| Finansiranje
zaštite životne sredine u Srbiji |
|
Predlozi novih “eko-poreza”
Zašto i kako uvesti porez na deponije, promenu namene
zemljišta i privatizacioni eko-porez? Zbog čega porez na olovni benzin
nije kod nas veći? Kakve globe predvideti za emisije štetnih materija
u vazduh? Kada ćemo osim za staklene flaše početi da dobijamo naknadu
i za druge vrste starih proizvoda koje vratimo pri kupovini novih?
Piše: dr Radmilo Pešić
Iako je novi zakon
o zaštiti životne sredine (iz decembra 2004) doneo znatna unapređenja,
mnoga nerešena pitanja ostaju da se razjasne i operacionalizuju
u podzakonskim aktima. Jedan od problema je i predviđeni obavezni
period za usklađivanje pravnih lica sa Zakonom – svega godinu dana.
To znači da će privredna preduzeća, uključujući i
Elektroprivredu Srbije, biti u obavezi da ispune sve tehničke standarde
do 21. decembra 2005. U ovom trenutku
sva komunalna preduzeća, uključujući i EPS, nisu u stanju da ispune
predviđene tehničke i ekološke standarde. To stvara političku dilemu:
da li prestati sa energetskim i rudarskim aktivnostima u Srbiji posle
21. decembra 2005. ili potkopati čitav pravni sistem, selektivno pristupajući
zagađivačima koji se ne ponašaju u skladu sa zakonom. Obe opcije
bi imale podjednako štetne efekte: prva kratkoročno, druga dugoročno.
Prema istom zakonu,
naknade za emitovanje zagađenja u vazduh biće nametnute svim zagađivačima.
Međutim, precizno definisanje tipova emisija, zajedno sa kriterijumima
obračuna naknade, tek treba da se ponudi. U ranijim vremenima, jedan
od najvećih nedostataka se upravo odnosio na nepostojanje ekonomskih
instrumenata za naplatu zagađenja vazduha. Zato je neophodno postaviti jasne kriterijume naknada za emisije sumpor-dioksida,
azotnih oksida, mikročestica, kao i teških metala iz svih stacionarnih
zagađivača. Osnovicu za naplatu
bi činila svaka jedinica emitovanog zagađenja iznad dozvoljenog
nivoa, ili standarda kvaliteta, ili lokalnih dobrovoljnih aranžmana.
Ovakav pristup odgovara situacijama kada se granični troškovi zagađivača
bitno razlikuju, tako da neki od njih mogu izabrati da ne plate naknade,
ali će zato investirati u opremu za sprečavanje emisija štetnih gasova,
dok će drugi, koji više imaju granične troškove, odabrati da plate
naknadu.
Ratifikacija Kjoto protokola
Naknade za emitovanje
ugljen-dioksida ne postoje u Srbiji. Trenutno, SCG
nije uključena u globalne aktivnosti na sprečavanju klimatskih promena. Iako je u junu 1997. SR Jugoslavija ratifikovala Okvirnu
konvenciju Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, Protokol iz Kjotoa još nije ratifikovan i to treba uraditi što pre.
| Ukupan
iznos neophodnih investicija namenjen zaštiti životne sredine u energetskom
i rudarskom sektoru Srbije, u cilju prilagođavanja pravnoj regulativi
EU-a, iznosi više od 1,5 milijardi evra. |
Ako ne prihvati status članice grupe “Aneks 1” zemalja, Srbija neće biti u obavezi da redukuje GHG emisije ispod određenog polaznog nivoa, što daje opravdanja za neuvođenje poreza na emisije ugljen-dioksida pre kraja 2012. godine. Istovremeno, bez poreza ili naknada za emitovaje ugljen-dioksida međunarodna konkurentnost srpske pri
vrede će biti očuvana,
naročito u periodu obnove i restrukturiranja, pre priključivanja Evropskoj
uniji. Međutim, ratifikovanje Kjoto protokola trebalo bi da omogući Srbiji
i Crnoj Gori uključivanje u značajne finansijske tokove vezane za Fleksibilne
mehanizme primene Protokola. I bez prihvatanja članstva u Aneks 1 grupi, Srbija
bi se kvalifikovala za dobijanje finansijskih sredstava na osnovu tzv. CDM
(Mehanizmi čistog razvoja) projekata. Procenjuje se da bi se godišnje po tom
osnovu moglo dobiti i do 50 miliona evra, u narednih deset godina.
Veći porez na olovni benzin
Amandmani na Direktivu
92/82 Evropske unije o porezu na energiju dozvoljavaju da zemlje koje
se priključuju Uniji uvedu poreske olakšice, ili niže poreske stope,
od minimalnih u Uniji, za sve energetske proizvode, te da se na taj način
omogući diferenciranje cena olovnog i bezolovnog benzina. Trenutno
u Srbiji nema dovoljnih poreskih podsticaja u prilog bezolovnom
benzinu, pa se cene u maloprodaji gotovo ne razlikuju. Treba zato uvesti različite poreske stope na olovni i bezolovni
benzin. Porez
na olovni benzin se može javiti u formi vremenski ograničene doplate
ili više akcizne stope. Procenjeno
je da bi doplata od 0,05 evra po litru olovnog benzina stvorila najmanje
64 miliona evra prihoda do 2010. godine. Ovaj prihod bi se usmeravao
u Fond za zaštitu prirode i koristio prvenstveno za podršku restrukturiranju
rafinerija, a delom kao podsticaj za kupovinu novih automobila. Iskustva
iz Slovačke govore u prilog ovom instrumentu. Jedna šema podsticaja,
u vidu refundiranja (čak i malih, simboličnih iznosa) za stara vozila,
bez katalizatora, može se uvesti, ne samo da bi se podstakla kupovina
novih vozila već da bi se rešio problem ilegalnog deponovanja starih,
isluženih automobila.
Privatizacioni “eko-porez”
Zakon o zaštiti
životne sredine predviđa da prihodi od privatizacije budu delom
izvor popune Fonda za zaštitu životne sredine. Međutim, ništa preciznije
nije rečeno o iznosu predodređenih privatizacionih prihoda za
Fond. Smatramo da bi trebalo uvesti obavezni
privatizacioni “eko-porez”, namenjen rešavanju problema prethodnih
zagađenja, u nekadašnjim državnim preduzećima, u prvih nekoliko
godina po završetku privatizacije. Ovaj porez bi trebalo da ima unapred određenu stopu,
bilo proporcionalnu, bilo progresivnu, u zavisnosti od nivoa ranijeg
zagađenja.
Realne naknade za vodu
Opšteprihvaćeno
je mišljenje da naknade za vodu i kanalizaciju
treba da se povećaju radi
ispunjavanja zahteva koje nameće regulativa EU-a i koji jesu
preduslov za dobijanje kredita Evropske banke za obnovu i razvoj. Međutim,
očekivane promene imaće pozitivne efekte jedino ako se osnova za
obračun naknada promeni. Zato je potrebno uvesti
merenje stvarno utrošenih količina, a ne kao do sada – bazirati račune
na proceni. Treba, takođe, predvideti
direktnu pomoć onima koje će više cene ozbiljno ugroziti.
Naknade za otpadne vode bi, takođe,
trebalo povećati u smislu da njihov nivo bude odraz štete koju različiti
zagađivači načine životnoj sredini. Povećanja bi trebalo da odraze troškove štete i
da stvore podsticaje preduzećima da investiraju u sisteme za prečišćavanje.
Porez na otpad
Postupanje sa
otpadom je jedan od najkompleksnijih problema životne sredine u Srbiji.
Duga tradicija lošeg postupanja, niske investicije i slaba regulativa,
stvorile su nepovoljnu situaciju, te potencijalne prepreke u procesu
približavaja EU-u. Sadašnji ekonomski instrumenti,
koji se primenjuju u postupanju sa komunalnim otpadom, ne samo da
su neadekvatni nego su u nekim slučajevima i kontraproduktivni. Na primer, naplate za đubre zasnovane na broju
kvadratnih metara stambenog ili poslovnog prostora nisu neefikasne,
jer ne podstiču na recikliranje. Bilo bi vrlo bitno povezati naplate
sa stvarnom količinom otpada. To bi uticalo na javnu svest i stvorilo
podsticaje za prethodno sortiranje, smanjivanje i recikliranje otpada.
Preporučljivo je vezati naplatu sa brojem i zapreminom
standardnih kontejnera. Tamo
gde je to neizvodljivo, ili neopravdano skupo, naplatu bi trebalo
vršiti po članu domaćinstva.
Nivo naplate od industrijskih
korisnika trebalo bi znatno da poraste, takođe, da bi se pokrili operativni i kapitalni troškovi
sakupljanja, sortiranja, tretiranja i odlaganja otpada. Trenutno
u Srbiji postoje samo dve sanitarne deponije, no nijedna ne ispunjava
sve standarde EU-a. Otuda se očekuje veliki obim investiranja u ovu
oblast. Potencijalno rešenje pretpostavlja da bi povećanje
naknada moglo privući strane i domaće investitiore u ovu oblast, što bi kao posledicu imalo širenje prakse
smanjenja otpada, interne reciklaže i razmene otpada sa drugim industrijskim
preduzećima.
Predlažemo, takođe, uvođenje
poreza na deponije, kao jedan od ekonomskih instrumenata. Ovaj porez bi plaćala komunalna preduzeća na
sve vrste otpada, sa ciljem redukovanja zapremine otpada, smanjivanja
površine deponija, a prihod bi išao za izgradnju novih modernih deponija.
Osnovicu poreza bi činila količina izmerenog otpada na ulazu u
deponiju, korigovana faktorom kvaliteta zemljišta na kojem se deponija
nalazi, pomnožena faktorom rizika vezanim za vrstu otpada koji
se deponuje. Prihodi od taksa na deponije bili bi usmeravani u
Fond za zaštitu životne sredine i korišćeni za investiranje u nove
objekte.
| Trenutno u Srbiji postoje
samo dve sanitarne deponije, no nijedna ne ispunjava sve standarde EU-a.
Otuda se očekuje veliki obim investiranja u ovu oblast. |
Podsticaj recikliranju
Šeme refundiranja
depozita se koriste za glavne tokove otpada u mnogim evropskim zemljama.
Suština instrumenta leži u obavezi proizvođača, ili uvoznika određenih
roba, da preuzmu pakovanje i/ili sam proizvod, po isteku perioda
upotrebe (npr. kućni aparati i elektronika, kompjuteri itd.). Trenutno
je u Srbiji na snazi ova šema samo za staklene boce. Trebalo bi u
predlog novog zakona o pakovanju, koji je u pripremi, uvesti obavezu refundiranja depozita za pakovanje niza proizvoda,
uključujući nameštaj, elektroniku i ostala trajna potrošačka dobra.
To znači da bi maloprodaja bila u obavezi da ponudi makar mali popust
u ceni, u zamenu za ambalažu, kada se ona vrati. Ako to maloprodaja ne bi uradila, bila bi kažnjena,
tako što bi bila u obavezi da plati dodatne dažbine. Nadgledanje čitave
akcije bi se odvijalo kroz delovanje tržišne inspekcije i Agencije
za reciklažu. Čitava šema se može kombinovati sa dobrovoljnim
aranžmanima da se stare robe vraćaju, u zamenu za popust pri kupovini
novih ili za produženi garantni rok. Dajući podsticaja recikliranju,
ovaj instrument pokazuje znatan ekološki potencijal. Istovremeno,
ekonomske prednosti se ogledaju u boljoj konkurentnosti onih preduzeća
koja su uključena u akciju "staro za novo".
Porez na promenu namene zemljišta
Procenjuje se da se svake godine u Srbiji oko 5500 ha obradivog zemljišta
i šuma pretvori u urbane i industrijske zone, što se može smatrati ozbiljnim
udarom na biodiverzitet. Zahvaljujući promeni namene zemljišta, ekološki pritisak
na okruženje velikih gradova postaje sve jači. Istovremeno,
prodaja nekada poljoprivrednog zemljišta investitorima stvara velike kapitalne
dobitke. Stoga, snažno preporučujemo uvođenje poreza na promenu namene zemljišta, čiji bi prihodi
bili predodređeni za popunu eko-fondova. (Postojeća jednokratna naknada
odnosi se samo na obradivo zemljište prve četiri kategorije, a obaveza njenog
plaćanja se lako da izbeći kroz ugovore o dugoročnom zakupu zemljišta.) Poresku
osnovicu bi predstavljao kapitalni dobitak ranijih zemljovlasnika, a prihod
bi se delio između državnog Fonda za zaštitu životne sredine (40 odsto) i
lokalnih eko-fondova (60 odsto). Prikupljena sredstva bi se mogla koristiti
za kompenzacije poljoprivrednicima u zaštićenim zonama, kada se suočavaju
sa restrikcijama u korišćenju zemlje. Subvencije bi se mogle isplaćivati i
za organsku poljoprivrednu proizvodnju. Jedna akcija jačanja javne svesti
o problemima zemljišta i održivog upravljanja njime može biti finasirana prihodima
od ovog instrumenta. Takođe, bilo bi korisno dati široku fiskalnu nezavisnost
lokalnim vlastima kako bi neke od prihoda sa lokalnog nivoa mogle predodrediti
za lokalne eko-fondove i koristi za remedijaciju i rekultivaciju zemljišta.
Autor je profesor ekonomije na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 751 od 26. maja 2005. |
|