drugoj polovini 2003. godine, ali će sigurno pasti u senku sledećih godina, kada EU bude pokušavala da se privikne na deset novih članica.

Drugo, u toku priprema Solunskog samita došlo je do plodne saradnje vlada iz regiona, koja je bez ikakvog presedana poslednjih godina i kojoj su javnosti u svim našim državama poklonili i pažnju i podršku. Rezultat toga bili su česti susreti i razmene mišljenja, ali i jedinstveni nastup prema Evropskoj uniji. Iz neke dalje vremenske perspektive lako može da se ispostavi da je upravo ovo najveći rezultat Soluna, jer stvari nigde nisu, kao ovde, u toj meri drugačije danas u odnosu na pre samo nekoliko meseci.

Treće, i pored razumnih upozorenja koja su doduše stigla kasno, od Soluna se očekivalo maltene čudo: u najmanju ruku da ćemo ako ne prestići a ono bar sustići države koje su odavno u redu za ulazak u EU, kao i da će se naši političari iz severne Grčke vratiti sa podebelim čekom dodatne ekonomske pomoći. Da bi delovali uspešnije i "evropskije", političari su takva očekivanja podgrevali, građani su se zagrejali za EU kao nikad dosad, a u javnosti se stekao utisak da je ovo trenutak za ispravku mnogih nepravdi prema nama od strane EU-a, kao i za dugo očekivani "veliki skok napred" posle kašnjenja za koje smo sami krivi.

Uspesi: Uprkos delimičnom razočaranju koje je skup na Halkidikiju izazvao u našoj javnosti, u strateškom i političkom smislu on ipak nije bio beznačajan. Pre svega, iako je "evropska perspektiva" pet država Zapadnog Balkana spominjana i na ranijim sličnim sastancima, sada je mogućnost budućeg članstva u Evropskoj uniji konačno zacementirana, obrazložena u posebnim dokumentima i praćena odgovarajućom politikom, čak i sa novim imenom - "evropsko partnerstvo". Mnogima se može učiniti da je ovo daleko od dovoljnog, jer niko nema pravo da nam izdaje potvrde o evropskom poreklu ili perspektivi, a ako to već čini, treba za uzvrat mnogo izdašnije da nam ekonomski pomogne.

Procena našeg evropejstva od strane drugih unutar EU-a je, međutim, očigledno drugačija: većina članova ove organizacije kojoj želimo da se pridružimo sve do skoro smatrala nas je nepodobnim za članstvo. Iz njihove perspektive, veliki korak je učinjen samim tim što nam je sada zvanično garantovano buduće članstvo - ako ga zaslužimo, naravno.

Sudeći po reakcijama, izvesno je da naši građani nisu svesni da je odluka za naše "in" doneta istovremeno kad i odluka za "out", koja se odnosi na Rusiju, Ukrajinu i sve druge bivše sovjetske republike, osim baltičkih. Ove zemlje su, slikovito govoreći, ostale i dalje na ulici, a mi smo, rastajući se od njih, sa ulice ušli u predsoblje zgrade Evropske unije. Ko ne razume da dosad nismo bili ni u predsoblju - neće shvatiti značaj ovog otvaranja i zatvaranja vrata za nama.

U političkom i strateškom smislu važno je što je EU prihvatila predlog da naše pridruživanje sve više liči na model koji je važio za srednjeevropske zemlje koje će za godinu dana biti punopravne članice EU. Uz ranije obećanje da se na putu do EU članstva neće zahtevati ništa više od Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ovo je dodatna garancija da će se cena plaćati za unapred poznatu robu. Od nekoliko opisanih novih mehanizama koji će nam stajati na raspolaganju, očekivanja su najveća od predviđenih sastanaka na vrhu političkih lidera i ministara Zapadnog Balkana sa njihovim kolegama iz Evropske unije. Solunsko iskustvo je pokazalo da je dobro da se inicijative usmere i koncentrišu ka određenom datumu. U godinama koje dolaze, najbolja zamena za Solun - koji se ne može ponoviti - je serija redovnih sastanaka na kojima će se sumirati rezultati, vizije pretvarati u konkretne programe, a javnost mobilisati za reforme. Pored ovoga, "program blizanaca", tj. slanje stručnjaka iz EU u naša ministarstva doprineće povećanju administrativne sposobnosti za reforme i primenu novih propisa, te ključne nedostajuće karike u svim zemljama, često značajnije nego što je sama standardizacija zakona.

Neuspesi: Ekonomski gledano, Solun je - s obzirom na očekivanja - neuspeh i, štaviše, svojevrsna protivrečnost političkim obećanjima, a možda i dokaz da teško usaglašene "balkanske stavke" nisu dosegle nivo razrađene i za većinu u EU važne politike. Samo dvesta miliona evra dodatne pomoći za svih pet zemalja i to za tri godine (2004-2006) je razočaranje koje dovodi u pitanje stvarnu opredeljenost Evropske unije da približavanje regiona Uniji zadrži kao prioritet i podrži ga najviše što može. Ekonomski najslabijima se, drugim rečima, nudi najmanja pomoć (oko 1 odsto njihovog bruto društvenog proizvoda) onima odmah iznad njih (Bugarskoj i Rumuniji) pomoć će u ovim godinama biti gotovo dva i po odsto, a neke siromašne članice EU-a su, po prijemu pre dve decenije, iako mnogo razvijenije nego balkanske zemlje danas, tada imale na raspolaganju i tri puta više u odnosu na Bugarsku i Rumuniju.

Efekti ekonomski nedovoljno potkrepljenih političkih ideja neće se verovatno osetiti odmah, već za neku godinu kada u regionu naraste zamor od reformi koje se slabo odražavaju u pomoći ili u sve bližem mestu do briselskih vrata. Tada bi to moglo da postane i važno političko pitanje, jer će populisti biti u stanju da ugroze sadašnje reformske i pro-evropske vlade.

Ako smo s pravom nezadovoljni ekonomskom stranom solunske priče, treba da se setimo da je toliko komentarisanih 200 miliona evra samo dodatak na mnogo izdašniju sumu od 4,6 milijarde evra koje EU plasira u Zapadni Balkan između 2000. i 2004. godine, kao i da je EU u region uputila pomoć u vrednosti od više od 7 milijardi evra od početka 1990-ih do danas. Umesto da i dalje prosimo pomoć, bolje bi bilo da smo mnogo više iskoristili veoma povoljne mogućnosti bescarinskog izvoza u EU, kao što nam je s pravom spočitano u Solunu. O ekonomskoj harmonizaciji Srbije i Crne Gore da i ne govorimo: samo je od nas praktično zavisio završetak Akcionog plana, a pošto to nije učinjeno, iz Soluna nije doneta očekivana odluka o početku izrade tzv. studije o izvodljivosti, čiji bi pozitivni zaključci mogli da nas konačno približe pregovorima o ugovoru o stabilizaciji i pridruživanju. Pošto se studija već radi za Bosnu, Albanija pregovara o ugovoru, a Makedonija i Hrvatska su ugovore potpisale još pre dve godine, najbolje bi bilo da "iz zadnje klupe na Zapadnom Balkanu" očekivanja i zahteve sada preusmerimo sa Brisela ka Beogradu i Podgorici. Tu se, uostalom, Evropa i gradi.

Autor je direktor Beogradskog centra za evropske integracije (BeCEI)