Dok mi tamo, a ono
međutim
Kašnjenje je bila naša najgora opcija: definitivno smo propustili
priliku da se briselskoj kapiji približimo u mnogo bolja vremena poleta i
evroentuzijazma na Starom kontinentu. Sada će nas, umesto širom otvorenih ruku,
čekati podozrenje i sumnja i, svakako, mnogo rigoroznije nadgledanje
ispunjenosti uslova koje nam postavljaju, uz stalno dodavanje novih
Piše:
dr Jovan Teokarević
Ne kaže se tek tako da život
piše romane. Ovaj o našem pridruživanju Evropskoj uniji biće izgleda i
uzbudljiv i obiman, a preokreti u njemu nateraće čitaoca da dugo ne ispušta
knjigu iz ruke. Uzmite, recimo, deo koji se odnosi na proleće i početak leta
ove 2005. godine. Posle mnogo priče, podsticanja i ucenjivanja od strane
Evropske unije, konačno smo shvatili da moramo da skinemo haški teret sa leđa
ako želimo dalje i brže u evroatlantske integracije. Čim smo se rešili najvećeg
dela ovog balasta, Unija nas pohvali i nagradi pozitivnom Studijom o
izvodljivosti. Malo kasnije, zakaže nam i sastanak za jesen o početku pregovora
o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, na kojem, doduše, treba da se
pojavimo potpuno rasterećeni.
Sva osokoljena i važna, naša
vlada usvoji Nacionalnu strategiju Srbije za pristupanje SCG Evropskoj uniji. I
sve tako i u tom smeru, kad odjednom, i bez naše pomoći, Unija upada u krizu
koju ne pamti, jer ne može da ratifikuje sopstveni Ustav, niti da se dogovori o
parama. I dok se mi međusobno takmičimo u zakletvama o evropejstvu, oni sa
evropejskim članskim kartama nadglasavaju se u crnim prognozama o budućnosti
Evropske unije. Sve liči na onaj naš poznati izraz: “Dok mi tamo, a ono –
međutim.”
Domaći zadatak
Šta nam je, dakle, činiti?
Najbliži, ali i najtačniji odgovor je: nastaviti zamah iz poslednjih meseci,
jer na njega možemo sami da utičemo, za razliku od pravca kojim će Unija dalje
krenuti. Kao i ranije, i sada su stvari ovde jasne, a niko to, povodom nas i
sličnih, nije skoro tako brutalno precizno rekao kao komesar za proširenje Oli
Ren: “Jedini način da se dođe do Evropske unije jeste da se uradi domaći
zadatak; ni više, ni manje.” Budimo jednako konkretni, u vezi sa randevuom 5.
oktobra sa Unijom, kada bismo mogli da počnemo pomenute pregovore: ukoliko
Ratko Mladić u to vreme bude u Hagu – počećemo pregovore; u suprotnom oni će
početi onda kada se ovaj prethodni uslov konačno ispuni.
Sve koji i dalje ne veruju i
misle da se možemo provući na drugi način, treba podsetiti da je obeležavanje
godišnjice srebreničkog masakra bio prvorazredni medijski događaj u svetu. I
oni koji su u međuvremenu zaboravili, podsetili su se, a mnogi uticajni ljudi –
uključujući naše sagovornike iz Evropske unije – zaklinjali su se da neće nikad
zaboraviti ovaj zločin za koji je optužen general Mladić. Nije prvi put da nam
kažu, a na nama je da to shvatimo: drugim zemljama su u pridruživanju bili
važniji detalji i tehnikalije iz ovog ili onog zakona; mi prvo iza sebe moramo
da ostavimo politički i moralni problem iz prošle decenije da bismo prešli na
takve detalje.
Sa strategije na taktiku
To, naravno, ne znači da se
mukotrpni rad u vezi sa detaljima sme odložiti. Naprotiv: evropeizacija zemlje
mora da se paralelno pomno priprema i sprovodi, kao što je učinjeno i sa
Strategijom Srbije za pristupanje Uniji. Usvajanje tog obimnog i kvalitetnog
dokumenta nema samo neposredni značaj za našu evropsku integraciju. Na više od
dve stotine strana on svedoči o naporu da se na sistematski način sagleda
stanje u velikom broju oblasti u našem društvu i da se istovremeno ponudi
vizija koja kompetentno i neposredno odgovara na pitanja “kuda” i “kako”
odavde.
Bilo bi, naravno, bolje da smo
strategiju dobili ranije, makar i u mnogo sažetijem vidu, ali nju treba videti
i kao deo novog trenda strateškog razmišljanja koje daje slične rezultate i u
drugim oblastima u našoj zemlji. Krajem prošle godine dobili smo strategiju
odbrane državne zajednice, pre toga strategiju borbe protiv siromaštva i onu o
reformi državne administracije u Srbiji, a sada se, na predlog poslovnih ljudi,
najavljuje i strategija privrednog razvoja.
Nema boljeg načina da se sva
naša pamet, iz administracije, nauke i privrede, angažuje na ovim poslovima i
da počne sa preciznim identifikovanjem stanja i problema, ali i da nastavi sa
kratkoročnim akcionim planovima koje bi onda državni organi, posle ovolikog
posla, valjda lakše sprovodili. Takvih analiza i argumentovanih priprema
reformi u ovoj ili onoj oblasti trebaće nam još mnogo na putu ka Briselu, ali
su ovi poduhvati važni bez obzira na evropske integracije.
Prepone sve više
Što se situacije u Evropskoj
uniji tiče (čemu posvećujemo ovaj broj “Evropskog foruma”), važno je da vrlo
ozbiljno pratimo šta se tamo dešava i da procenjujemo kako kriza utiče na nas.
Samo tako ćemo biti spremni da brzo i adekvatno reagujemo, kako bismo naše
šanse za ulazak, kad god se on desi, neprekidno poboljšavali. Već sada možemo
da vidimo da je kašnjenje bila naša najgora opcija: definitivno smo propustili
priliku da se briselskoj kapiji približimo u mnogo bolja vremena poleta i evroentuzijazma
na Starom kontinentu. Sada će nas, umesto širom otvorenih ruku, čekati
podozrenje i sumnja i, svakako, mnogo rigoroznije nadgledanje ispunjenosti
uslova koje nam postavljaju i stalno dodaju nove. Sve će, nažalost, trajati
mnogo duže i morati da bude potvrđeno na mnogo više mesta, i od strane više
članica. Možda će neke od njih slediti Francusku i rešiti da takođe svako
naredno pristupanje (posle Bugarske i Rumunije) bude odobreno i od strane
građana, na referendumu. To je prepona koju niko do sada nije imao i koju je
izuzetno teško preskočiti, uzimajući u obzir da smo u EU-u ispodpolovično
popularni, odnosno poželjni kao članica ovog kluba.
Dobro je da se Unija i dalje
zvanično kune u nastavak sopstvenog proširenja, čiji smo i mi deo, ali ono će
sigurno biti mnogo teže nego do sada. I dok, generalno, početak pregovora za
nas i slične verovatno neće dolaziti u pitanje, sva dosadašnja predviđanja o
trajanju pregovora više nemaju veliki značaj. Melanholija i odustajanje bili bi
naši najgori saveznici u ovakvom kontekstu, a uporan rad i puna mobilizacija –
najbolji.
Autor je docent na Fakultetu političkih nauka
i
direktor Beogradskog centra za evropske integracije
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 760 od 28. jula 2005. |
|