Prvi multilateralni sporazum EU-a sa zemljama jugoistočne Evrope

Integracije u oblasti energetike

Potpisivanjem Zajedničkog sporazuma o energetici, EU i devet njenih partnera iz jugoistočne Evrope stvaraju pravni okvir za integrisano energetsko tržište na kojem će se obezbediti sigurnost u snabdevanju, primenjivati evropski propisi, i biti pojačane investicione garancije i čvrsta regulatorna kontrola energetskih sektora

U Atini je 25. oktobra potpisan prvi multilateralni sporazum u jugoistočnoj Evropi. Potpisivanjem Zajedničkog sporazuma o energetici, Evropska unija i devet njenih partnera iz jugoistočne Evrope – Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija, Rumunija, Bugarska i UNMIK u ime Kosova – formiraće pravni okvir za integrisano energetsko tržište. Sa Turskom se takođe vode pregovori da se i ona priključi sporazumu u kasnijoj fazi. Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo ocenio je da Sporazum predstavlja “veliki uspeh za mir i stabilnost u Evropi”. Komesar Andris Piebalgs, zadužen za energetiku, koji je potpisao sporazum u ime Evropske unije, prokomentarisao je da će “zajednički Sporazum o energetici unaprediti sigurnost u snabdevanju i dati podršku strategijski važnom sektoru”.

U saopštenju Evropske komisije navodi se da će, kao rezultat ovog sporazuma, unutrašnje tržište energije biti prošireno na Balkan u celini, što znači da će tu biti primenjeni i odgovarajući evropski propisi (acquis communautaire) o energetici, životnoj sredini i konkurenciji, biće pojačane investicione garancije i čvrsta regulatorna kontrola energetskih sektora, a tržište će biti otvoreno.

Prvi put u istoriji su ove zemlje i teritorije potpisale pravno obavezujući sporazum koji predstavlja prekretnicu u procesu pomirenja posle ratova iz 90-ih. Zajednički sporazum o energetici je svesno napravljen po ugledu na Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, koja je predstavljala začetak Evropske unije.

Sporazum će postaviti okvir usaglašene politike koja će omogućiti podršku Svetske banke i Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) investicijama u izgradnji infrastrukture – procenjene na 30 milijardi dolara – u sektoru električne energije kako bi se do 2015. dostigli standardi EU-a. Takođe će omogućiti širenje sistema snabdevanja prirodnim gasom, da bi se stvorilo posredno tržište gasa između Kaspijskog mora i Evropske unije. Sa strateške tačke gledišta, naime, sporazum stvara put za dopremanje gasa u EU sa Bliskog istoka i iz Kaspijskog regiona, što će rezultirati suštinskim povećanjem konkurencije na tržištima u EU-u i smanjiti zavisnost od samo jednog snabdevača.

Posebno će biti važan uticaj Sporazuma na specifične energetske i ekološke probleme u jugoistočnoj Evropi, pre svega na smanjenje stope smrtnosti usled jakih zima i zagađenja čovekove sredine zbog ispuštanja štetnih gasova iz starih termoelektrana i toplana, zatim na prestanak upotrebe drva za kućno grejanje, što rezultira uništavanjem šuma, i na ograničenje neodrživog širenja vodenih površina i tokova za dobijanje hidroelektrične energije.

Kratkoročni rezultati ove inicijative biće i znatne nove investicije u sektorima rudarstva i metalurgije, a dugoročno gledano stabilizacija energetskog sektora značajno će pomoći u makroekonomskom oporavku regiona, doprinoseći nižim stopama emigracija, ekonomskom rastu i miru.

Energija i siromaštvo

Pristup i povezanost sa sigurnim izvorima energije nije na raspolaganju svima u jugoistočnoj Evropi. Izvori energije mogu biti neposredno opasni (korišćenje goriva u stanovima bez adekvatnog gorionika i trovanje zbog neispravnih uređaja) ili posredno (kad zagađuju vazduh i vodu). Napajanje energijom nije uvek redovno: snabdevanje strujom, gasom ili daljinsko grejanje mogu biti prekinuti iz raznih razloga, glavni je nemogućnost plaćanja.

Iako je u jugoistočnoj Evropi cena energije uopšte uzev niska, dobar deo stanovništva ipak ne može da je plati. Reforme energetskog sektora dovešće do promene: za one koji mogu da plate cena će biti povećana, a onima koji ne mogu biće neophodan sistem pomoći. U studiji Zarobljeni u prošlosti: energija, životna okolina i siromaštvo u Srbiji i Crnoj Gori, UNDP (Program Ujedinjenih nacija za razvoj) došao je do sledećih zaključaka:

– Prosečna potrošnja energije po kvadratnom metru životnog prostora u SCG je 2,5 puta veća nego u severnoj Evropi, pa ipak je u svakom četvrtom domaćinstvu prostor koji se greje ispod minimuma zdravstvenih standarda.

– Smrtnost se zimi povećava za 30 ili više procenata u odnosu na mesečni prosek, pri čemu su najviše pogođena siromašna domaćinstva. Smrtnost dece, koja je relativno visoka, u direktnoj je vezi sa energetskim siromaštvom.

– Više od polovine stanovništva koristi drvo i lignit kao glavni izvor energije za grejanje i kuvanje, i tako stvara visok nivo unutrašnjeg zagađenja, što dovodi do hroničnih bolesti.

– Grejna tela u lošem tehničkom stanju, visoka emisija iz termoelektrana, toplane i industrijsko korišćenje energije izlažu siromašne ljude ozbiljnom zagađenju vazduha i vode.

– Ispuštanje ugljen-dioksida po jedinici bruto nacionalnog proizvoda je više nego dvostruko u odnosu na svetski prosek.

– Kako bi se popravila energetska efikasnost i smanjilo siromaštvo, nova energetska politika treba da pomogne u preusmeravanju podele socijalne pomoći, a naročito velike državne pomoći, koja prelazi iz ruku siromašnih ka bogatima kroz nisku maloprodajnu cenu i činjenicu da država dotira energetski sektor iz poreza.

– Primena mera energetske efikasnosti može da doprinese unapređenju rasta bruto nacionalnog proizvoda za pet do sedam procenata godišnje, što je više nego što bilo koja druga promena politike može da postigne.

Na početku ratnih sukoba (1992) koji su razbili bivšu Jugoslaviju, strateški je prekidana isporuka energije. Na primer, presecanje energetskih dovoda bio je jedan od glavnih ratnih ciljeva u BiH. Snage koje su opkoljavale Sarajevo uništile su svu infrastrukturu pod svojom komandom, i ovaj grad nije imao nikakvo sopstveno snabdevanje električnom energijom. Svi visokonaponski dalekovodi koji su ga snabdevali električnom energijom bili su prekinuti, iako je najbliže postojenje kod Jablanice moglo da proizvede određenu količinu struje. Sarajevo je bilo bez struje tri godine, a jedno vreme i bez vode, jer sistem vodosnabdevanja nije mogao da radi bez električne energije. Tek je 1995. delimično uspostavljeno podzemno napajanje.

Snabdevanje gasom (iz Rusije kroz Srbiju) takođe je bilo prekinuto.

Posle nekoliko hladnih zima u Sarajevu, ovom nekada zelenom gradu, posečeno je sve drveće. Dva svedoka, prvi je novinar, drugi dete, pišu zbog čega je energija toliko važna.

“Učinite što god možete da zaustavite ubijanje, da nastupi mir i donese nam drva. Nema drveta u Sarajevu. Sve gradsko drveće, svi parkovi, posečeni su su zbog drva, kako bi ugrejali promrzle ljude u gradu bez prozora, bez gasa, bez struje.”

(Kemal Kurspahić, bivši urednik dnevnog lista “Oslobođenje”, u tekstu objavljenom u magazinu “Američke šume”)

“Pri kraju leta (1992) i početkom jeseni, u septembru, nismo više imali struje i bilo je problema sa vodom. Bližila se zima ali mi nismo imali zalihe drva za grejanje. Napravili smo peć od lima u obliku kutije. Kraj novembra i početak decembra pamtim po hladnoći i nedostatku hrane. Svuda naokolo ljudi su sekli drva; u parkovima, oko kuća i gde god je to bilo moguće. Ja bih proveo ceo dan napolju skupljajući drva. Večeri su se provodile u mraku i tada već nije bilo struje mesecima.” (Dejan Ljavrić)

Investicije i uzajamna pomoć

Osnove za odluke o investicijama u Energetskoj zajednici kretaće se od pristupa na nacilonalnom/državnom nivou ka regionalnom. Ovaj drugi pristup je mnogo jeftiniji. Cilj je sačuvati novac. Ipak, regionalni pristup podrazumeva regionalnu saradnju i poverenje. A kako bi se izbegao rizik za svaku zemlju, Evropska unija garantuje pomoć zemljama regiona u slučajevima zastoja u snabdevanju koje prouzrokuju susedne zemlje.

Svetska banka, Sjedinjene Američke Države i Evropska komisija sarađuju na izradi procene investicionih potreba za stabilno snabdevanje električnom energijom u jugoistočnoj Evropi. Da bi dostigao nivo EU-a, u region bi bilo potrebno uložiti do 25 milijardi dolara. Na primer, obnova postojećih proizvidnih kapaciteta i izgradnja novih, po prvim procenama, košta 15,4 milijarde dolara. Ovaj trošak je regionalni trošak; ukoliko bi se rekonstrukcija obavljala pojedinačno u svakoj od zemalja, on bi iznosio oko 18 milijardi dolara. To znači da je rad na regionalnom nivou jeftiniji. Takođe, standardi EU-a u obezbeđivanju sigurnih isporuka znače skoro savršenu stabilnost sistema i primenu tehničkih i normi životne sredine.

Region je relativno nerazvijen u pogledu korišćenja gasa. Upotreba gasa je veoma raspostranjena u Rumuniji, ali ga, recimo, uopšte ne koriste u Albaniji. Ovaj deo Evrope je, međutim, potencijalno (mada malo) tržište, naročito za kaspijski i gas sa Bliskog istoka. Očekuje se da će cene gasa iż ovih izvora biti konkurentne. Kao rezultat toga nastali su razni projekti gasovoda u regionu i svi oni teže da dovedu gas u Evropsku uniju, a uz to da razviju lokalno tržište. Cilj je da se u Evropskoj uniji od 2010. god dostigne značajno učešće potrošnje gasa koji dolazi iz ovog regiona.

EF

Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 777 od 24. novembra 2005.

home povratak