EKOLOŠKE NEVLADINE ORGANIZACIJE U SRBIJI

Imaju stručnjake – nemaju para

Kako NVO-i mogu da doprinesu rešavanju mnogobrojnih, ozbiljnih ekoloških problema nasleđenih iz prošlosti, i pomognu da dostignemo evropske standarde na putu do našeg članstva u EU-u

Piše: Aleksandra Mijalković

U Srbiji je registrovano više od 200 nevladinih organizacija (NVO) koje se bave različitim pitanjima iz oblasti zaštite životne sredine. One su sve deo veće zajednice od oko 20.000 udruženja građana i organizacija građanskog društva – ili civilnog sektora – koje deluju u Srbiji i Crnoj Gori. Od toga, svaka peta je osnovana između 1990. i 2001. godine, a zaista aktivnom se može smatrati tek svaka deseta, ili dve do tri hiljade od ukupnog broja.

Ekološke nevladine organizacije predstavljaju jednu od tri najveće i najrasprostranjenije grupe NVO u Srbiji. Iako suočene sa mnogobrojnim problemima, koje dele sa ostalim srpskim nevladinim organizacijama (neizgrađenost pravnog i fiskalnog okvira, limitirani izvori finansiranja, nedovoljna pomoć vlade, saradnja sa državnim institucijama tek je počela da se razvija, tehnološka neopremljenost NVO-a ograničava pristup informacijama), one imaju i jednu važnu prednost koja im daje mogućnost da budu značajnije i uticajnije nego što bi se to zaključilo iz podataka o brojnosti njihovog članstva. Reč je o visokom obrazovnom nivou članova: gotovo 60 odsto ima univerzitetsku diplomu, što nadmašuje bilo koji drugi sektor društva, i desetostruko nadilazi prosek obrazovanih među stanovništvom Srbije.

Nakon što su, za vreme diktature Slobodana Miloševića, više od decenije bile odgurnute na margine društvenih zbivanja, a često bile i žrtve represije njegovog režima, (kao, uostalom, i drugi NVO-i), ekološke nevladine organizacije u Srbiji poslednjih godina su zakoračile u novo doba. Posle “oktobarske revolucije” 2000. nastupio je period demokratskih promena (kao posledica dotadašnjeg delovanja organizacija građanskog društva, ali i kao uzrok njihovog naglog rasta u novim uslovima), koje su povoljno delovale i na građanske inicijative u oblasti zaštite i unapređenja životne sredine, odnosno očuvanja prirode i zdrave čovekove okoline. Razumljivo, naročito su aktivni bili NVO-i u gradovima i mestima najviše pogođenim posledicama NATO bombardovanja 1999. godine (Pančevo, Bor, Novi Sad, Obrenovac), kojima je prvenstveno bila namenjena i finansijska pomoć stranih donatora.

Evropska agencija za rekonstrukciju (EAR) je, recimo, u poslednje četiri godine, odobrila 27,5 miliona evra pomoći EU-a Srbiji za poboljšanje ekoloških uslova u nekoliko najvažnijih oblasti, a sad zajedno sa Beogradom radi na razvoju glavnog Javnog i privatnog partnerstva za izgradnju prvog gradskog postrojenja za preradu otpadnih voda (u maju 2004. potpisali su sporazum o saradnji, preko kojeg će EU plasirati 2,5 miliona evra za ovu namenu).

Nova demokratska vlast nije uspela – što je bio slučaj i u mnogim drugim zemljama u tranziciji – da održi svoja predizborna obećanja, i “medeni mesec” između nevladinih organizacija i vladajuće elite bio je brzo završen, ali je iza sebe ostavio mnoga poboljšanja u pravnom, političkom, ekonomskom i institucionalnom okruženju, u kojem će ubuduće delovati građansko društvo. Iako još ne postoji posebna pravna regulativa kojom bi se regulisao status nevladinih organizacija, Zakon o zaštiti životne sredine iz decembra prošle godine u više odredbi pominje “udruženja građana”.

S druge strane, ekološki NVO-i u Srbiji sve se više uzajamno povezuju radi bolje sopstvene obaveštenosti o pitanjima od zajedničkog interesa, ali i da bi uspešnije informisali širu javnost, koordinisali svoje delovanje (prema domaćim i stranim partnerima, vladi, regionalnim i međunarodnim organizacijama) i bili efikasniji u konkretnim akcijama, programima i projektima. Primeri takvog povezivanja su Volvox – elektronska mreža ekoloških NVO-a, Ekoforum, REC, REReP i NEA (vidi str. 16), kao i programi prekogranične saradnje za reke Dunav i Savu.

Pravi izazov za srpsko društvo, vladu i stručnu zajednicu jeste izgradnja novog uzajamnog razumevanja, poštovanja i odgovornog partnerstva, i istih takvih odnosa sa susednim zemljama, regionom i Evropskom unijom. Samo kroz ovakvu vrstu saradnje možemo rešiti mnogobrojne, ozbiljne ekološke probleme nasleđene iz prošlosti, postići održiv razvoj i dosegnuti evropske standarde – što je jedan od prioriteta Srbije na putu do njenog članstva u Evropskoj uniji. U ostvarivanju ovih teških zadataka Srbija i njene nevladine organizacije mogu računati na međunarodnu pomoć, ali najveći teret je na sopstvenim kapacitetima, potencijalima i sposobnosti da se rešavaju konkretni problemi kao što su industrijsko zagađenje, upravljanje organskim otpadom i 40 “crnih ekoloških tačaka” u 29 regiona u zemlji.

Autorka je novinarka lista “Politika”

Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 751 od 26. maja 2005.

home povratak