Zajednička poljoprivredna politika Evropske unije jedna je od najvažnijih politika EU, koja obuhvata i poljoprivredu i trgovinu poljoprivrednim proizvodima. U zakonodavstvu EU veliki broj propisa odnosi se na agrarno tržište. Za zajedničku poljoprivrednu politiku troši se oko 50% budžeta EU. Visoki troškovi i različiti nacionalni interesi stalno su dovodili do značajnih sukoba. Pokušaj da se obezbedi prikladan životni standard poljoprivrednika subvencionisanjem cena izaziva primedbe da se EU ponaša protekcionistički i za posledicu je imao rast viškova poljoprivrednih proizvoda.

Organizacija poljoprivrednog tržišta, koja stoji u središtu tržišne politike i politike cena, uslovljava uspostavljanje granice unutrašnjeg tržišta EU prema svetskom tržištu i stabilizaciju cena. Ovo prvo je odavno učinjeno, pre svega prelevmanima , odnosno zbog naknada koje su plaćane prilikom izvoza, a koje nastaju po osnovu razlike između, po pravilu, niže cene na svetskom tržištu i više cene unutar EU. Pri izvozu se odobravaju naknade koje se obračunavaju na analogan način. Sve cene koje se primenjuju u agrarnoj politici EU utvrđuje Evropski savet na godišnjem nivou. Troškove koji nastaju usled podrške cena snosi Evropski fond za razvoj i garancije u poljoprivredi (EFRGP) , odeljenje za garancije.

Nakon što su mere kojima je cilj bio rasterećenje budžeta (kao, na primer, programi dobrovoljne obustave korišćenja poljoprivrednih površina i programi ekstenziviranja) pokazale nedovoljne rezultate, Savet je 1992. godine bio primoran na temeljnu reformu. Njena okosnica bilo je ukidanje potpornih cena, čiji efekat na prihode je poravnan direktnim isplatama.

Agendom 2000 EU je reagovala na potrebu da se za plan finansiranja, koji je važio do kraja 1999, nađu dodatna rešenja, da se pripreme pregovori sa Svetskom trgovinskom organizacijom i stvore uslovi za proširenje na istok. Unija je imala i zadatak da obezbedi ispunjenje obaveza preuzetih u Urugvajskoj rundi, koje su se odnosile na period posle 2000. godine.

Nakon što je na pregovorima o "Agendi 2000" nemački predlog nacionalnog sufinansiranja kompenzacionih naknada doživeo neuspeh, kao i protivpredlozi koji su, u osnovi, imali vremenski, ili veličinom proizvođača uslovljeno smanjenje premija, prepušteno je proceni država članica da na nacionalnom nivou primene odgovarajuća rešenja. Od tada se direktna plaćanja mogu vezivati za pridržavanje standarda očuvanja životne sredine.