| Troškovi pristupanja Uniji | |
Dobit veća od cene
Najveću dobit od ulaska u Uniju imaju
one zemlje čije su reforme još skromnije od poljskih ili slovenačkih, ili
one koje bez pritiska Unije ne bi ni bile u stanju da izvedu bilo kakve reforme.
U takve zemlje spadaju Rumunija i zemlje Zapadnog Balkana
Piše: dr Miroslav Prokopijević
U svetu u kome nema „besplatnog
ručka“, sve što se dobije ima i određenu cenu. Na cenu se tokom pretpristupnog
i pristupnog perioda obraćala manja pažnja, a njeni ključni elementi su:
§
Obimna
i skupa regulativa koju nove članice moraju da sprovedu, posebno u sferi tržišta
rada, zaštite potrošača, ekologije, administracije, sudstva itd. Ti troškovi
godišnje premašuju nekoliko procenata BDP-a i time nadmašuju neto subvencije
koje se kreću oko dva odsto od BDP-a novih članica. To opovrgava tezu da su
nove članice neto dobitnici proširenja.
§
Ulaskom
u EU nove članice plaćaju doprinos budžetu u Briselu u visini 1,24 odsto njihovih
BDP-a, što iznosi više od polovine neto transfera iz Brisela, a što nove članice
čini većim neto gubitnicima.
§
Subvencije
iz Brisela povećaće nivo rent-seekinga
u novim članicama, što će uticati na jačanje birokratije, a slabljenje tržišnog
refleksa firmi iz novih članica. Poslovni svet će više vremena nego ranije
trošiti na dobijanje renti, političari će dobiti dodatnu moć, briselski zakoni
i odluke će biračima biti dalji i neprozirniji.
§
Prethodno
povećava troškove poslovanja firmi iz osam zemalja novih istočnoevropskih
članica, što će smanjiti nivo poslovne aktivnosti, usporiti zapošljavanje,
stope rasta i smanjivanje razvojnog jaza sa ostatkom Unije.
§
Smanjiće
se strana direktna privatna ulaganja u svim novim članicama koje su koristile
obimne vertikalne subvencije (tj. subvencije određenim firmama i granama)
da bi ta ulaganja privukle, zato što su prema pravilima Unije dopuštene samo
horizontalne subvencije, a to su one koje u načelu mogu da pogoduju svim sektorima,
a ne samo određenim firmama.
§
Nove
članice će deo suverenosti morati da prenesu na Uniju.
§
Birači
iz novih članica imaće slabiji pregled i manji uticaj na legislativu iz Brisela.
§
Međunarodni
položaj novih članica će se poboljšati kada predstavljaju Uniju, ali će njihov
glas u EU25 biti veoma slab i one će biti svedene na marginalne članice. Do
ovoga će doći ne samo usled male privredne snage nego i zato što je reč o
novim članicama. U neformalnom kodeksu briselske birokratije, glas starih
članica uvek ima veću težinu od novih, a to posebno važi za glasove osnivačke
„istorijske šestorke“, pre svega Francusku i Nemačku.
Efekti troškova su delom
jednokratni, a delom takvi da će delovati sve vreme posle ulaska novih članica
iz Istočne Evrope u Uniju. Nastanak nekih troškova se ekonomski može smatrati
povoljnim (recimo, smanjivanje subvencija ili zatvaranje nekonkurentnih firmi),
ali je u socijalno-političkom smislu nesumnjiv kratkoročni trošak. Tela Unije i
vlade potencijalnih novih članica su, naravno, prećutkivali troškove, a
glorifikovali pogodnosti. Tako je stvaran utisak da nove članice od ulaska
imaju samo koristi, što je naravno nemoguće. Praksa isticanja pogodnosti, a
potiskivanja troškova veoma je podsećala na „propagandu za sreću”, kojom su se
nekada služile vlade komunističkih zemalja. Usled toga što je Unija stimulisala
naučne radove koji govore u prilog proširenja, a destimulisala kritičke radove,
ne znači mnogo zaključak da je većina literature smatrala proširenje dobrim
kako za Uniju tako i za nove članice. Dakle, bez obzira na „propagandu za
sreću” za nove članice je postojala cena ulaska u Uniju i nije malo onih koji
smatraju da je trošak veći od dobiti. Bilans, međutim, nije isti za sve zemlje;
štaviše, može se drastično razlikovati od zemlje do zemlje.
Ulazak u Uniju je najskuplji za
zemlje koje su pre ulaska imale visok nivo ekonomskih sloboda (npr. Estonija i
Litvanija), jer će posle ulaska u Uniju morati da usvoje bar deo veoma skupe
regulative, što će povećati uticaj birokratije na privredu i uvećati nivo rent-seekinga. Umesto ulaska, za takve
zemlje je bolje bilo da ostanu izvan Unije i da nastave da unapređuju ekonomske
slobode i vladavinu prava. To bi im osiguralo dobar poredak i brz razvoj, gde
bi za dvadesetak godina dostigle prosečni dohodak Unije, iako su u trenutku
ulaska imale manje od 40 odsto prosečnog dohotka Unije. Izvesno negativan
bilans ovih zemalja usled ulaska u Uniju se može nešto popraviti, ako u Uniji
posle 2004. godine dođe do neplaniranog razvoja događaja. Ako stare
preregulisane članice ne uspeju da nametnu novim članicama skupu regulativu po
sopstvenom modelu, onda se mogu aktivirati sasvim suprotni mehanizmi tzv.
fiskalnog federalizma ili poreske i druge konkurencije među članicama Unije.
Konkurencija bi mogla dovesti do smanjivanja državnih izdataka, poreza i
regulacije, a do povećanja ekonomskih sloboda i vladavine prava širom Unije,
čime bi ova asocijacija postala privlačnije okruženje za zemlje sa liberalnijim
ekonomskim poretkom.
Nisu uspeli dosadašnji pokušaji
Unije da unapredi poslovno okruženje i podstakne ulaganja. Na Samitu 2000.
godine lansirana je Lisabonska strategija
prema kojoj bi Unija trebalo da postane vodeća ekonomija sveta do 2010. godine
i tako nadmaši SAD. U međuvremenu je urađeno veoma malo na sprovođenju mera
koje predviđa Lisabonska strategija,
tako da i sama tela Unije već od proleća 2004. govore o neuspehu te strategije.
Osnovni problem većine zemalja Unije ostaju ogromna regulacija, visoki porezi i
veliko mešanje države u privredu.
Obračun dobitaka i gubitaka za
nove članice iz Istočne Evrope koje su imale slabije ekonomske reforme (npr.
Poljska, Slovenija), i koje usled toga imaju niži nivo ekonomskih sloboda,
nešto je drugačiji od zemalja koje su prošle snažne reforme. Time što su se
opredelile za skromnije reforme, ove zemlje su već propustile najbolju opciju.
Ulaskom u Uniju one nešto poboljšavaju nivo ekonomskih sloboda, ali se
pridružuju kartelu u kome dominiraju zemlje koje takođe imaju teškoća da se
reformišu (Francuska, Nemačka, Italija) i koje takođe karakteriše nešto niži
nivo ekonomskih sloboda u odnosu na ekonomski najliberalnije zemlje u Evropi i
Uniji (Estonija, Irska,
Najveću dobit od ulaska u Uniju imaju one zemlje čije su reforme još skromnije od poljskih ili slovenačkih ili one koje bez pritiska Unije ne bi ni bile u stanju da izvedu bilo kakve reforme. U takve zemlje spadaju Rumunija i zemlje Zapadnog Balkana. Nivo demokratije, vladavine prava i ekonomskih sloboda u ovim zemljama niži je ili znatno niži od odgovarajućih u zemljama EU-a i zato približavanje i ulazak ovih zemalja u Uniju donosi za njih izvesno veću dobit od troška, jer to same inače ne bi mogle postići.
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 769 od 29. septembra 2005. |
|