Nedavni neuspeh članica Evropske unije da se slože oko novog Ustava EU-a naveo je mnoge komentatore da prirodu i budućnost ove grupacije predstave u prilično tamnim bojama. Zbog toga što Evropski savet u Briselu nije rezultirao kompromisom u vezi sa glasačkim pravima država u Savetu ministara EU-a, mnogi zaključuju da je ovo "kraj sna" ili nade o Uniji kao oličenju ujedinjene Evrope, te da Uniji u budućnosti prete još ozbiljnije podele a možda i raspad, ukoliko predstavnici država-članica nastave da zajedničke interese podređuju interesima svojih država.

Za nacije koje će se Evropskoj uniji pridružiti 1. maja sledeće godine, kao i za kandidate i za one poput nas - zainteresovane, ali ne i uključene u sve ovo - briselska parada nacionalnih suvereniteta i potonji krah pregovora prilika je da se preispitaju dosadašnje predstave o institucijama i karakteru EU-a. Bez takvog preispitavanja teško da može i da bude adekvatne i realistične evropske politike u svakoj pa i našoj zemlji.

Oni koji su razočarani i iznenađeni ishodom decembarskog EU samita trebalo bi u obzir da uzmu bar sledećih par stvari. Prvo, saglasnost nije postignuta samo u vezi sa jednim rešenjem iz nacrta Ustava EU (doduše veoma važnim - tiče se pojedinačnog uticaja država na donošenje odluka), dok su sva ostala rešenja usaglašena i prihvaćena. Sve je to, u mnogo komplikovanijem kontekstu, sa 25 aktera, učinjeno za kraće vreme nego što je, recimo, Srbiji potrebno da napravi i sam nacrt novog Ustava. Drugo, i tajming konstitucionalizacije EU-a (uoči najvećeg proširenja do sada), i sama ideja da novi Ustav Unije zameni prethodne ugovore o ovoj organizaciji istorijskog su karaktera. Iz neke dalje vremenske perspektive nekoliko meseci odlaganja zato neće mnogo značiti, pogotovo što funkcionisanje Unije neće biti dovedeno u pitanje zbog nedavnih sporenja. Takav je bio i izgled i ishod i drugih ključnih momenata u istoriji Evropske unije, naročito prilikom usvajanja važnih ugovora.

Ako se ovakvi argumenti i prihvate, pa se gorčina zbog briselskog fijaska umanji, ostaje ipak pitanje o prirodi Evropske unije danas i sutra. U Briselu se, kako mnogi kažu, vizija sukobila sa interesima, ili opšte sa pojedinačnim. Ničega novog u tome: cela istorija evropske zajednice mogla bi da se interpretira u ovom okviru. Dinamika ta dva pola odredila je i najviše domete, ali i najveće krize ove organizacije. Veoma često, a izgleda i danas, krupni koraci napred u onome što članice Unije spaja praćeni su erama prevlasti posebnih interesa. Godina 2003. je vrlo dobar primer za to: u njoj su potpisani ugovori o pridruživanju sa novih deset članica, a uobličen je i predlog institucionalne reforme Unije, ali je takođe EU prošla kroz bolne podele povodom rata u Iraku, da bi na kraju iste godine snažni francusko-nemački lobi uspeo da sebe radi suspenduje Pakt o stabilnosti i rastu. Ta ista osovina nije, međutim, sada u Briselu uspela da slomi tandem Španija-Poljska koji je tražio da se ne smanjuje glasačka težina te dve zemlje u korist Nemačke.

Teško je reći ko je u pravu u ovom pitanju. Poljska i Španija sigurno imaju pravo da protestuju protiv menjanja rešenja koja su utvrđena pre samo tri godine na samitu u Nici, i onda ratifikovana u nacionalnim parlamentima. Prilično je jasno, takođe, da je u Nici narušeno pravilo proporcionalnosti, jer Nemačka sa duplo više stanovnika ima tek malo više glasova od Poljske u Savetu ministara EU (29:27). S druge strane, ništa bolje ne govori o sadašnjem francusko-nemačkom frontu nego činjenica da su rešenja iz Nice - protiv kojih ove dve zemlje danas stoje beskompromisno - u takođe teškim pregovorima u Nici nametnuta od strane Francuske, kao brana protiv prevelikog uticaja Nemačke.

Takva dijalektika opšteg i pojedinačnog govori u najmanju ruku da je ovo očekivano ponašanje jer je EU vrlo specifična zajednica. Ona nije ni prosti zbir pojedinačnih članica (u kojoj formuli ovlašćenja ostaju u rukama nacionalnih država), niti je zajednica federalnog tipa (sa zajedničkim organima i ovlašćenjima) već je nešto između. Dok je proteklih godina i meseci rastao broj oblasti koje su preuzimale zajedničke institucije, decembarski briselski samit je možda najjasniji deo suprotnog trenda - pokušaja vraćanja najvažnijih ovlašćenja sa organa Evropske unije nazad u nacionalne države i u komplikovanije procese ovakvog tipa pregovaranja.

Ne može se reći koji će trend konačno prevagnuti, ali se sa puno izvesnosti može predvideti da će koegzistencija i tenzija između nacionalnog nivoa i nivoa zajednice biti deo budućnosti, koliko je bila i deo dosadašnje istorije Evropske unije. Sa svežim utiscima sukoba iz Brisela ovog decembra, teško je poverovati da će federalizam u punom izdanju ikada proći, ali bi viziju osim u tom pravcu trebalo jednako tražiti u novim načinima predstavljanja i ujedinjavanja interesa koji nisu samo interesi nacionalnih država, već i njenih građana, užih teritorijalnih i drugih organizacija.

Najveća opasnost za Evropsku uniju, njene građane i nacije izgleda leži u tome da sukobi poput ovih poslednjih rezultiraju stvaranjem "EU u dve brzine", ili "Evropske unije koncentričnih krugova", u kojima bi osim tvrdog jezgra postojale različite grupe država sa većim ili manjima stepenom pripadanja Uniji, što bi zavisilo od njihovih sposobnosti i interesa. Pošto iz današnje perspektive izgleda dosta realistična, za zemlje poput naše ova vizija ne treba da bude samo izvor zabrinutosti - jer ne nudi perspektivu jednakosti svih u ujedinjenoj Evropi - već i motivacija da se najmanje zahtevnom krugu zemalja što pre pridružimo. Na taj način bismo, sledeći svoje nacionalne interese, takođe delovali poput drugih unutar Evropske unije, balansirajući zajedničku viziju sa sopstvenim interesima.