprinela nacionalnom i etničkom pomirenju, stabilnoj demokratiji i ekonomskoj obnovi delova Evrope posle kraja Drugog svetskog rata, za vreme Hladnog rata, a onda opet nakon kraja Hladnog rata. Posle 1989. godine na izgradnju liberalnih demokratija i tržišnih privreda u državama Istočne i Srednje Evrope suštinski je uticao proces dobijanja članstva u Evropskoj uniji. Ogromni dobici, u kombinaciji sa ozbiljnim zahtevima u vezi sa članstvom, omogućili su uticaj Evropske unije na izbor domaćih politika u državama aspirantima. Nikada u istoriji suverene države nisu dobrovoljno pristale da ispune tako ogromne domaće zahteve i da se onda podvrgnu tako nametljivim procedurama kako bi ušle u međunarodnu organizaciju. Osam bivših komunističkih država je 2004. godine pristupilo Evropskoj uniji, a isti ili veći broj zemalja su kandidati ili budući kandidati za članstvo.

Pri posmatranju rezultata demokratizacije i ekonomskih reformi vidi se “prednost Evropske unije”, koja favorizuje liberalnu demokratiju i tržišne reforme u državama koje će u budućnosti stvarno postati članice Unije. Pitanje je šta je uzrok, a šta posledica: da li EU prihvata samo liberalne demokratije kao članice? Ili, kako ja tvrdim, da li to što neka zemlja shvata da će u budućnosti postati članica EU-a (iz geografskih i geopolitičkih razloga) stvara podsticaje i utiče na društvo tako da na kraju elite donose odluke koje stavljaju države na put liberalne demokratije? Ako za dvadeset godina Srbija ili Makedonija budu izgledale kao današnja Mađarska ili Estonija, sve će biti jasno. Naravno, može se desiti da neki domaći uslovi budu još snažniji nego oni u Rumuniji; u nekim stvarnim budućim članicama uticaj Evropske unije možda uopšte neće funkcionisati na ovaj način.

Uticaj Unije ne briše niti umanjuje mnoge domaće specifičnosti, ali poboljšava kvalitet političke konkurencije i istovremeno sužava parametre domaćeg odlučivanja, pošto države poštuju pravila EU-a da bi se kvalifikovale za članstvo. U ovom procesu dolazi do približavanja – mada naravno ne potpunog – između modela liberalne države i modela postneliberalne države, utoliko više što je ova druga vrsta bliže kvalifikaciji za članstvo u EU-u. Postoje tri mehanizma koji pospešuju ponašanje u skladu sa pravilima Evropske unije: uslovljavanje, verodostojna posvećenost i uticaj na domaće grupe.

Pre nego što približavanje može da počne, države neliberalnog modela moraju da prekinu sa biranjem neliberalnih vladara zainteresovanih samo za sopstvenu rentu. Najvažnije nasleđe komunizma (i prekomunizma) jeste karakter grupa elita u vreme promene režima, zato što ove grupe određuju početnu konkurentnost političkog sistema. Prisustvo opozicije garantuje određeni nivo političkog takmičenja: postoje najmanje dva rivala, organizovane političke grupe. U državama liberalnog tipa opozicija komunizmu, dovoljno jaka da 1989. godine dovede do odlaska komunističkih elita sa vlasti, stvara osnove liberalne demokratije i pokreće velike ekonomske reforme. U idealnom slučaju, komunistička partija u međuvremenu stvara aktivnu, umerenu opoziciju dok se i sama menja da bi se vratila u političku igru.

U državama neliberalnog modela opozicija je suviše slaba da bi preuzela vlast, a komunistička partija ima manje podsticaja ili resursa da pokuša da se promeni. U uslovima ograničene političke utakmice, elite zainteresovane samo za sopstvenu rentu pobeđuju i drže vlast tako što dalje potiskuju suparničke grupe, obećavajući sporu ekonomsku reformu, koristeći etnički nacionalizam, a za sve to vreme izvlače značajne koristi od sporih reformi. Zbog uticaja na institucije i informacije, Evropska unija omogućila je da se u neliberalnim državama stvori ono što je nedostajalo u momentu tranzicije: koherentna i umerena opozicija, kao i otvorena i pluralistička politička arena. Pod pravim uslovima, slobodni i fer izbori omogućavaju opozicionim partijama i građanskim grupama otvaranje koje im je potrebno za okončanje neliberalne vladavine. Radeći zajedno sa ovim snagama, Evropska unija je vremenom doprinela da neliberalni režimi postanu mnogo konkurentniji.

Oni aspekti aktivnog uticaja Unije, koji su bili ciljano napravljeni, funkcionisali su izuzetno dobro, kao, na primer, način na koji je uslovljavanje nametano kroz pretpristupni proces. Nema sumnje da bi svaki posmatrač ili učesnik mogao da predloži da se nešto promeni. Po mom mišljenju, “bolje proširenje” bi trebalo da podrazumeva veću pomoć građanskom društvu i reformi državnih institucija, striktniju primenu Kopenhagenskih kriterijuma, kao i blaže uslove pristupanja. Treba naglasiti da efikasnost aktivnog uticaja Evropske unije proizilazi iz njenog pasivnog uticaja – od prednosti članstva (i cene isključenosti). Ako se ova jednačina promeni, promeniće se i ponašanje aspiranata: to će – nadaju se članice Evropske unije – i biti rezultat nove politike “šire Evrope”.

Unija teško može da ponudi državama izvan nje (koje nisu Švajcarska) ono što im stvarno treba – pristup za ljude i robe. Zbog toga ne treba očekivati da će pasivni uticaj EU-a moći da nestane. Štaviše, ambicije Unije da povremeno bude svetski geopolitički faktor, kao i stvarne koristi od nastavka proširenja, neće dozvoliti da se Unija tek tako reši nekih aspiranata, naročito Turske. Drama proširenja će se zato nastaviti i nadajmo se da hoće: najvažniji izazov za vođe Evropske unije danas je kako održati, prilagoditi i poboljšati aktivni uticaj Unije, tako da on može da funkcioniše i u mnogo težim slučajevima na Zapadnom Balkanu. Bilo kako bilo, proširenje Evropske unije postalo je najmoćnije i najuspešnije sredstvo spoljne politike ove organizacije.

Autorka predaje na Univerzitetu

Severne Karoline, Čepel Hil, SAD

(prevedeno sa engleskog

iz njene knjige “Nepodeljena Evropa”,

Oxford University Press, 2005)

Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 769 od 29. septembra 2005.

home povratak