Evropski federalizam je na dnevnom redu. Sledeći avangardnu ideju federacije nacionalnih država, koju je predložio Žak Delor, i razmišljanja nemačkog predsednika Johanesa Raua o evropskom federalnom ustavu, Valeri Žiskar d'Esten i Helmut Šmit predložili su federalistički "evro-evropski pristup" u srcu Evropske unije. Joška Fišer je pak, u svom govoru održanom 12. maja 2000, nagovestio da je cilj Unije formiranje jedne prave evropske federacije, dok Romano Prodi, iznoseći svoja razmišljanja o budućnosti Unije, insistira na neophodnosti da se uzme u obzir i mogućnost da se jedna grupa zemalja brže kreće ka tom cilju, ujedno potvrđujući da on sam preferira termin "federalni", kao i federalni model. Apel za stvaranje čvrstog jezgra Evrope, koji je uputio Đulijano Amato, takođe je na tragu ovakvih ideja.

Te konvergentne inicijative francuskih, nemačkih i italijanskih lidera, i predsednika Evropske komisije, zaslužne su što je članicama Evropske unije, kao i kandidatima za prisajedinjenje, predložen evropski projekat koji bi otvorio put ka evropskoj federaciji. Dugo smatran tabu-temom, iako u praksi primenjivan u Uniji, povratak federalizma poklopio se sa izborom evropske devize "jedinstvo u raznolikosti" (koju su predložili studenti zemalja članica), što nije ništa drugo do simbol federalizma. Pokretanje pitanja u evropskoj javnosti o dugoročnom opstanku Unije ponovo je učinilo aktuelnim ideje Haškog kongresa (1948), kao i predloge Žana Monea i Roberta Šumana. Evropska zajednica uglja i čelika "prva je etapa u evropskoj federaciji" (Deklaracija od 9. maja 1950). Prema Moneovom mišljenju, ona "upućuje na pravac u kojem bi buduća Evropa trebalo da traži svoj put ka federalnoj zajednici." Danas je to traganje za originalnom evropskom federacijom hitnije nego ikad.

Čini se da je federalizam ne samo odgovarajuća protivteža globalizaciji već i najpodesniji oblik društvene organizacije, koji bi Evropljane okupio u uniji koja garantuje nacionalne, regionalne i lokalne osobenosti, uz neophodnu međuzavisnost, kao i afirmaciju evropskog identiteta. Pod novim pojmom "vršenja vlasti na raznim nivoima", koji uzima u obzir učešće mnogih činilaca, formiranje horizontalnih mreža i efekte komunikacije, nalazimo suštinske crte federalnog metoda, kao i novog federalizma. Kako svojim osnovnim principima tako i pravcima razvoja i fleksibilnim metodima, federalizam pruža mogućnost stvaranja sinergije između dva suprotna pola, koji se privlače: trenda ka globalizaciji pod pritiskom novih tehnologija i priznavanja kulturne, nacionalne, regionalne, pa čak i lokalne jedinstvenosti; međuzavisnosti na osnovu podele rada koja vodi kontinentalnim pregrupisanjima nasuprot solidarnosti zasnovanoj na etničkim, nacionalnim i kulturnim identitetima. Njihov razvitak, u skladu sa federalnim metodom, omogućava spajanje velikih ekonomskih sfera sa bogatstvom različitosti država i ljudi u Uniji, koje počiva na mreži solidarnosti, uzajamnoj lojalnosti i osećanju pripadnosti.

Kontrola tog složenog sveta postala je moguća zahvaljujući doprinosima visoke tehnologije komunikacija i menadžmentu. U svetlu prethodnih iskustava, razvoja postindustrijskog sveta i neophodnosti razvoja multinacionalnih zajednica, federalizmu je, kao duhu, metodu i organizaciji društva, izgleda obećana nova uloga, o čemu svedoči i Evropska unija. To nije nekakav unapred utvrđen, rigidan model, već stalna potraga za adekvatnim rešenjima, dinamičkom ravnotežom, funkcijama i institucijama koje se oslanjaju na zajedničke temelje i principe. Taj novi federalizam u razvoju utemeljen je na evropskoj kulturi, njenoj dubokoj jedinstvenosti i raznolikosti, kao i na njenim zajedničkim vrednostima, demokratskim principima i ljudskim pravima. On se, na razne načine, javlja u posebnim oblicima organizacije i u načinima funkcionisanja demokratskih društava.

Dušan Šiđanski, U traganju za novim evropskim federalizmom, Gutenbergova galaksija, Beograd , 2002.