| Privremeni plan za jugoistočnu Evropu | |
Carinska unija sa EU i regionalni Šengen
Ove dve inicijative,
zajedno sa nedavnim odlukama EU-a da počne pregovore o pristupanju ili
stabilizaciji i pridruživanju sa balkanskim državama, mogle bi da budu ključni
ekonomski delovi novog privremenog plana za region – dovoljnog da u toku
nekoliko godina mobiliše političke energije i poslovno interesovanje
Piše: Majkl Emerson
Osnovna preporuka Amatovog izveštaja iz aprila 2005, odnosno izveštaja
Međunarodne komisije za Balkan (objavljenog u “Evropskom forumu” br. 4/2005)
određivanje je 2014. godine kao ciljnog datuma za pristupanje celog Zapadnog
Balkana Evropskoj uniji. Na taj način bi EU sa 27 država (2007. ili 2008.)
porasla na najmanje 32 države, to jest na 33 sa Turskom, ili 35 ukoliko Crna
Gora i Kosovo postanu nezavisni. Ovaj scenario je u suprotnosti sa sadašnjim
raspoloženjem u Evropskoj uniji posle francuskog i holandskog referenduma, na
kojima je odbačen Ustav EU-a, sačinjen upravo da u institucionalnom pogledu
osigura buduće proširenje. Unija je sada i zvanično ušla u period dubokog
razmišljanja o svojoj budućnosti, a to je proces koji ne treba požurivati.
I dok Amatova grupa nije imala sreću sa vremenom objavljivanja svog
izveštaja, nije obavezno da u regionu preovladava pesimističko raspoloženje.
Skorašnji razvoj događaja u odnosima Evropske unije i jugoistočne Evrope,
naprotiv, mnogo obećava. U oktobru je odlučeno da pregovori o pristupanju mogu
da počnu sa Turskom i Hrvatskom, a počeće takođe i pregovori sa Srbijom i Crnom
Gorom, odnosno Bosnom i Hercegovinom o sporazumu o stabilizaciji i
pridruživanju. Bilo je potrebno dosta političke dramatike da bi ceo ovaj paket
sporazuma bio usvojen, ali tako je uvek kad Evropska unija i njene članice
donose neke važne odluke. Komisija još ističe probleme koje Bugarska i Rumunija
treba da reše, ali razlika između najboljeg i najgoreg ishoda je samo 12
meseci: prvi januar 2007. ili 2008. godine.
Dve regionalne ekonomske inicijative koje su se pojavile u 2004. godini
su potpisivanje sporazuma o energetskoj zajednici između EU-a i cele
jugoistočne Evrope, i otvaranje pregovora o “jedinstvenom evropskom nebu”
između EU-a i država regiona. Ugovori o civilnoj avijaciji će podstaći toliko
potrebne nove mreže regionalnih prevoznika. Uz stalni rad na unapređenju
transevropske mreže saobraćajnih koridora kroz region, tri strateške ekonomske
mreže (energija, zemaljski i avio transport) i dalje će napredovati.
Pošto se proces proširenja ne može požurivati, treba svakako učvrstiti
skorašnji pozitivni razvoj dodavanjem daljih inicijativa od strateškog značaja
za region. Za ovu svrhu postoje dva izuzetna kandidata: 1) proširenje postojeće
carinske unije između Evropske unije i Turske na ceo Zapadni Balkan, i 2)
Šengenski sporazum u jugoistočnoj Evropi.
1)
Carinska unija Evropske unije i celog Zapadnog Balkana
Trgovinska politika u regionu značajno je napredovala od 2001. godine,
kada je bilo dogovoreno da se pregovara matrica bilateralnih ugovora o
slobodnoj trgovini među zemljama članicama SECI-ja (Inicijativa o saradnji u
jugoistočnoj Evropi). To je uglavnom završeno, iako kod mnogih proizvoda ima
izuzetaka od načela trgovine oslobođene carina i kvota.
U junu 2005. je dodatno dogovoreno da se ispitaju mogućnosti pretvaranja
ovih bilateralnih sporazuma u jedan multilateralni. To bi moglo da popravi
sistem, ali bi i dalje bilo daleko od cilja potpune integracije u unutrašnje
tržište Evropske unije.
Zato bi sledeći korak za ceo Zapadni Balkan trebalo da bude pristupanje
carinskoj uniji EU-a (uskoro sa 27 članova, sa Bugarskom i Rumunijom) sa
Turskom, koja bi tako obuhvatila celu teritoriju između Evropske unije i
Turske. Ova inicijativa postaje neophodna, jer će sa proširenjem EU-a na
Bugarsku i Rumuniju, i sa otvaranjem pregovora sa Turskom i Hrvatskom, države
Zapadnog Balkana biti pogođene jednom sve većom slabošću. Biznisi u pokretu će
još aktivnije tragati za prilikama za ulaganje u novim državama članicama i
kandidatima, pa dakle manje u samom Zapadnom Balkanu.
Poslovni lobiji na Zapadnom Balkanu mogu da protestuju da ne mogu da
izdrže ovu konkurenciju. Njihove brige mogu se delimično otkloniti ponudom
asimetričnog perioda za prilagođavanje. EU već oslobađa izvoz sa Zapadnog
Balkana carina i kvota, a ove zemlje imaju prelazni period od pet godina da
smanje sopstvene carine prema Evropskoj uniji i uvedu zajedničku carinu EU-a za
izvoz iz trećih zemalja.
Tehnička prednost režima carinske unije bilo bi oslobađanje od
opterećujućeg zahteva o poreklu robe za izvoz u EU, koji sadrži šta je sve
došlo iz trećih zemalja. Ovo bi onda veoma olakšalo rast direktnih investicija
iz Evropske unije u Zapadni Balkan, naročito u vezi sa integracijom u
unutarindustrijskoj trgovini, što treba da bude budućnost napretka regiona.
Oni koji tvrde da će pritisak konkurencije biti preveliki, trebalo bi da
kažu da li stvarno žele da pristupe Evropskoj uniji ili ne, ili da razmisle o
tome kakvi bi bili izgledi privlačenja investicija u sve manjem getu izopštenih
zemalja Zapadnog Balkana. Naravno da bi ove države želele politički status
punopravnog članstva u Evropskoj uniji, ali čak i da ga imaju, teško da bi
mogle da određuju spoljašnu trgovinsku politiku EU-a, ili da bi mogle da
izbegnu disciplinu unutrašnjeg tržišta. Na drugoj strani, ranim pristupanjem
carinskoj uniji izbegao bi se rizik gubitka svake moguće komparativne prednosti
koje one mogu imati u odnosu na nove članice koje ih okružuju. Umesto da se
pomoć za njih pod pritiskom smanjuje, države Zapadnog Balkana bi mogle da traže
i dugotrajnu pomoć u prilagođavanju. Za Srbiju, koja je usred Zapadnog Balkana,
izbor bi bio između povratka na ulogu regionalnog ekonomskog aktera i
pretvaranja u centar crne rupe.
2)
Šengenski sporazum u jugoistočnoj Evropi
Nedavnim proširenjem Evropske unije, Mađarska i Slovenija su već morale
da se usaglase sa viznom politikom Unije, što je značilo uvođenje viza za
Bosnu, Srbiju i Crnu Goru, Makedoniju i Albaniju. Kada Bugarska i Rumunija
pristupe EU-u, i one će morati da urade isto, kao i Hrvatska, kad njeni odnosi
sa Unijom budu na višem nivou.
Dovoljno je loše što pristojan građanin jugoistočne Evrope, koji poštuje
zakon, mora da stoji u redu pred ambasadama država Evropske unije, ali sada
postoji i mogućnost da se Zapadni Balkan ponovo pretvori u unutrašnji geto. Ovo
se, naravno, odnosi samo na građane koji poštuju zakon, pošto kriminalci mogu
da nađu način da vrlo lako pređu ove granice ili da nekoga podmite u tu svrhu.
Uvođenje viza između zemalja jugoistočne Evrope podstrek je za korupciju i
kriminal, a pokušaji da se one uspostave podstiče nelegalnu aktivnost,
uključujući krijumčarenje robe i ljudi.
Da bi izbegla stvaranje ovog rizika od geta, sama Evropska unija treba
da izmeni svoju šengensku doktrinu, koja trenutno zahteva da nove države
članice, što se viza tiče, budu u skladu sa šengenskim pravilima pre nego što
one potpuno pristupe šengenskom sistemu.
Promena postojeće šengenske politike bi u osnovi mogla da bude vrlo
jednostavna: celokupna jugoistočna Evropa bi za neko vreme mogla da postane
slobodna zona, uključujući nove države članice. Stroga šengenska granica, kao
ona između Slovenije ili Mađarske sa Austrijom, bila bi zadržana na određeno
vreme. Evropska unija bi prestala da zahteva od novih članica, ili novih
zemalja kandidata kao što je Hrvatska, da uvode šengenske vize za druge zemlje
Zapadnog Balkana. Ta privremena politika mogla bi da traje nekoliko godina, dok
se države Zapadnog Balkana ne kvalifikuju za bezvizni režim u odnosu na celu
Evropsku uniju. Nove države članice bi i dalje zadržale kontrolu na granicama
sa ne-članicama iz Zapadnog Balkana, a pasoši bi se proveravali na osnovu lista
kriminalaca i traženih osoba uz pomoć šengenskog informativnog sistema.
Zaključci
Ovde se, dakle, predlaže da Evropska komisija i Pakt stabilnosti za
Jugoistočnu Evropu zajedno i bez odlaganja pripreme planove za:
1)
proširenje carinske unije
između Evropske unije i Turske na ceo prostor jugoistočne Evrope;
2)
Šengenski sporazum u
jugoistočnoj Evropi koji bi uključio ceo region, zajedno sa Turskom, i koji
bi omogućio putovanje bez viza kroz sve države regiona, bilo da su one članice
Evropske unije ili ne.
Ove dve inicijative, zajedno sa nedavnim odlukama da se počnu pregovori
o pristupanju ili stabilizaciji i pridruživanju sa većim delom regiona, kao i
zajedno sa novostima u vezi sa inicijativama za mreže regionalne energetike i
transporta, mogle bi da budu ključni ekonomski delovi novog privremenog plana
za region – dovoljnog da u toku nekoliko godina mobiliše političke energije i
poslovno interesovanje.
U međuvremenu, radilo bi se na krupnim ustavnim pitanjima i našlo bi se
rešenje za njih: nezavisnost ili ne za Crnu Goru, konačni status za Kosovo, i
ukidanje protektorata u Bosni.
Autor je istraživač u
briselskom
Centru za evropske političke
studije (CEPS)
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 777 od 24. novembra 2005. |
|