| Oli
Ren, komesar EU-a za proširenje |
|
Plan A za Ustav nije uspeo, a plan B nikada nije
postojao. Hajde da u proširenju radimo na planu C, da nađemo pravi ritam posle
prošlogodišnjeg “velikog praska” i nastavimo vredan proces koji pomaže
stvaranju stabilnih partnera u najnestabilnijim delovima Evrope
Posle francuskog i holandskog
referenduma, neki političari su brzo zatražili usporavanje, pa čak i
zaustavljanje procesa proširenja. Naravno da moramo da nađemo pravi ritam posle
prošlogodišnjeg “velikog praska”, kada se deset novih članica pridružilo
Evropskoj uniji. Bilo bi, međutim, neodgovorno zaustaviti jedan vredan proces
koji pomaže stvaranju stabilnih partnera u najnestabilnijim delovima Evrope.
Juče sam u Bosni učestvovao u
komemorativnoj ceremoniji povodom genocida u Srebrenici. Nijedan Evropljanin
ne sme nikada da zaboravi te zločine. Dužni smo da se sećamo, da ne bismo
gledali nove srebrenice. Ta dužnost neizbežno podrazumeva da moramo da se
držimo svojih obećanja o stabilizaciji Zapadnog Balkana. Ako bismo zauzeli
klimav stav povodom dugoročne perspektive članstva Zapadnog Balkana u Evropskoj
uniji, naš dragoceni uticaj bio bi ozbiljno narušen baš u trenutku kada region
ulazi u vrlo težak period razgovora o budućem statusu Kosova. Evropska perspektiva
celog regiona je cilj koji region ima pred sobom na stazi mira i stabilnosti,
a to je i ključ za nalaženje održivog rešenja za Kosovo.
Svaki odgovoran političar sada
treba da smiri pregrejanu debatu, pošto je proširenje jedna od naših najboljih
bezbednosnih garancija. Ono odražava suštinu Evropske unije kao moći građana,
šireći Kontinentom zonu mira i stabilnosti, slobode i demokratije. EU je
koristila svoju “mekanu moć” u oblikovanju postkomunističke srednje i istočne
Evrope po sopstvenom liku liberalne demokratije i socijalno-tržišne privrede,
garantujući stabilnost za vreme teških i potencijalno opasnih godina posle pada
Berlinskog zida.
Proširenje je
pre proces nego cilj po sebi. U ovom procesu perspektiva članstva u Evropskoj
uniji deluje kao snažno sidro demokratije i podsticaja za političke i ekonomske
reforme. Pogledajte Španiju i Portugal u poslednjih dvadeset godina. Pogledajte
Poljsku i Estoniju u poslednjih deset. Pogledajte Hrvatsku i Tursku u skorašnjem
periodu – i pratite ih u godinama pred nama, da biste videli šta perspektiva
pristupanja može da učini za vladavinu prava i ekonomske reforme.
Kako sada da
idemo dalje, a da proširenje nastavi da preobražava ove zemlje? Plan A za Ustav nije uspeo, a
plan B nikada nije postojao. Hajde da u proširenju radimo na planu C, pod čim
ja podrazumevam: konsolidaciju, uslovljavanje i komunikaciju (consolidation, conditionality, communication).
1. Konsolidacija
Kad podvlačimo značaj
istorijske misije proširenja, moramo istovremeno da uzmemo u obzir i
zabrinutost onih Evropljana koji veruju da proširenje ide prebrzo. Ne može se
poreći da Evropa pati od izvesne melanholije proširenja – ja nisam ni slep ni
nepismen. Melanholija je tu, iako bi mogla da bude i melanholija
nezaposlenosti, melanholija socijalne pomoći, melanholija globalizacije ili
melanholija legitimiteta. Drugim rečima, poreklo sadašnje političke krize seže
dublje u naše društveno tkivo, a odlučujući razlozi za negativne glasove mogu
se pre naći u osećanju nesigurnosti i društvenog nezadovoljstva, koji najviše
dolaze iz visoke nezaposlenosti. Osećamo bol naših sunarodnika i pokušavamo da
ga smanjimo, ali ne smemo da izvlačimo lažan zaključak i da od proširenja EU-a
napravimo žrtvenog jarca ovih društvenih i ekonomskih problema.
Tačno je,
ipak, da je plan proširenja Evropske unije rastegnut do krajnjih granica. Zato
bi bilo bolje da učvrstimo taj plan tako što ćemo biti veoma oprezni pre nego
što preuzmemo nove obaveze u proširenju, a u isto vreme treba da se držimo
postojećih obaveza. EU počiva na načelu pacta
sund servanda (paktovi moraju da se poštuju) – što znači da je ona
suštinski zajednica obaveza, gde je držanje do reči osnovna vrednost.
To znači da
Bugarska i Rumunija mogu da se pridruže Uniji 2007. godine, ako ispune
rigorozne kriterijume iz Ugovora o pristupanju. To znači da će pregovori o
pristupanju sa Hrvatskom i Turskom početi kada one zadovolje stroge kriterijume
koje je EU postavila. I to znači da zemlje Zapadnog Balkana zadržavaju svoju
evropsku perspektivu. Mislim da je u sadašnjoj političkoj klimi ohrabrujuće što
je Evropski savet u junu jasno potvrdio ove postojeće obaveze. To nam daje
čvrstu osnovu za budući rad.
2. Uslovljavanje
Kako sadašnji
i potencijalni kandidati mogu da garantuju da će ispuniti obećanja i eventualno
pristupiti Evropskoj uniji? Najbolji način da evropsku javnost ubedimo u to
jeste da se pridržavamo kriterijuma za članstvo. Moramo biti sugurni da buduće
članice neće oslabiti, već da će ojačati Uniju. To je, na kraju krajeva,
četvrti (i često zaboravljeni) uslov usvojen u Kopenhagenu 1993. godine, koji
kaže da se mora obezbediti impuls evropske integracije.
Moja je
dužnost da osiguram da je svaka nova zemlja koja se pridružuje Uniji dobro
pripremljena da se nosi sa obavezama koje proizlaze iz članstva. Zato se pomoć
EU-a namenjuje za ekonomske reforme i poboljšanje rada državnih institucija.
Zemlje kandidati i potencijalni kandidati treba da koriste ovu podršku za
sprovođenje reformi. Jedini način da se dođe do Evropske unije jeste da se
uradi domaći zadatak; ni više, ni manje. (...)
3. Komunikacija
Ako mitove i
percepcije ostavimo po strani, proširenje Evropske unije je uspešna priča. Još
75 miliona ljudi pridružilo se Uniji prošle godine, lako i bez katastrofičnih
predviđanja iz štampe. Novi članovi nisu prouzrokovali ni blokadu Saveta niti
kolaps Komisije. Trošak za nove članove u budžetu je deset odsto od ukupne
sume. I nema poplave radnika migranata. Slobodno kretanje radnika kroz EU
ograničeno je na najviše sedam godina posle proširenja iz 2004, u zavisnosti od
izbora države članice.
Negde usput,
međutim, izgubio se jezik neposrednosti. I Komisija i države članice moraju da
pređu sa tehničkog jezika na pravu komunikaciju. Upravo smo pokrenuli dijalog
građanskog društva između građana sadašnjih i država kandidata. Moramo da se
borimo protiv predrasuda i da se bolje upoznamo. Nadam se da zajednica
istraživača može doprineti ovom dijalogu.
Ekonomski
mitovi i stvarnost o proširenju
Za početak, trebalo bi da bolje
objasnimo ekonomske razloge za proširenje. Jeste li čuli za poljskog
vodoinstalatera? U Francuskoj, on je postao žrtveni jarac za svaki ekonomski i
društveni problem, čak i kada, u stvari, postoji nestašica od nekoliko hiljada
vodoinstalatera u ovoj zemlji! Preko Lamanša, ljudi hoće da on radi u njihovim
kućama, i tamo ga dočekuju otvorenih ruku. Šta je sa radnim mestima izgubljenim
zbog proširenja? Prošlogodišnje proširenje je podstaklo rast i stvorilo nova
radna mesta u evropskoj privredi. To je počelo mnogo pre samog pristupanja.
Plišane revolucije iz 1989. godine u srednjoj i istočnoj Evropi otvorile su
tržište od sto miliona ljudi kompanijama iz zapadne Evrope, dajući velike
poslovne mogućnosti, na primer, lancima francuskih samousluga i proizvođačima
automobila, holandskom telekomu i proizvođačima hrane, kao i bezbrojnim
kompanijama nemačke srednje klase, koji prodaju svoje proizvode u srednjoj i
istočnoj Evropi.
Počev od 1989. godine, EU je
postala glavni ekonomski partner svojih istočnih suseda. Izvoz iz zapadne u
srednju i istočnu Evropu porastao je tri puta od 1993, stvarajući mnogo više
radnih mesta za građane Unije nego što je izgubljeno zbog premeštanja jeftine
proizvodnje. (...)
Politika
proširenja kao strateški izbor
Verovatno je previše blago reći
da je nedostatak savremene evropske politike to što nedovoljno ističe
zajedničke strateške interese. To se u velikoj meri oseća u politici
proširenja, koja se često i čudno vidi kao da je odvojena od geopolitičkog i
kulturnog razvoja na našem sopstvenom kontinentu ili u neposrednom susedstvu. A
proširenje je u stvarnosti prva i najvažnija bezbednosna politika u našoj eri
koja je, ispravno ili pogrešno, opisana kao sukob civilizacija. (...)
Zaključak
U zaključku, razmislimo o
suprotnom: kako bi Evropska unija prošla kada bismo zaustavili proces
proširenja? Kada procenjujemo pozitivne i negativne strane proširenja, trebalo
bi svakako da razmislimo i o troškovima neproširenja. Konrad Adenauer je to
dobro sročio: “Istorija sveta je takođe skup svega što je moglo da bude
izbegnuto.”
Da li bi Evropskoj uniji bilo
bolje bez zemalja srednje i istočne Evrope, kao stabilnih, demokratskih i sve
prosperitetnijih članica? Da li bi Evropskoj uniji bilo bolje sa Turskom, koja
nam okreće leđa i odbija demokratske vrednosti? Zaista mislim da ne bi. Možemo
li dopustiti da Zapadni Balkan postane novi geto unutar Evrope? To je ono što
rizikujemo ako zaustavimo proces pristupanja.
Šireći zonu mira i demokratije,
EU je postigla mnogo više svojom gravitacionom privlačnošću nego što bi mogla
da uradi štapom ili mačem. Naravno da ovu meku moć moramo da koristimo u dozama
kojima se može upravljati, i koje uzimaju u obzir apsorpcioni kapacitet
Evropske unije, ali i kapacitet kandidata da ispune stroge uslove. Pažljivo slušamo
o brigama građana. Ali, bolno visoku nezaposlenost i sa tim povezano društveno
nezadovoljstvo treba da rešavamo efikasnim ekonomskim i socijalnim politikama,
a ne da izvlačimo pogrešne zaključke o proširenju – ili, da kažem još
iskrenije, da poljskog vodoinstalatera ne proglašavamo žrtvenim jarcem zbog
grešaka domaće politike.
Zajednička odgovornost
građanskog društva i političkih vođa jeste da se oslobađaju mitova i da
proširenje prikažu u pravom svetlu. Umesto što proširenje proglašavamo krivcem
za bolesti Evrope, pokažimo šta je ono stvarno učinilo da preobrazi zemlje koje
pristupaju Uniji i da unapredi našu sopstvenu bezbednost. Neka činjenice
prevaziđu mitove.
Iz govora u berlinskom Institutu
za evropsku politiku, 12. jul 2005.
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 760 od 28. jula 2005. |
|