Dragi čitaoče,

Iako je savremeni evropski dnevni red u velikoj meri vođen Pridruživanjem, iako će za stolom Konvencije sedeti predstavnici svih takozvanih država kandidata, očigledno je kakva je uloga dodeljena glasovima iz Centralne i Istočne Evrope: uloga siromašnog rođaka. I sama reč "kandidat" sve govori. Razmislite samo o psihologiji uma koji utvrđuje reč koja podrazumeva: možeš biti kandidat za posao, ili za bilo koje drugo mesto. 'Da li ću im se dopasti? Da li ću biti dovoljno dobar?' - dva su pitanja koja ćete obično sebi postaviti. Odnos moći neminovno postoji. Neko može biti kandidat za političku funkciju, naravno u demokratskom društvu. "Kako da ih nateram da im se dopadnem i da glasaju za mene" jedno je od pitanja koje će biti postavljeno, sa kojim počinje i samoumiljavanje. (Čini se da se političari nikada ne pitaju da li će biti dovoljno dobri).

Tako je i sa "zemljama kandidatima za članstvo". Politički, njihova je namera da "pregovaraju" o posebnim uslovima svog ulaska u Klub. Međutim, mnogi delovi pregovora su stvar "uzmi ili ostavi", uz neke dopuštene zahteve i "ugađanja" u odnosu na raspored. Jednu stvar su "kandidati" brzo naučili od starih članova. Ako nešto traže, zahtev mora biti zasnovan na principu kakvu-koristi-od-toga-ima-država. Međutim, za siromašne rođake, "kandidate" nije predviđeno da imaju mnogo uticaja u debati o budućnosti političke zajednice u koju treba da budu primljeni sa blagonaklonošću. Situacija sa državama kao što je Srbija još je delikatnija: one su kandidati za kandidata. Proširivanje je proizvelo novu industriju. Među stručnom javnošću i u struci, javila se nova klasa Majstora za preuređenje, i na Istoku i na Zapadu, učesnika u neprestanim serijama konferencija, seminara i konsultacija (često uz dobro plaćene aranžmane sa samom Unijom), na temu kako je najbolje prilagoditi - njihovu ekonomiju, pravni i ustavni sistem, njihovo upravljanje i čak i političku kulturu - kako bi bili "spremni" za prijem. Ovu tužnu priču je posebno moguće uočiti među Novim stručnjacima - pravnicima, ekonomistima i politikolozima na Istoku, koji su postali lokalni stručnjaci za evropska pitanja, i kojima udari voda na usta na samu mogućnost za bogate nadoknade koje čekaju prve ešalone novih službenika Unije, koji će biti postavljeni odmah po ulasku u Obećanu zemlju.

Superiornost Zapada prema siromašnom rođaku ista je kao i superiornost koja se javlja u zemljama Istoka. Tu je najpre, a ko među "sretnicima novim članovima" (pomislite na Sloveniju) neće to priznati, tiho zadovoljstvo ostavljanja svih onih "drugih" iza sebe. Siromašni rođak na Zapadu postaje na kraju bogati rođak u ograničenom prostoru. Međutim, postoji dublja i mnogo problematičnija snishodljivost. Intelektualci iz Istočne Evrope često prihvataju stav koji podseća na stav Evrope prema Americi u posleratnom periodu.

Rezignirano prihvatanje materijalne superiornosti i političke dominantnosti Zapadne Evrope usklađuje se sa osećanjem sopstvene intelektualne superiornosti, uz kritiku materijalizma i uskosti Zapada i njegove duhovne inferiornosti. Ono što u potpunosti nedostaje, na veliku štetu svih Evropljana, jeste uključivanje, na jednakim osnovama, u raspravu o budućnosti Unije.

Ta rasprava ravnopravnih, u kojoj se ne pravi razlika između siromašnih i bogatih rođaka, između članica i nečlanica, potrebnija je nego ikada.

Evropa voli ciljeve i datume, i sada imamo još jedan: 2004. godinu, Međuvladinu konferenciju koja bi trebalo, jednom i za svagda, da reši kritična strukturalna pitanja koja prate uvećanje članstva. Taj smo film i ranije gledali: Mastriht, a onda Amsterdam , a zatim Nica, trebalo je da reše ova ista strukturalna pitanja. Jedino što su utvrdili jeste nevoljnost postojećih sila da za bilo šta nađu rešenje. Da li će ovom prilikom biti drugačije? Trebalo bi da bude drugačije. Kao dopunu cilju i datumu, imamo i ime za to: Le Grand Debat (Velika rasprava). Imamo takođe i obećanje za novi, mnogo otvoreniji proces u odnosu na klasičnu Međuvladinu konferenciju: Konvenciju. Čini se da su i ulozi mnogo veći. Ne samo glasanje kvalifikovanom većinom, broj članova Komisije, već se rasprava odnosi, ni manje ni više, nego na ustav za Evropu.

Međutim, ako posmatramo sadržaj Debate, nema ničeg grandioznog u njemu. Pročitajte govore kojima započinje rad Konvencije i pokušajte da sprečite zevanje. Čini se da postoji istovetnost u otvaranju poslednjeg dela evropske rasprave i to ne samo i ne jedino, zbog toga što nam se čini da su upravo ista konstitucionalna i institucionalna pitanja bila sa nama barem poslednju deceniju i po.

Ovo su neka obeležja ove identičnosti:

Jedna od tajni evropske priče o uspehu jeste način na koji se donose zaista fundamentalne odluke, kao što je uvećanje članstva, na veoma ograničenim skupovima kao što je Evropski savet i uz prisustvo odabranih Evromandarina, sa veoma ograničenim razmatranjem i praktično bez stvarne javne rasprave i odgovornosti. Ove odluke zatim postaju aksiomi, a javna rasprava koja ih prati okreće se pre modalitetima implementacije nego samim fundamentalnim izborima. Čini se čak da i Konvencija pre raspravlja o sredstvima evropske integracije, nego o njenim ciljevima.

Rasprava koja se zaista odvija, sa energijom i žarom, usmerava se na strukturalna pitanja, uobičajeno konstitucionalne i institucionalne prirode: kako ograničiti ili preurediti raspodelu nadležnosti između Unije i njenih država članica; da li Komisija treba da ima više ovlašćenja; da li Savet treba mnogo više da podseća na zakonodavni Gornji dom? I tako dalje, i tako dalje. Potreba za evropskim ustavom je u najvećem delu prepakovanje ove strukturalne rasprave. Pored dosadnih poziva na poštovanje "ljudskih prava", i "demokratije" i "transparentnosti" ima veoma malo, ako ih uopšte i ima, ozbiljnih razmišljanja o ljudskim vrednostima i duhovnim dimenzijama koje nastavljanje evropske integracije i obećava i ugrožava. Naravno, rasprava o demokratskim nedostacima Unije jeste značajna, veoma značajna, posebno što nijedno lako rešenje nije pri ruci. Međutim, demokratija koju vredi pamtiti nije sredstvo. Demokratija jeste i sredstvo, čak i neophodno sredstvo za, kao što ja zagovaram u ovoj knjizi, pristojan život koji nastoji da bude u čast našeg stvaranja po liku Boga, ili njegovog sekularnog ekvivalenta. Tako preko pitanja demokratskog modeliranja, ono što traži promišljanje jeste pitanje da li će Unija od dvadeset i pet ili više država članica doprineti pristojnosti evropskog javnog života ili će ga ugroziti. Slično tome, dok je zaštita ljudskih prava neodvojiva dimenzija Unije, nerazumno je i arogantno posmatrati ljudska prava kao jedinstveno iskustvo Unije. Nerazumno je u istoj meri kao što bi bilo smatrati da je vazduh koji dišemo ono što određuje naše ljudsko iskustvo, i arogantno u verovanju da je u pitanjima ljudskih prava Unija superiornija od, recimo, Norveške, koja je izabrala da ostane van nje.

Ono što je potrebno u domenu javne rasprave jeste delo stvaralačke imaginacije. U toj raspravi nema bogatih niti siromašnih rođaka. Takođe, u toj bi debati svi trebalo da uzmu učešće, čak i oni koji danas nisu ni kandidati. Evropska unija ne poseduje dušu Evrope. I Zapad i Istok su ravnopravni u hvatanju u koštac sa značenjem koje evropska integracija daje našim javnim životima do sada, i sa značenjem koje će (ili može) imati u novom vremenu nakon uvećanja članstva. To je rasprava u kojoj se mora zamisliti Evropa (ili Evrope) sastavljena od 25 ili više država, sa diskursom vrednosti, osećanja, javnih i privatnih, koje takva politička zajednica može (ili bi mogla) da izgradi, u dobru i u zlu. Ono što je potrebno jeste raspraviti dublju dimenziju ustrojstva Evrope.

Uzmite na primer neke od brojnih leksičkih definicija reči Constitution koje su bitne za naše istraživanje. 1. Način na koji je stvar sastavljena ili od kojih se sastoji; sastav; kompozicija. Isto pitanje se može postaviti u odnosu na Evropu. Na koji način, ili načine, je Evropska unija sastavljena? Kakav je njen sastav? 2. Delo procesa ustrojstva; ustanovljavanje. Kako su Zajednica i Unija nastale, dinamički proces njihove evolucije je zanimljiv i daje mnogo podataka kao i bilo koja statistička analiza Evrope u njenom današnjem obliku. 3. Fizički karakter tela u odnosu na snagu, zdravlje, itd. U romanima viktorijanskog perioda veoma često se može čitati o Prudenciji ili Roderiku koji su bolovali zbog loše konstitucije, i na kraju preminuli od sušice. Da li Evropa ima jaku konstituciju? Da li će i ona preminuti zbog sušice, ili možda zbog njenog nepostojanja? 4. Sistem fundamentalnih principa na osnovu kojih se upravlja nacijom, državom, korporacijom, i sličnim telima. Evropa potpada pod pojam "slična tela" pošto nije ni nacija ni država. Međutim, njom se sigurno upravlja u skladu sa sistemom osnovnih principa. Koji su to principi? I ako Unija nije ni nacija, ni država, niti, dodao bih, tipična međunarodna organizacija, šta je ona? I ovde, takođe, ima potrebe za dosta objašnjenja. 5. Dokument koji sadrži ove principe. Evropa ima mnogo ovakvih dokumenata: ugovori iz Pariza, Rima, Mastrihta, čak i ugovor izuzetnog naslova Jedinstveni evropski akt. A obećan nam je još jedan u skorijoj budućnosti. Evropski parlament nekada je imao planove za formalni evropski ustav, a Evropski sud pravde je definisao postojeće ugovore kao Osnovnu ustavnu povelju Zajednice! Da li je to neka vrsta pravosudne licence ili da li je taj grandiozni naziv opravdan?