| U Evropsku uniju ili ne? | |
Razmišljanja
našeg sugrađanina
Zabeležio:
Jovan Teokarević
Gde bi nam
bio kraj da smo kao Norvežani ili Švajcarci?! Ne samo da bismo bili
najbogatiji u Evropi, ne samo da bismo imali mnogo nafte ili mnogo tuđih para,
nego ne bismo morali ni ovoliko da se mučimo oko ulaska u tu Evropsku
uniju. Rekli bismo tim samozvanim Evropljanima – i na referendumu, ako
treba, i to svaki put kad nas pitaju – da idu bez nas i da ne zaborave da
ponesu one svoje zvezdice i zastavice; očima više ne možemo da
ih vidimo.
Ono jeste,
Norvežani su odavno deo Evropskog ekonomskog prostora, pa kad posluju sa
25 država Evropske unije, moraju da poštuju sve Unijine propise, a na
njih ne mogu da utiču jer nisu članica ovog omraženog kluba. Sve
više, doduše, preteruju pa i za domaće potrebe uzimaju standarde
EU-a. To bi se, verovatno, moglo objasniti samo dobrom norvežanskom
dušom, isto kao i njihova odluka da u budžet te mrske organizacije
uplaćuju više nego mnoge članice.
Švajcarci
– jednako blagorodni: u svom anti-EU ponašanju stigli su dotle da su
sa Unijom potpisali gomilu sporazuma kojima su praktično izjednačili
status svojih građana i svog biznisa sa onima unutar Unije. Nedavno evo
glasaše i da postanu deo Šengenske zone, valjda neobavešteni o
tome koliko ovaj naš bolji deo Evrope ima komparativnih prednosti: niko te
neće i ne daje ti vizu, pa si lišen licemerne potrebe da se bilo kome
zahvaljuješ i možeš slobodno da ga oteraš tamo gde mu je i
mesto. Ne bih ovo menjao ni za kakav pasoš sa kojim granice mogu da
prelazim tako da ih i ne primetim.
Eh, kad
bismo bili kao Švajcarci ili Norvežani. I još kad bi to
potrajalo...
Gde bi nam
bio kraj kad više ne bismo morali da podnosimo neprekidna poniženja
zbog raznoraznih hirova i naredbi briselskih birokrata?! Kako bi život bio
lepši kad nam oni i njihovi domaći plaćenici ne bi merili svaku
reč i svaki korak, kad nas ne bi ucenjivali i primoravali da radimo sve
što se protivi našem biću i slavnoj istoriji?!
Kad bi bilo
neke pravde, Evropa bi se gradila po našem liku, jer od nas starijih i
boljih Evropljana nema. I nije pitanje kad ćemo mi u Evropu, jer smo mi
oduvek tamo i čekamo ih, da dođu pameti i promene se, sve
gledajući u nas. Pravo pitanje je: hoćemo li mi u tu Evropu, sa njima
takvima? I posle svega što su nam uradili?
Pa šta
ako smo se malo jače branili u prošloj deceniji? Kad te svi mrze i
samo smišljaju kakvo zlo da ti učine, greška nije
isključena. Ali, naše su manje i opravdanije od grešaka drugih,
a drugima se, naravno, prašta, čak se oni nagrađuju, jer
gospodari vole one sa ropskom prirodom. Nas i mrze zato što smo ponosni, a
ta osobina je prva na listi nepoželjnih u današnjoj Evropi i svetu.
Pa šta
ako nismo doneli ili uskladili sa njima taj i taj zakon? Baš će zbog
njega jednog da propadnu, ili ćemo pa mi da ga sprovedemo? Pa šta ako
imamo manje slobodnog tržišta i vladavine prava, a više
monopola, prevelike i skupe državne administracije, nerentabilnih javnih
preduzeća koja svi mi, ovako siroti i nikakvi, izdržavamo? Naši
su, a ne “evropski”. Pa šta ako 450 miliona ljudi tamo radi
ovako, a mi ovde onako? Nisu valjda oni zato nekoliko puta bogatiji? Pa
šta ako mnogo više paze na životnu sredinu i zdravu ishranu i
kažnjavaju trovače – pazili bismo i mi da jedemo one njihove splačine.
Gde bi nam
bio kraj kad bismo se samo oslobodili onih evropskih para, kojima nam, kao,
pomažu?! Misle oni da mi ne znamo, prvo i prvo, da su to pare koje su na
našem znoju stvorene. Odavde su one, raznim kanalima, dolazile do te
Evrope, koja se na eksploataciji nas i sličnih mučenika i obogatila.
Ej, bre, naša Vojvodina celu Evropu može da hrani, a tek onolike
šljive, pa kajmak koji smo mi izmislili ali sa turskim imenom... Kad ono
– mi siromašni, a oni bogati. Pa gde to ima?
A i kad nam
daju te pare, to je da se pre ubiješ nego da ih preuzmeš. Te uradi
ovo, te obećaj ono, te potpiši ovde, te podnesi svaki račin, te
kasnite, te... Ma, nosi se i ti i te tvoje milijarde evra koje ste poslednjih
godina poslali na našu adresu. Dobro, možda bi nas bilo malo manje da
nije bilo onolike humanitarne pomoći. I jeste, sad više ne nestaje
struja, i ima kredita, i onoliko vrsta piva, ali ne znam, sve je to nekako
veštački i ko zna dokle će da traje. Čudna mi čuda
što će Bugarima da daju skoro tri i po milijarde evra u prve tri
godine članstva u Evropskoj uniji. I što je kod njih, upravo zato
što je EU članstvo tako blizu, u poslednje dve godine iz inostranstva
uloženo skoro 4,7 milijarde evra (odnosno duplo više nego kod nas), a
u Rumuniju čak skoro 7,3 milijarde evra.
Ma već
sam ti rekao: samo naivni (i vi evropejci koji ste od klimanja glavom
otupaveli) ne kapiraju zašto su te pare tamo namenski poslate i protiv
koga su uložene. I nema tih para zbog kojih bi se ja odrekao da budem
gazda, svoj na svome, i da nikome ne polažem račune. To ti je ono
kad, bilo da si u pravu ili ne, prvo ustaneš protiv celog sveta, jer ti je
tako došlo i jer su te učili da od toga stvarno nema bolje. Onda
vidiš da mnogi o tebi ne misle isto što i ti sam, ali to je samo zato
jer naši neprijatelji stalno plaćaju i pobeđuju u medijskom
ratu. Kad se osvrneš oko sebe, shvatiš da te u zaštitu ne uzima
niko jer nijednu člansku kartu nemaš. Na kraju, jeste da dobiješ
batine, ali si im bar pokazao.
Pa sad ti vidi da li treba da idemo u tu Evropsku uniju ili ne.
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 769 od 29. septembra 2005. |
|