| To nije evropski | |
“Glancanje” imidža
Piše:
Dušan Reljić
Recept za ubrzanje pregovora zemalja Zapadnog Balkana
sa EU-om ne sastoji se u tome da se stvori bolji privid, već da se poboljša
stvarnost, pre svega tu gde još postoje ružne i svakom vidljive mrlje na savest
i, kao i odstupanje od uobičajenih merila dobrog političkog ponašanja na
Kontinentu
Politička klasa u Srbiji i Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i Hercegovini
– državama koje su ulazak u Evropsku uniju proglasile za svoj osnovni spoljnopolitički
cilj – trebalo bi pažljivo da izuči novu odredbu Ustava Francuske sadržanu
u članu broj 88-7. Ova izmena, usvojena proletos, određuje da je ubuduće neophodan
referendum u Francuskoj da bi vlada u Parizu mogla da se saglasi s prijemom
svake nove države u EU. To se ne odnosu na Rumuniju, Bugarsku i Hrvatsku,
jer je postupak prijema tih država poodmakao.
Drugim rečima, kada (i ako) preostale balkanske države zakucaju na vrata
EU-a, u Francuskoj, a možda i nekim drugim zemljama članicama, zahtevaće se
opštenarodno izjašnjavanje o njihovim zahtevima. To je neuporedivo veća
prepreka nego bilo šta što su raniji kandidati morali da savladaju (uključujući
i zemlje koje su, takođe, izašle iz autoritarne vladavine, poput Grčke, Španije
i Portugala). Ugled pojedinih kandidata biće, dakle, presudan da bi se
pridobila podrška većine učesnika glasanja u Francuskoj, a možda i drugim
zemljama. To je znatno teže da se obezbedi nego podrška političkih birokrata u
Briselu ili vlada pojedinih članica Evropske unije.
Prilagođavanje očekivanjima
Najnovije izdanje “Evrobarometra” pokazuje da je u ovom trenutku veći
broj birača (44 odsto) u Evropskoj uniji protiv prijema Srbije i Crne Gore nego
što ga podržava (40 odsto), ali, naročito među “starim” članicama EU-a, ni
ostale zemlje Zapadnog Balkana nisu prošle mnogo bolje. Ove ekonomski slabo
stojeće države sa nedovoljno učvršćenim demokratskim političkim sistemima
imaju, dakle, pred sobom težak zadatak da ubede građane Evropske unije da će
imati neke koristi ukoliko i one budu primljene. Očito je da trenutno
prevlađuje strepnja da bi prijem tih država doneo samo dodatne finansijske
troškove i remetio političku stabilnost. Ohrabrujuće, međutim, može da deluje
to što u novim zemljama članicama EU-a još postoji razumevanje i solidarnost za
“srodne duše” na Balkanu.
Izgled da se pristupi
Uniji primorao je, tokom proteklih godina, vlasti u Zagrebu, Beogradu, Sarajevu
i Skoplju da pokušaju da prilagode svoju politiku očekivanjima Brisela. To se
nije odrazilo samo u preduzimanju ekonomskih, finansijskih i upravnih reformi,
već pre svega u nastojanju, iako mlakom i zakasnelom, da se sredstvima pravne
države prevaziđe veliko opterećenje iz vremena nacionalpopulističke
postkomunističke vlasti i ratova. Time su bivše jugoslovenske republike jačale
utisak u međunarodnoj javnosti da rade na učvršćivanju vladavine prava i
demokratskog poretka, postajući tako sve više nalik “reformskim” državama
srednje i istočne Evrope.
Svaki novi lik među doskora “nedodirljivima” iz bliske prošlosti koji je
osuđen zbog svojih zlodela ili izručen Međunarodnom sudu za ratne zločine u
bivšoj Jugoslaviji u Hagu, i time nestao s domaće političke scene, “doprineo”
je jačanju međunarodnog ugleda te države. I suprotno – nesposobnost ili
nespremnost vlasti u Hrvatskoj da izađu na kraj s Gotovinom i onim delom
političkih i vojno-policijskih struktura koja ga podržavaju, kao i vlasti u
Republici Srpskoj i SCG u slučaju Mladića i Karadžića, ima najgore moguće
posledice po međunarodni ugled tih zemalja.
Slično je i sa (ne)suzbijanjem organizovanog kriminala i korupcije,
(ne)delovanjem vlasti u oblasti jačanja zakonitosti i, posebno, (ne)sprovođenja
zakonitog delovanja službi bezbednosti i oružanih snaga, (ne)tolerisanja
“govora mržnje” i drugog antidemokratskog političkog delovanja, (ne)uvažavanja
nezavisnosti sredstava informisanja i, posebno, samostalnosti javnog
radio-televizijskog servisa.
U interesu Evrope
Slabost demokratskog poretka u državama kandidatima i potencijalnim
kanidatima – s područja bivše Jugoslavije, pa čak i krhkost njihove državnosti,
očigledna je. Ne postoji tako vešta politička komunikacija koja bi učinila da
te zemlje steknu bolji međunarodni ugled nego što ga zaslužuju. Recept za
ubrzanje pregovora sa EU-om i jačanje izgleda za uspeh pregovora ne sastoji se
u tome da se stvori bolji privid, već da se poboljša stvarnost, pre svega tu
gde još postoje ružne i svakom vidljive mrlje na savesti, kao i odstupanje od
uobičajenih merila dobrog političkog ponašanja na Kontinentu.
Šansa da Beograd,
Sarajevo i Skoplje ubrzaju svoj mukotrpni put do predvorja Brisela sadržana je,
međutim, upravo u činjenici da je EU “osuđena” svojom političkom filozofijom da
nastoji dokazati da je u stanju da proširi zonu pravnog poretka, blagostanja i
mira (samu sebe, znači) i na tako “minirano” područje kao što su razdrobljeni
prostori bivše Jugoslavije. U delu javnosti EU-a postoji svest da bi
sprečavanje evropske integracije tog područja jugoistočne Evrope moglo da
izazove nevolje i sukobe, pa i pad u haotično stanje s početka devedesetih
godina prošlog veka. Prema rečima predsednika vlade Luksemburga Žan-Kloda
Junkera, EU “ne može da se pravi da usred Evrope postoji na neki način deo
ne-Evrope”.
Autor
je saradnik Nemačkog instituta
za
međunarodnu politiku i bezbednost u Berlinu
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 764 od 25. avgusta 2005. |
|