UPRAVLJANJE ŽIVOTNOM SREDINOM

Srbija: sjajna vizija, kratki dometi

Ako se za osnovu uzmu standardi iz Arhuske konvencije, onda bi postojeća rešenja iz zakona usvojenih prošle godine mogla predstavljati dobru osnovu za podršku sistemu upravljanja zaštitom životne sredine u Srbiji

Piše: dr Dragoljub Todić

Savremeni procesi vezani za upravljanje u oblasti zaštite životne sredine pokazuju izražene tendencije “univerzalizacije” i to kako sa stanovišta osnovnih ciljeva i principa tako i sa stanovišta samih instrumenata. Međunarodne organizacije univerzalnog i regionalnog karaktera preuzimaju vodeću ulogu u kreiranju modela upravljanja dok državama ostaje (samo) da u tim okvirima izraze određene specifičnosti.

Najveći konkretni značaj u razvoju univerzalnih pravila upravljanja zaštitom životne sredine imaju međunarodni multilateralni ugovori u oblasti životne sredine koje je razvio i njima koordinira UNEP (Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu), a na regionalnom nivou pravo i praksa Evropske unije i Ekonomske komisije UN-a za Evropu. Na osnovu ovih kriterijuma može se reći da je stanje u Srbiji opterećeno ukupnim problemima tranzicije i posledicama potpune međunarodne izolacije zemlje kao i NATO bombardovanjem 1999. godine. Iako su u poslednjih nekoliko godina učinjeni značajni pomaci ka uključivanju u međunarodne tokove, više elemenata sistema upravljanja zaštitom životne sredine tek bi trebalo da bude u potpunosti uspostavljeno.

Usporavanje promena

Nizak nivo ekonomske razvijenosti, relativno slabe i nerazvijene institucije podložne zloupotrebama u političke i druge svrhe i nizak nivo svesti o problemima životne sredine (naročito donosilaca političkih odluka) usporavaju promene u sistemu upravljanja zaštitom životne sredine, a posebno operativno jačanje u pojedinim segmentima ove oblasti kao što su monitoring, izgradnja informacionog sistema, rad inspekcije, primena odgovarajućih podsticajnih ekonomskih mera, izdavanje dozvola i saglasnosti, učešće javnosti u odlučivanju o pitanjima koja se tiču životne sredine, itd.

Institucionalne reforme podrazumevaju najpre jasnu viziju ciljeva koji se žele i mogu u određenom periodu postići, odnosno izgradnju pojedinih elemenata infrastrukture sistema upravljanja. Integracija politike životne sredine u tzv. sektorske politike i definisanje i ostvarivanje ciljeva održivog razvoja veliki su izazov, koji nije potpuno i dosledno rešen. Za Srbiju su ovakva pitanja posebno važna s obzirom na nivo ekonomske razvijenosti i činjenicu da nove zakonske odredbe na nov način rešavaju pitanje uloge tzv. strateških dokumenata u politici životne sredine, naročito u odnosu na upravljanje prirodnim vrednostima, operacionalizacuju uloge strateških dokumenata u celini sistema i ugradnju kriterijuma održivosti u sve sektorske politike (energetika, industrija, poljoprivreda, vodoprivreda, šumarstvo, saobraćaj, socijalna politika, politika razvoja, itd.), odnosno “održivo” korišćenje i zaštitu svih elemenata životne sredine (vode, vazduh, zemljište, šume, biodiverzitet, flora i fauna, geodiverzitet, itd.).

Nemotivisana privreda

Jedno od otvorenih pitanja predstavlja i (vertikalna i horizontalna) koordinacija aktivnosti različitih učesnika u procesu upravljanja, od vlasti i lokalne samouprave do (nemotivisane) privrede i poslovnog sektora. Na primer, veoma je mali broj organizacija iz Srbije koje su svoje poslovanje prilagodile standardima iz serije ISO 14001, pri čemu treba imati u vidu da nova zakonska rešenja sadrže razrađene odredbe o EMAS-u (nešto unapređenoj varijanti standarda sistema upravljanja zaštitom životne sredine koje je razvio EU). O masovnijoj primeni nekih drugih savremenih instrumenata neposrednog upravljanja u privrednim organizacijama, kao što su koncept čistije proizvodnje, ekološko računovodstvo, ekološko označavanje, “zelene” nabavke, procena životnog ciklusa, procena rizika i upravljanje rizikom, dobrovoljni sporazumi… u osnovi je teško govoriti. Očekivanja da će privatizacija na relativno nov način postaviti pitanje interesa poslovnog sektora u oblasti zaštite životne sredine pokazala su se potpuno nerealnim u uslovima slabe države, niskog nivoa spremnosti građana da jasno izraze svoje interese i pravosudnog sistema sa vrednostima iz vremena socijalističkog samoupravljanja. Uloga javnih preduzeća u sistemu upravljanja zaštitom životne sredine, pogotovu velikih i sistemskih zagađivača, zaslužuje posebnu pažnju, pre svega zbog njihove veze sa državom i potencijalnih uticaja na procese upravljanja zaštitom životne sredine.

Izazovi i podsticaji

Za upravljanje zaštitom životne sredine u Srbiji verovatno se najvećim izazovom mogu smatrati ekonomski instrumenti. Najvažnije pitanje ovde je kako obezbediti uslove za relativno usklađenu primenu celog seta pojedinačnih instrumenata u raznim oblastima (poreska politika, spoljnotrgovinska politika, carinska politika, investicije, zapošljavanje, koncesije, itd.) na način koji obezbeđuje podsticanje ekonomskog razvoja i funkcionalnost sistema sa stanovišta krajnjih ciljeva politike i prava životne sredine.

Kao jedan od najznačajnijih kriterijuma “ekološke demokratije”, učešće javnosti u odlučivanju ima jasnu tendenciju širenja na sva pitanja koja imaju ili mogu da imaju uticaj na životnu sredinu, kao što su i prostorno i urbanističko planiranje, procena uticaja na životnu sredinu, strateška procena uticaja na životnu sredinu, integrisano sprečavanje i kontrola zagađivanja životne sredine, genetički modifikovani organizmi, itd.

Ako se za osnovu uzmu standardi iz Arhuske konvencije, onda bi postojeća rešenja iz zakona koji su usvojeni u decembru 2004. godine mogla predstavljati dobru osnovu za podršku sistemu. Ipak, ostaje da se učine znatni napori kako bi se sistem upravljanja zaštitom životne sredine postavio na operativno jasne i funkcionalne osnove. Pravila i praksa upravljanja zaštitom životne sredine, koji su već razvijeni u drugim državama i međunarodnim organizacijama, mogu biti snažan podsticaj za ubrzanje reformi u Srbiji, ali sadrže i dovoljno argumenata na osnovu kojih se može zaključiti da je to dugotrajan proces.

Autor je profesor Geoekonomskog fakulteta

Megatrend univerziteta primenjenih nauka, Beograd

Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 751 od 26. maja 2005.

home povratak