| Sporni budžet Evropske unije | |
Ko će koga?
Dogovor o finansiranju Unije biće moguć tek
kad zajednička vizija prevlada uske nacionalne interese
Izostanak
dogovora o takozvanoj finansijskoj perspektivi, odnosno o budžetu Evropske
unije za period 2007–2013. bio je drugi deo loših vesti koje su tokom juna
2005. dolazile iz institucija Unije. Mnogo više pažnje u javnosti i medijima
bilo je posvećeno zaustavljanju dalje ratifikacije Ustava EU-a, posle
negativnih rezultata referenduma u Francuskoj i Holandiji. Borba oko novca je,
međutim, već pre otvaranja ustavne krize, odavno započela između predstavnika
vlada zemalja članica, preneta je u institucije Unije, a sada je povezana i sa
stavovima o Ustavu.
Ta borba, u
stvari, gotovo i da ne prestaje unutar ovog evropskog kluba, jer svaka država
tvrdi da daje previše, a prima premalo. Ovakve tvrdnje su – kako pokazuju
rezultati istraživanja javnog mnjenja – bile i najvažniji razlog zbog kojeg se
većina Holanđana početkom juna suprotstavila usvajanju Ustava EU-a. Njihova
zemlja je, naime, jedan od najvećih davalaca neto sredstava u budžet od svih
članica, što se u Holandiji očigledno smatra nepravdom koju je odavno trebalo
ispraviti.
Na sličan
način, manje razvijeni se žale da im se daje nedovoljno para kojima bi smanjili
razvojni jaz u odnosu na ekonomski uspešnije, ili bar – kao Španija – žele da
zadrže dosadašnje visoke iznose, odnosno privilegije iz budžeta. Drugima smeta
što se ogroman deo budžeta troši na subvencionisanje poljoprivredne
proizvodnje, od čega najviše koristi ima Francuska, a ova država opet predvodi
rat većine članica protiv tzv. rabata od nekoliko milijardi evra koje Britanija
povlači svake godine iz budžeta, na osnovu povlastice odobrene pre dvadeset
jedne godine.
Iako
razmirica uvek ima kada je novac u pitanju, čak i među zemljama koje su iz naše
perspektive dovoljno bogate da ne bi morale da se previše time bave, postoje
mnogi opravdani razlozi što budžetska problematika izaziva tako mnogo emocija,
a sada i preti da možda još dugo bude jedan od dva gotovo nerešiva problema s
kojima Evropska unija ne zna kako da se nosi. I danas, kao i poslednjih godina,
u centar pažnje došla su sledeća pitanja: veličina budžeta, korišćenje njegovih
delova za određene politike, doprinosi zemalja i posebno pitanje britanskog
rabata.
|
EU budžet 2005. (u
milijardama evra) Ø
poljoprivreda: 49 Ø
regionalna pomoć: 32 Ø
pomoć drugim državama i spoljna politika: 8 Ø
administracija: 6 Ø
istraživanje: 4 Ø
ostalo (obrazovanje, kultura, transport…):
7 Ukupno: 106 |
Kako se novac prikuplja
Ovogodišnji
budžet Evropske unije iznosi 106,3 milijarde evra. U stvari, toliko će Unija
najverovatnije potrošiti, iako će još dodatnog novca (oko deset milijardi evra)
biti odvojeno za projekte, ali će to možda biti iskorišćeno i u narednim
godinama.
Budžet se puni iz četiri izvora. Skoro tri četvrtine sredstava (73,4 odsto
prošle godine) dolazi direktno iz zemalja članica. Sve članice imaju obavezu da
doprinose budžetu, iako se većini njih – kao, na primer, novoprimljenoj
desetorki – kroz finansiranje određenih projekata na kraju vrati više nego što
su same uplatile. Jedan deo poreza na dodatu vrednost, stečenog u zemljama
EU-a, koristi se takođe kao izvor budžeta Unije i on čini 14,1 odsto ukupnih
budžetskih prihoda. Dva ostala izvora su porezi na uvoz poljoprivrednih
proizvoda (1,3 odsto ukupnih prihoda) i carine na uvoz ostalih vrsta proizvoda
(10,4 odsto).
Svaka članica izdvaja trenutno jedan odsto bruto nacionalnog prihoda za
potrebe Evropske unije, iako je tekući plafon 1,24 odsto. Da bi obezbedila više
novca, i naročito odgovorila velikim potrebama siromašnih pridošlica sa Istoka,
Evropska komisija je predlagala da se procenat do kraja narednog budžetskog
perioda (tj. do 2013) poveća u proseku na 1,14 odsto, tako da u 2013. godini
dostigne cifru od 143,1 milijarde evra. Najveći davaoci (Nemačka, Britanija,
Holandija, Francuska, Švedska i Austrija), međutim, snažno se protive povećanju
i zahtevaju da plafon ostane isti kao i sada. Njihova, naravno, mora da se
čuje, jer ovih šest zemalja uplaćuje tri četvrtine ukupnih prihoda u briselsku
kasu.
Uoči junskog samita šefova država i vlada Komisija je predložila kompromis
od 1,07 odsto bruto nacionalnog prihoda, ali o tome nije postignut dogovor,
koji je i inače veoma komplikovan jer se ne odvija samo među predstavnicima
vlada, već mora da bude usvojen i u nacionalnim parlamentima, za ceo naredni
budžetski period. Zato se i ne treba čuditi što se o novcu koji će početi da se
prikuplja tek za godinu i po dana raspravlja već najmanje toliko vremena. Budžet,
inače, predlaže Evropska komisija, a odobravaju ga zajedno, uz dugotrajne i
teške konsultacije, zajedno Evropski parlament i Savet ministara, dakle i
predstavništvo građana zemalja članica i predstavništvo njihovih vlada.
Neto davaoci i
primaoci:
Budžet Evropske
unije (2003)
(u milijardama evra)
|
Neto davaoci Nemačka: 8,6 Velika Britanija: 3,8 Holandija: 2,9 Francuska: 1,7 Italija: 1,1 Švedska: 1,0 Austrija: 0,4 Danska: 0,3 Finska: 0 |
Neto primaoci Belgija: 0,7 Luksemburg: 0.9 Irska: 1,6 Grčka: 3,3 Španija: 8,5 |
Na šta se novac troši
Najveći deo budžeta Evropske unije, skoro 80 odsto, troši se poslednjih
godina na dve stavke: poljoprivredu i razvoj sela (46 odsto) i nerazvijene
regione (30 odsto).
Poljoprivredni budžet je ogroman (ove godine: 49 milijardi evra) i izaziva velike kontroverze i
protivljenja, iako se u stvari poslednjih decenija procentualno smanjuje.
Nekada je njegov udeo bio gotovo dvostruko veći, i iznosio je tri četvrtine
budžeta. Čak i u ovom redukovanom vidu, on je trn u oku mnogih zemalja koje od
njega nemaju vajde, kao i mnogih trezvenih analiza. Najubedljiviji argument
protiv veličine izdvajanja za poljoprivedu kaže da se skoro polovina novca koja
Uniji stoji na raspolaganju daje za onaj deo privrede koji upošljava samo
četiri odsto radne snage i koji učestvuje sa samo dva odsto u ukupnom
društvenom proizvodu EU-a.
Krupna poljoprivredna stavka postoji, naravno, ne samo iz tradicionalnih
razloga (pre pola veka bilo je strateški važno osigurati dovoljno hrane u zapadnoj
Evropi), već i zato što naročito Francuska kao uticajna članica osnivač Unije
od toga ima velike koristi. U 2003. godini ona je za ove potrebe iz budžeta
dobila čak 23,6 milijardi evra, ali nisu nimalo zanemarljive ni sume koje su
tada, pre dve godine, bile namenjene Španiji (14,6 milijardi evra), Nemačkoj
(13,2 milijarde) i Italiji (12,2 milijarde).
Deset novih članica, koje su primljene 1. maja prošle godine, nisu uspele
da se izbore za jednakost u pomoći ovom sektoru. Njihovi poljoprivrednici su
prošle godine imali pravo na samo četvrtinu pomoći koju primaju seljaci iz
starih članica. Taj procenat će se, prema preciznom dogovoru zaključenom pre
poslednjeg proširenja EU-a, postepeno povećavati – ove godine, recimo, za pet
procenata – tako da će potpuna jednakost biti dostignuta tek 2013. Opravdanje
za takvo tretiranje novih članica je sledeće: zbog izostanka reformi,
zastarelosti tehnologije i mnogo manje produktivnosti, procenat zaposlenih u
poljoprivredi bivših komunističkih zemalja mnogo je veći, pa bi
subvencionisanje takve vrste poljoprivredne proizvodnje iziskivalo još veća
izdvajanja iz budžeta. I naravno – ugrozilo bi dotacije mnogo razvijenijima,
kojih oni nisu spremni da se odreknu.
Regionalna pomoć je druga po redu stavka budžeta Unije (30 odsto, odnosno 32 milijarde
evra), i namenjena je siromašnim, udaljenim i nedovoljno naseljenim regionima
država članica. Broj takvih je, posle pristupanja nove desetorke, naravno,
porastao, pa stare članice na svaki način pokušavaju da i dalje koriste ovaj
izvor za svoj razvoj. Španija tu prednjači, a slede je Italija, Nemačka i
Portugalija. Na stranu pomoć i zajedničku
spoljnu i bezbednosnu politiku Evropska unija će ove godine potrošiti osam
milijardi evra, od ukupno 106,3 koliko iznosi njen ukupan budžet. Velik deo ove
stavke u toku 2005. godine ide budućim članicama: Bugarskoj i Rumuniji ukupno
1,3 milijarde, Turskoj 323 miliona i Hrvatskoj 105 miliona evra. Pošto smo mi i
ostali sa Zapadnog Balkana u kategoriji potencijalnih članova, dobićemo mnogo
manje, tj. u periodu od 2000. do 2006. godine svotu od 4,6 milijarde evra, koja
se na žalost sledećih godina smanjuje.
Evropska unija je planirala da ove godine izdvoji ukupno 3,1 milijardu evra
za sledeće regione: Zapadni Balkan, Srednji Istok i Sredozemlje, Istočnu
Evropu, Kavkaz, Srednju Aziju, Aziju i Latinsku Ameriku. Zapadni Balkan,
doduše, prima nešto i preko stavke “zajednička spoljna i bezbednosna politika”,
za policijske i vojne misije u BiH i Makedoniji.
Unija je i najveći davalac razvojne i humanitarne pomoći na svetu, za šta
će u ovoj godini izdvojiti jednu i po milijardu evra. Kroz Evropski fond za
razvoj, koji nije deo budžeta, do kraja godine će za razvoj afričkih, karipskih
i pacifičkih država biti obezbeđene dodatne četiri milijarde evra.
Ista suma biće potrošena na istraživanje
i razvoj, čemu se posvećuje sve više pažnje, jer Evropska unija pokušava da
preko ovoga pokrene privredu koja je u krizi, kako bi bio ostvaren cilj
takozvanog Lisabonskog programa – da do kraja decenije EU postane
najkonkurentnija ekonomska oblast na svetu.
Obrazovni i kulturni
programi se, takođe, podstiču iz budžeta: ove godine
u iznosu od 900 miliona evra. U istoj kategoriji “ostalih troškova”, osim obrazovanja i kulture nalaze se još i dve
vrste izdvajanja, za razvoj transevropskih transportnih, energetskih i
telekomunikacionih mreža (1 milijarda evra) i kompenzacija novim članicama, u
iznosu od 1,3 milijarde evra, bez kojih bi one bile neto davaoci, a ne neto
primaoci.
Šest odsto budžeta, ili nešto više od šest milijardi evra, troši se na administraciju Unije, a ovde spadaju
troškovi plata, penzija, zgrada i opreme. Prošle godine EU je zapošljavala
33.000 ljudi, od kojih je 22.000 radilo za Evropsku komisiju. Posle prijema
novih članica, broj službenika povećan je za 1250 u toku ove godine. Suočena sa
kritikama da ima previše “eurokrata” i da oni imaju nezasluženo visoke plate i
mnoge povlastice, Evropska unija voli da istakne da je broj administrativaca
koje upošljava otprilike jednak broju zaposlenih u upravi nekog većeg grada.
Ceo administrativni budžet je, često se takođe čuje u Briselu, po veličini
sličan budžetu Pariza. Sama Evropska komisija troši oko polovine ove sume, tj.
tri milijarde evra, što je, opet, jednu milijardu manje od londonskog lokalnog
budžeta.
Ko daje, a ko uzima
I ovogodišnja
debata povodom budžeta Evropske unije dovela je do uobičajenog svrstavanja
zemalja. Na jednoj su bili već pomenuti neto davaoci, sa Nemačkom na čelu, a na
drugoj primaoci, sa Španijom na čelu. Ovogodišnja nemačka uplata biće ponovo
najveća, oko 20 milijardi evra, ali će nakon povlačenja para iz regionalnih i
poljoprivrednih fondova, ova država godinu završiti sa minusom od 8,6 milijardi
evra, koje je dala u budžet za potrebe drugih. Na suprotnom kraju je Španija,
koja će imati otprilike isti plus, od 8,5 milijardi evra, jer je toliko više
uzela iz zajedničke kase nego što je u nju uplatila.
Računica
novih članica EU-a takođe je povoljna, ali ni izdaleka kao španska: EU-10 su u
budžet Unije prošle godine uplatile ukupno 3,2 milijarde evra, dok su sva
plaćanja koja su one dobile bila vredna skoro šest milijardi evra. Njihova
ukupna korist bila je, dakle, 2,8 milijardi evra.
Poseban
problem na junskom samitu Unije, ali i pre njega, bio je tzv. rabat koji
Britanija dobija od Unije od 1984. godine. Rabat je uveden tada, posle
petogodišnjeg insistiranja tadašnje premijerke Margaret Tačer, jer je Britanija
od EZ-a primala mnogo manje nego druge zemlje, zbog malog obima poljoprivredne
proizvodnje. Za razliku od danas, ova zemlja je polovinom te decenije spadala u
nerazvijene, u poređenju sa ostalima, pa je zato i odlučeno da ona svake godine
prima rabat u iznosu od 66 odsto razlike između sopstvenih doprinosa budžetu i
isplata iz njega. Reč je o sumi koja se poslednjih godina kreće između četiri i
pet milijardi evra i koju sve ostale članice Unije tumače kao finansiranje
Britanije od strane zemalja od kojih su mnoge manje razvijene. Britanija
tvrdoglavo brani ovu pomoć, tvrdeći da bi njenim ukidanjem ubedljivo najviše –
i nesrazmerno mnogo – davala za zajednički budžet. Premijer Toni Bler nudi
kompromis u zamenu za izmenu poljoprivrednih budžeta, odnosno smanjenje
subvencija, naročito Francuskoj, ali se dogovor još ne nazire.
Ostaje da se
vidi hoće li – i povodom budžeta, kao i povodom Ustava – zajednička vizija
prevladati uske nacionalne interese. Zbog prevelikog insistiranja na posebnim interesima, Unija
je i došla u sadašnju krizu. Put iz krize očigledno mora da vodi preko
naglašavanja zajedničke vizije, koja se i u prošlih pola veka istorije EU-a
pokazala kao sigurna dobitna kombinacija.
EF
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 760 od 28. jula 2005. |
|