| Stranputice srpske tranzicije | |
Potreban nam je drugačiji model razvoja, koji može da poveća efikasnost
naših preduzeća i njihovu unutrašnju i spoljnu konkurentnost, koristeći
preduzetništvo i znanje kao ključni razvojni resurs
Piše: Aleksandar Denda
1. Čitav period od 2000. godine
do sada mogao bi da se opiše kao poludecenijski neuspeh preduzetničke intencije
u Srbiji i na toj osnovi neuspeh rekonstitucije privrede i društva kao
moderne i efikasne strukture sposobne da generiše održivi razvoj i bolji
kvalitet života građana. Preduzetništvo i svi njegovi varijeteti i pojavni
oblici nisu nikada do kraja bili shvaćeni i analizirani u akademskim, a posebno
u političkim krugovima u Srbiji.
2. Nije izvršena nužna
decentralizacija i demokratizacija Srbije. Očuvan je centralizovani
administrativni, poreski i vlasnički sistem koji je u potpunosti imobilisao
inpute i preduzetničke inicijative na vrlo niskom nivou njihovog ispoljavanja i
upotrebe. Umesto preduzetničkog restrukturiranja privrede i lokalnih zajednica
sa ciljem podizanja nivoa efikasnosti, stvaranja nove vrednosti i novih radnih
mesta, čitav koncept je redukovan i sveden na privatizaciju, a ona na
„punjenje“ budžeta.
3. Nedovoljno je sagledan,
podržan i ostvaren razvojni aspekt restrukturiranja privrede, njene
privatizacije i novog privatnog sektora. Davanjem velikih ovlašćenja Vladi
i novoformiranim institucijama u privatizaciji, limitiranjem prihoda od
prodatih preduzeća na svega 5 odsto lokalnim zajednicama, kao i koncesionih
prihoda na istom nivou, lokalne zajednice su u potpunosti ostavljene bez
materijalne osnove podsticaja preduzetničkog razvoja. A Vlada je pokazala
nesposobnost da funkcioniše kao kolektivni i državni preduzetnik.
4. S obzirom na nizak nivo GDP-a
u prethodnim godinama, rast u posmatranom periodu nije dovoljan da bi na duži
vremenski rok mogao da bude održiv. Nizak nivo investiranja ima kao
posledicu smanjen rast i razvoj domaće industrije, smanjivanje broja zaposlenih
i porast broja nezaposlenih. Visoka domaća tražnja nije iskorišćena za rast
domaće proizvodnje, što se vidi i po niskom nivou učešća investicija u GDP-u.
Sledstveno tome, opada konkurentnost domaće privrede, raste uvoz proizvoda čak
i u granama u kojima bi Srbija trebalo da ima komparativne prednosti.
5. U periodu od četiri godine nije
bitnije promenjena sektorska struktura privrede, što je očigledno kada se
pogleda učešće svih relevantnih sektora u društvenom proizvodu Srbije. Ako
uporedimo sektorsku strukturu društvenog proizvoda Srbije sa zemljama u
tranziciji iz okruženja, očigledno je enormno veće učešće poljoprivrede (Srbija
prosečno 20 odsto; ostale zemlje: Mađarska 4,9; Češka 4,7; Slovenija 4,2)
Situacija je dramatično lošija u sektoru usluga. Dok je učešće sektora usluga u
Mađarskoj 62,8 odsto; Češkoj 53,4, a u Sloveniji 59,4, u Srbiji je svega 36
odsto. Očigledno je nužna i hitno
potrebna promena privredne strukture u Srbiji. Sami podaci ukazuju na pravac
“uMSPravanja” mera ekonomske politike i napuštanja nisko profitnih grana u
korist razvoja naročito sektora prerade hrane, usluga u oblasti saobraćaja,
logistike i pogotovo poslovnih usluga i grana koje se temelje na znanju i novim
tehnologijama.
6. Vlada je strategijom razvoja malih i srednjih preduzeća (MSP)
definisala kao strateški važne sektore – prerađivačku i prehrambenu industriju,
turizam i naročito poslovne usluge bazirane na efikasnijoj primeni ICT-a.
Međutim, konkretnim merama je naročito
podržavan sektor primarne poljoprivredne proizvodnje, što je dosta čudno
imajući u vidu da u ovom sektoru dominiraju mala poljoprivredna gazdinstva koja
ne mogu da obezbede veću rentabilnost, potreban kvalitet i povoljnu cenu
proizvoda. Ovaj sektor uživa posebne olakšice u dobijanju kredita,
obezbeđivanju garancija iz garancijskog fonda. Nivo pokrića kredita potrebnim
garancijiama za poljoprivredna gazdinstva je do 80 odst, dok prerađivači i
drugi privredni sektori mogu dobiti maksimalno 50 odsto pokrića iz garancijskog
fonda uz veoma komplikovane i duge procedure odobravanja kredita. Rezultat je
da prerađivači imaju skupe i nekvalitetne sirovine, koje ne mogu da prerade na
način koji će obezbediti potreban tržišni kvalitet i cenu što direktno
doprinosi smanjenju konkurentnosti njihovih proizvoda u zemlji i pogotovo na
stranim tržištima.
7. Vlada je dosta zakasnila i sa
restrukturiranjem i privatizacijom infrastrukturnih sektora kao što su
energija, transport i PTT. Međunarodnim donacijama neki od ovih sektora
podigli su nivo svoje tehnološke osposobljenosti za normalno funkcionisanje i pružanje
usluga. Međutim, bez restrukturiranja, privatizacije i novih investicija
nemoguće je obezbeđivati potreban nivo efikasnosti i smanjenja cena i podizanje
nivoa rentabilnog poslovanja privrede Srbije za šta su usluge ovih sistema
važni inputi u njihovim proizvodima i uslugama. Naročito je dramatično
zaostajanje u oblasti informatičke i telekomunikacione infrastrukture, a ništa
manje nije izražen ni problem funkcionisanja svih vidova transporta.
8. Restrukturiranje privrede Srbije trebalo je da doprinese smanjenju
učešća državnog i društvenog vlasništva u GDP-u zemlje i da obezbedi veći rast
i učešće privatnog vlasništva. Međutim, u
čitavom posmatranom periodu učešće društvenog i državnog vlasništva je menjalo
samo formu (smanjenje društvenog, ali veoma veliko povećanje državnog), ali
se procenat učešća u GDP-u smanjivao na nivou +/- 3 odsto. Na drugoj strani
opada učešće privatnih gazdinstava i zanata, usporeno raste učešće privatnih
preduzeća, dok se smanjuje učešće mešovitih preduzeća i na kraju zadružna
svojina stagnira na jedan odsto učešća u GDP-u.
9. Stopa godišnje promene učešća svih vlasničkih oblika u GDP-u Srbije
pokazuje dramatičan i skokovit rast
učešća državne svojine u GDP. Razloge za to treba tražiti u činjenici da je
znatan deo međunarodnih donacija usmeravan u infrastrukturni sektor
(energetika, saobraćajna infrastruktura i sl.) što je uz podizanje ukupnog
obima izvršenih usluga i podizanje njihovih cena, doprinelo povećanju udela
državnog sektora u GDP-u. Na drugoj strani je neodrživo dugo opstajanje ovih
sektora u državnom vlasništvu iz potrebe da se kroz restrukturiranje podigne
nivo obima i kvaliteta usluga ovih sektora čije usluge kao inputi znatno utiču
na efikasnost drugih grana privrede. Drugi znatan pokazatelj je da opada učešće
privatnog sektora u oblasti poljoprivrede i zanatstva, a da značajan rast
ostvaruju privatna preduzeća. To je samo po sebi dovoljan argument da Vlada
mora da poboljšava ambijent za rast i razvoj postojećih privatnih preduzeća i
naročito uslove za formiranje novih, a da značajnije smanji ili selektivno
ostvaruje svoje angažovanje u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji.
10. Spoljnotrgovinski deficit je
izraz stvarnog stanja privrede Srbije, njene neadekvatne sektorske i vlasničke
strukture za koju smo već napred pokazali da se sporo ili nikako menja.
Prateći i ne manje važni uzroci nekonkurentnosti jesu nizak nivo primenjenih
novih znanja i tehnologija, zastarela organizacija poslovanja, izostanak
adekvatne marketinške funkcije i njeno svođenje na advertajzing, nizak nivo
menadžerskih znanja i tehnika upravljanja, naročito finansijama preduzeća.
Poslednji, a nikako i najmanje važan aspekt nekonkurentnosti jeste spor ili
nikakav razvoj postojećeg sektora MSP-a i njihovog prerastanja u srednja i
velika. Iako su samo u periodu 2000–2003. mala preduzeća povećala prosečan
kapital sa 20.000 na 50.000 evra po preduzeću, to još i uvek nije dovoljno za
povećanje nivoa tehničke opremljenosti i obima proizvodnje. Ključna prepreka u
tom smislu jesu više nego rigidni uslovi finansiranja investicija, veoma niska
kreditna aktivnost banaka i Vlade jer u 2003. godini svega sedam odsto svih
kredita po vrednosti bilo alocirano u sektor MSP-a.
11. Visoka stopa nezaposlenosti i
siromaštvo su još jedan pokazatelj zaustavljenog privrednog rasta i razvoja u
Srbiji. U tom kontekstu, ciljevi Strategije Vlade Srbije za podršku razvoju
predzetništva i MSP-a i posle dve godine njene primene predstavljaju samo lepu
i ni najmanje ostvarivu želju da se u pet godina njenog sprovođenja otvori
1.000.000 novih radnih mesta, a da se broj privatnih privrednih subjekata
podigne na 400.000. Kao što je napred pokazano, stalno je prisutna tendencija
rasta novih preduzeća i pada broja zaposlenih. Da bi se ostvario značajniji
uticaj MSP-a na povećanje zaposlenosti, potrebno je da njihov broj iz godine u
godinu raste realno najmanje za 30.000 novih zanatskih radnji i MSP-a.
Dosadašnji rast za više od pet puta je manji. U tom slučaju, da bi se postigli
ciljevi strategije onako kako je ona definisana, bilo bi potrebno više od 20
godina.
Karakter i suštinu nužnih promena u Srbiji
možemo da definišemo kao – novo preduzetničko
društvo, ili drugim rečima:
·
Društvo čije su vrednosti (preduzeće i preduzetništvo) i njihove kombinacije
u stalnom procesu kreiranja bogatstva i radnih mesta;
·
Društvo koje u potpunosti podstiče i ohrabruje preuzimanje rizika;
·
Društvo koje stvara nova preduzetnička zvanja u svim oblastima, bez diskriminacije
između “nove” i “stare ekonomije”;
·
Društvo koje prepoznaje nove talente u preduzećima, da što pre uđu u avanturu
preduzetničkog stvaranja.
Kao društvo, nalazimo se na presudnoj
prekretnici određivanja vlastite budućnosti. Zato je ključno pitanje: kako
postaviti koncept budućih razvoja koji treba da nas dovede do veće efikasnosti
naših preduzeća, njihove unutrašnje i spoljne konkurentnosti koristeći
preduzetništvo i znanje kao ključni razvojni resurs?
Autor je suvlasnik konsultantske kuće BID d.o.o.
Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 777 od 24. novembra 2005. |
|