Evo teškog pitanja: koliko smo u ovom trenutku daleko od članstva u Evropskoj uniji? I malo i mnogo, moglo bi da se kaže; zavisi odakle se posmatra. Vlasti nas ubeđuju da je konačno krenulo, da su nove institucije "profunkcionisale" i da se stabilizuju, te da nema više nazad, čak i sa vladom koju bi, posle izbora u Srbiji, činile neke druge partije. Mnogi građani ne veruju u sve to, ali su, kao i deo vladajuće elite, ubeđeni da nam mesto u Uniji svakako pripada zbog mnogih naših posebnih odlika i zasluga, da se ono za nas čuva, šta god mi uradili ili ne uradili po ovom pitanju.

A onda iz Brisela stigne vest da je i Bosna i Hercegovina u međuvremenu prošla evropsku "malu maturu": dobila je, naime, pozitivno mišljenje Evropske komisije u studiji o izvodljivosti, pa će uskoro moći da započne pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Za poslednjih godinu dana to je, nakon Albanije, već druga zemlja iz regiona koja je postigla ono što će nas mučiti još najmanje nekoliko meseci. U tom periodu Hrvatska je, da podsetimo, konkurisala za članstvo u EU, a po mnogim najavama Makedonija se sprema da to uskoro takođe učini.

U našoj grupi, na dnu zapadnobalkanske "trećeligaške" tabele EU integracije, dakle - nikog osim nas. Sami smo samcijati na lako pamtljivom poslednjem mestu. U ovoj trci pretekla nas je jedna još fragmentisanija zemlja sa nezalečenim teškim ožiljcima iz rata, ali su ispred nas i drugi o kojima često imamo izuzetno loše mišljenje. Nije li vreme da se zapitamo: kako to da su "gori" - gore, a mi "bolji" - ispod njih? Nije li problem u nama, a ne u poretku na tabeli? Ili je problem u tome što mi uopšte i ne trčimo?

Slična pitanja mogu se postaviti i povodom skorašnjih predsedničkih izbora u Srbiji. Ona Srbija koja sebe smatra pro-evropskom podelila se i međusobno posvađala, bojkotovala izbore, ili je mrzelo da na izbore uopšte izađe, a pobednik zamalo nije postao kandidat stranke koja je negacija svih uobičajenih predstava o savremenoj Evropi. Kao i u prethodnom slučaju, i ovde smo postali žrtve netačne slike o samima sebi. Kao da smo mislili da postoji neka vrsta zaštite protiv ponavljanja nacionalnih posrtanja. Napuštanje slobizma smatrali smo, izgleda, vakcinacijom protiv sličnih avantura, ali to ne funkcioniše ni kada se o zdravlju naše političke scene umesto nas samih brine doktorka Del Ponte. Umesto da bude, kako se očekivalo, gurnuto na marginu, anti-evropejstvo je u Srbiji dobilo šansu da bude jedna od najjačih političkih opcija na predstojećim parlamentarnim izborima. Iako nema načina da nadvlada, ipak je ovo dovoljna opomena.

Uspeh radikalskog predstavnika na poništenim predsedničkim izborima je istovremeno i prvi važan izazov ove vrste celoj koaliciji koja je pre tri godine oterala Miloševića s vlasti. Iako koalicija više ne postoji, njen dobar deo opstaće u nekom vidu i biće sledećih godina predstavnik većinske Srbije a kao takav baviće se i odnosima sa Evropskom unijom. Najbolje bi bilo kada bi, povodom reformi uopšte, a povodom evropske integracije posebno, nova vlast u Srbiji morala da se takmiči sa drugim partijama. Drugim rečima, umesto navodnog sveopšteg slaganja oko "puta u Evropu" (što smo do sada uglavnom imali, i koje je bilo donekle normalno za početni period tranzicije), sada i povodom Evropske unije treba ući u idejnu i političku konkurenciju, a tu će detalji postajati sve važniji. Nema, čini mi se, jake evropske politike bez organizovanih političkih snaga koje to osporavaju i u načelu i povodom raznih tema. Na pragu smo ukrupnjavanja političkih partija i stvaranja nekoliko tradicionalnih političkih identiteta. I zagovornici i protivnici Evropske unije kod nas javljaće se u više likova, ali to sve spada u normalni razvoj, karakterističan za konsolidaciju demokratije.

Takva konkurencija postojala je i u državama koje, posle decenije i kusur intenzivne evropeizacije, za pola godine postaju članice EU-a. I ovogodišnji izveštaji Evropske komisije o njima, objavljeni kao i ranijih godina početkom novembra, obiluju briselskim zamerkama. Sve njih, međutim, treba čitati samo zajedno sa generalnom ocenom komesara za proširenje Ferhojgena da je ovo najuspešnije proširenje u istoriji Unije, uspešno i zato što je bilo najteže do sada. Iz duže istorijske perspektive širenje na srednjeevropske postkomunističke zemlje biće uporedivo verovatno jedino sa budućim talasima proširenja, koje će EU preliti i preko Balkana.

Od mnogih pouka koje možemo izvući iz ovih izveštaja, najvažnije su dve. Prvo, sve zemlje, pa i one najuspešnije, prošle su kroz periode ubrzanijeg ali i periode usporenijeg kretanja ka EU članstvu. Šampion rasta i reformi u prošloj deceniji - Poljska - prolazi kroz cilj sa najvećim brojem minusa, dok po zahuktalosti u zatvaranju poglavlja o kojima pregovara Bugarska poslednjih meseci najviše liči na Slovačku sa početka ove decenije. I dok Bugarska planira da zatvori sva poglavlja do prvog maja sledeće godine, njen partner u kategoriji kandidata, Rumunija (ostali se sad zovu "države koje se pridružuju"), nije ni ove godine uspela da zaradi atribut "funkcionalne tržišne privrede". Ne treba, dakle, očekivati popuste u ocenjivanju kad mi dođemo na red, jer su, kao što vidimo, najteže ocene pogodile i najviše i najmanje uspešne.

Druga pouka takođe je vezana za Poljsku: ovoj državi se, između ostalog, zamera da nije na vreme pripremila mehanizam direktne isplate poljoprivrednih subvencija seljacima. Nije reč o smaku sveta, ali jeste reč o zemlji koja ima najorganizovaniji poljoprivredni lobi i koja je povodom ove teme u najdužem klinču sa onim EU članicama koje najviše iskorišćavaju poljoprivredni budžet. Pošto se u ovom broju Evropskog foruma bavimo pitanjem carina na poljoprivredne proizvode, ne bi, dakle, bilo dobro da nam se desi da zbog zamerki na preniske ili previsoke carine koje EU traži zaboravimo na ostala krupnija pitanja ovog sektora ili ekonomskog sistema uopšte. Na sledećim stranicama podsećamo na neke od njih.