
	Pregovori sa Evropskom unijom

Četiri uslova i tri opcije

Piše: dr Jovan Teokarević

Uspeh i brzina predstojećih pregovora sa Evropskom unijom o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju Srbije i Crne Gore zavisiće od najmanje četiri uslova. Prvi je društveni konsenzus o opštem cilju integracije u Uniju, drugi – naša pregovaračka sposobnost, treći – odnosi Srbije i Crne Gore i, četvrti – politički uslovi za integraciju.

Spremnost Unije da ovaj važan posao odradi što brže ne treba stavljati u istu kategoriju, jer je ona jasno potvrđena pozitivnom studijom o izvodljivosti iz aprila ove godine. Isto tako, sporazum o kojem će se pregovarati je tipskog karaktera i u njemu ne treba očekivati nikakva iznenađenja niti specifične odredbe skrojene samo za nas. On će, po svemu sudeći, biti gotovo identičan sporazumima zaključenim sa Makedonijom i Hrvatskom pre četiri godine. Logika “uzmi ili ostavi” će nam verovatno smetati, ali se neće promeniti ni u našem slučaju. Moći ćemo da utičemo samo na manji deo odredbi, ali ćemo istovremeno morati da garantujemo da ćemo biti u stanju da ispoštujemo svaku preuzetu obavezu iz tih nekoliko stotina stranica budućeg teksta sporazuma.

Neizbežni konsenzus

Pre nego što se zbog ovoga upustimo u rasprave o pravdi, jednakosti i moralu, trebalo bi da pažnju usmerimo na odnos troškova i koristi ovog poduhvata. Dugoročno gledano, koristi daleko nadmašuju troškove, o čemu najbolje govori broj zemalja koje dobrovoljno i sa entuzijazmom sve ovo prihvataju, da bi njihovi građani što pre živeli u društvima uređenim poput onih najrazvijenijih i najperspektivnijih u današnjoj Evropi.

I ovi pregovori, kao i oni o samom članstvu u Uniji, za neku godinu, u krajnjoj liniji zavise od toga da li ubedljiva većina društva prihvata konačni cilj, tj. integraciju u EU, i da li je ta većina spremna da kratkoročno podnese i manje troškove u zamenu za veću dugoročnu dobit. To, nažalost, nije potpuno izvesno ni u Srbiji ni u Crnoj Gori, uprkos preovlađujućem evroentuzijazmu stanovnika, o kojem nam istraživači javnog mnjenja govore. Put od evroentuzijazma do evrofobije može da bude vrlo kratak (može, recimo, da bude podstaknut pitanjem statusa Kosova i Metohije) i da sve sadašnje vlade u SCG zameni onima koje će umesto reformi ponuditi isprazni populizam. Nema velike utehe u tome što nijedan populizam ne bi imao dugoročnu perspektivu, jer bi u tom slučaju do povratka na kurs stvarnih promena bilo izgubljeno dragoceno vreme.

Zato će naše vlade morati da istovremeno pregovaraju i da strpljivom i pametnom politikom pridobijaju saveznike za evropsku budućnost zemlje, i među partijama i među građanima, objašnjavajući delikatan odnos dugoročnih ciljeva i kratkoročnih sredstava.

Unutrašnje pregovaranje

Mnogo komplikovanije od pregovaranja sa Evropskom unijom biće, izgleda, srpsko-crnogorsko pregovaranje. Imaćemo, kao niko do sada, tri pregovaračka tima, u okviru tzv. dvostrukog koloseka, pa će spremnost tih timova i ubedljivost njihovih pozicija biti dobar, ali ne i dovoljan uslov za konačan i brz uspeh. Oni će morati da stalno traže najbolje moguće kompromise unutar nejasne podele ovlašćenja između republika i državne zajednice, a biće izloženi i pritiscima da ispune specifične političke zahteve republičkih vlada. Najgore moguće – ali istovremeno vrlo verovatno – rešenje za neke teže nesporazume i zastoje biće prepuštanje Briselu da presuđuje.

Najveća nedoumica u vezi sa pregovorima biće da li će Crna Gora postati samostalna u toku samih pregovora. Ako, prema sadašnjim najavama, pregovori počnu u jesen ove godine, a referendum o nezavisnosti bude organizovan u proleće 2006, može da se desi, u slučaju da Crna Gora izađe iz državne zajednice, da Evropska unija pregovore završi sa drugim subjektima u odnosu na one koji su pregovore otpočeli. Crnogorska vlada tvrdi da to ne bi suštinski omelo pregovore, te da bi prelaz sa dvostrukog na dva zasebna koloseka odnelo samo nekoliko nedelja od sada predviđenih nekoliko meseci celog procesa. Stvari, ipak, nisu tako jednostavne i gotovo je izvesno da bi u ovom slučaju došlo do većeg zastoja, ukoliko se prethodno, na početku samih pregovora, ne predvide i formalno ne utvrde oba scenarija.

Suverenitet i integracija

Po mišljenjima jedne grupe političara u Srbiji, najbolji interes ove Republike bio bi da podstakne što brže raspisivanje crnogorskog referenduma, nakon čega bi tek počeli pregovori sa Evropskom unijom – u postojećem formatu dvostrukog koloseka ako državna zajednica opstane, ili potpuno odvojeno, ako se ona raspadne. Ova opcija ima neke očigledne prednosti i možda će se na kraju i ostvariti, ali ne treba olako zanemariti ni drugu: maksimalno ubrzati i što pre okončati pregovore, tj. omogućiti da državna zajednica u okviru dvostrukog koloseka potpiše sporazum sa Unijom, a crnogorski referendum odložiti, ako je to potrebno, za nekoliko meseci. U odnosu na ove dve opcije, ona treća – sa referendumom usred pregovora – ima najmanje prednosti i najviše mana iz perspektive evropske integracije i Srbije i Crne Gore.

Brzo obavljen posao u vezi sa sporazumom o kojem je reč značio bi, takođe, da u međuvremenu pitanje statusa Kosova neće morati da se reši. U suprotnom, to bi celu stvar – i evropsku integraciju i Kosovo zajedno – moglo da pretvori u jedinstvenu nemoguću misiju.

Kako god da se ovo klupko razreši, političko uslovljavanje iz Brisela neće biti smanjeno, tako da Sporazum neće biti potpisan bez stavljanja tačke na “hašku priču”, a najverovatnije ni bez donošenja novih ustava Srbije i Crne Gore. Možda će sada, za razliku od ranije, rešavanje i jednog i drugog problema biti u stvari olakšano, upravo u kontekstu evropskih integracija.

Autor je docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i

direktor Beogradskog centra za evropske integracije (BeCEI)


	*Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme* br. 764 od 25. avgusta 2005.**

home povratak