Volfgang Šmale: Definisanje Evrope

Evropa je tamo gde ljudi govore i pišu o Evropi , gde Evropu slikaju ili je klešu u kamenu, ili, drukčije rečeno, gde zamišljaju ili vizuelno predstavljaju Evropu , gde ljudi u vezi sa imenom i pojmom Evropa ustanovljavaju smisao i značenje.

Izvori nameću razlikovanje između mlađeg i starijeg pojma Evrope. (.)

Epoha mlađeg pojma Evrope mogla bi otprilike da započne sa 14, 15. i 16. vekom kada, takođe kao odraz sve slabijeg autoriteta pape i cara, pojam Evrope počinje da izlazi iz senke pojma hrišćanskog sveta. U to vreme Evropa je, u užem smislu reči, postala pojam, dok se ranije, u osnovi, nastojalo da se jedno ime stvarno poveže sa jednim geografskim i kulturnim prostorom. Ovo razmišljanje možda začuđuje pošto su se imena kontinenata "Azija" i "Evropa" potvrdila počev od jonske kartografije iz 6. veka pre Hrista. Nije li time zapravo već usledilo krštenje? Načelno da, ali poput Azije i Libije (kao trećeg kontinenta, kasije nazvanog Afrika), i naziv Evropa je tek malo- pomalo počinjao da se odnosi na jedno sve veće područje, to jest povezivan je s istorijski stečenim znanjem koje je počelo da zamenjuje mitove i legende. Uz to, postojale su mnoge komunikacione situacije i pojmovi i kojima "Evropa" nije bila neko bitno ime ili pojam. U doba procvata starovekovnog Rimskog carstva (Imperium Romanum), Evropa kao konkurentski pojam nije imala ulogu vrednu pomena. A, nasuprot tome, očigledno velika rasprostranjenost mita o Evropi u Rimskom cartsvu ne može se poistovećivati sa slojevitošću imena kontnienta "Evropa". Sve do 19. veka ostaje nerazjašnjeno kojim je socijalnim grupama "Evropa" kao ime i pojam obezbeđivala identitet?

Bar kod pismenih ljudi "Evropa" se do oko 1500. godine potvrdila kao ime u smislu da je sa njim povezivana neka vrsta kulturno-geografske pripadnosti. Proces imenovanja, ili, tačnije, konačnog prihvatanja imena "Evropa" potrajao je do tog doba. Stariji pojam Evrope time se strukturalno razlikuje od mlađeg. Mlađi pojam Evrope obeležen je time što on, zajedno sa dva druga ključna pojma, čini jedan tropolan odredišni sistem. Ta tri pola su hrišćanski svet, Evropa i nacija. Sva tri pola ostala su važna do danas, iako hrišćanski svet kasnije treba zameniti hrišćanstvom; ono je u poslednja dva veka sve više potiskivano, a krajem 19. i početkom 20. veka misao o društvu naroda se u izvesnoj meri utvrdila kao četvrti pol.

Volter Laker: Kraj rata

Istorija posleratne Evrope, za razliku od drugih istorijskih razdoblja ovog kontinenta, liči na staromodni holivudski film, sa raznim oblicima napetosti i sukoba i veličanstvenim hepiendom

Drugi svetski rat u Evropi je završen predajom Nemačke 7. maja 1945. godine. Dokument o predaji potpisali su u Remsu feldmaršal Jodl, u ime Vermahta, i general-pukovnik Bedel Smit (Bedell Smith) u ime američkih i britanskih snaga. Francuski i ruski oficiri bili su svedoci. Kasnije je održana slična ceremonija u Berlinu, između Rusa i Nemaca, i sva neprijateljstva okončana su 8. maja. Najduži i najrazorniji rat savremene istorije završen je. Mišlin Morel (Micheline Maurel), Francuskinja zatočena u jednom koncentracionom logoru, opisala je nestvarne prve trenutke slobode: "Ceo dan provela sam u nekoj vrsti obamrlosti. Pokušala sam samu sebe da ubedim da sam slobodna. Pokušala sam da napišem pesmu. Nisam stigla dalje od: Slobodna, slobodna, najzad slobodna. U tom trenutku sloboda još nije imala pravo značenje..." Bio je to kraj puta i za više miliona vojnika: za Ruse, koji su se posle prvih poraza probili do pola Evrope, od Staljingrada do Berlina; za zapadne armije koje su godinu dana napredovale ka unutrašnjosti kontinenta od normandijske obale. Uskoro će biti demobilisani, vratiti se kućama, svojim porodicama, i nastaviti sa svojim mirnodopskim poslovima. Za nekoliko miliona nemačkih vojnika bio je to početak dugog puta u ropstvo.(.)

Da li je ranije moglo da dođe do evropskog pomirenja? Verovatno nije. Ne može se reći da li bi veći diplomatski ustupci Zapada bili delotvorni. Događaji na Istoku morali su da idu svojim tokom, proces učenja nije mogao da se skrati; osim toga, sve je moralo da bude zasnovano na ličnom političkom i privrednom iskustvu, a ne na uticaju sa strane. Istorija posleratne Evrope, za razliku od drugih istorijskih razdoblja ovog kontinenta, liči na staromodni holivudski film, sa raznim oblicima napetosti i sukoba i veličanstvenim hepiendom. Međutim, istorija nema kraja, a istoričar zna da postoje nebrojene mogućnosti da stvari krenu pogrešnim pravcem. Može se pretpostaviti da će smanjenje sukoba među državama prouzrokovati veću zategnutost unutar društva, gde razni otrovni oblici nacionalizma imaju razornu ulogu, a društveno tkivo može da oslabi zbog raznih činilaca koji ne moraju imati očigledan "objektivan" uzrok.

Velika dostignuća borbe za slobodu Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza još nisu učvršćena; još mnogo vremena treba da prođe pre nego što ih budemo mogli smatrati sigurnim.

Iz knjige: Istorija Evrope 1945-1992, Clio, Beograd, 1999.