Carine idu u budžet, ali se uvode da bi se zaštitila neka proizvodnja. Zaštita bi trebalo da je privremena, recimo dok se neka proizvodnja ne osvoji. Potom je nepotrebna. Dakle, kada je reč o spoljnoj trgovini, cilj bi trebalo da je trgovina koja je potpuno slobodna, što će reći - u potpunosti bez carina. Za zemlje koje žele da se integrišu u Evropsku uniju, to i jeste cilj, bar kada je reč o trgovini sa EU i unutar nje. Sa drugim zemljama trgovina se reguliše članstvom u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO) ili na druge načine, mada je, teorijski posmatrano, cilj isti.

Kojom brzinom bi trebalo težiti slobodnoj trgovini? Ponekad se kaže da bi, recimo, privreda Srbije sasvim propala kada bi se ukinule sve carine prema EU, zato što srpski proizvodi nisu konkurentni. Konkurentnost je, naravno, ozbiljan problem, samo je pitanje da li je dobro koristiti baš carine u svrhu održanja ili poboljšanja konkurentnosti privrede. Posmatrano na nivou cele privrede, nedostatak konkurentnosti se ogleda u deficitu u razmeni sa svetom, a ako se to smatra problemom, onda je verovatno potrebno videti da li je sve u redu sa kursom domaćeg novca.

Nije dobro kada se ove dve stvari mešaju, jer se može doći u situaciju da se zagovara protekcionizam zajedno sa neravnotežnim kursem. To je, po mom mišljenju, prilično rđava kombinacija, posebno kada je reč o zemljama koje žele da se pridruže nekoj većoj carinskoj uniji, kakva je recimo Evropska unija. Ovde će biti reči o nekim, po mom mišljenju, boljim politikama spoljne trgovine i o iskustvima zemalja u tranziciji.

Kome je potrebna zaštita?

Da bi se videlo šta bi trebalo da je uloga carina, uzeću za primer neke argumente koji su bili iznošeni u procesu harmonizacije carinskih sistema Srbije i Crne Gore. Govorilo se da je razumljivo što Crna Gora ima niske carine, jer ništa ne proizvodi pa nema šta ni da štiti. Srbija, opet, kaže se, proizvodi mnogo toga, pa ima šta i da štiti.

U stvari, jedan argument za uvođenje carina jeste da se podstakne domaća proizvodnja, posebno ona koja je "u povoju". Ovo zato što početna investicija sadrži fiksne troškove, pa sami počeci proizvodnje ne moraju da budu profitabilni. Ukoliko nema zaštite, početni troškovi mogu da predstavljaju nepremostivu barijeru da se taj posao i ta proizvodnja uopšte započnu. Pogotovo je tako ako se dodaju i povećani rizici koji idu sa činjenicom da su sposobnosti novog proizvođača nepoznate. U tim okolnostima, može da se zagovara carinska zaštita kao jedno od sredstava (možda ne baš najbolje) za razvoj proizvodnje. Naravno, važno je da se ta podrška oroči, jer se inače stvara problem a ne nalazi se rešenje.

Sada se može razmotriti druga strana medalje. Naime, šta da se radi kada postoji proizvodnja koja - po postojećim troškovima i odnosu cena (što uvek podrazumeva i određen nivo kursa) - nije konkurentna? Šta, dakle, kada ima šta da se štiti, kako se to kaže? Ovde se može uzeti u obzir politika Evropske unije prema zemljama u tranziciji koje su težile članstvu u Uniji.

One su relativno brzo sklopile ugovore o pridruživanju, takozvane Evropske ugovore. Ovi ugovori su bili asimetrični jer su zemlje EU ubrzano otvorile svoje tržište za industrijske proizvode pridruženim članicama, dok su ove druge imale određeni period u kojem su postepeno smanjivale svoje carine. Različito su tretirani poljoprivredni i neki osetljivi industrijski proizvodi. Tako su carine za poljoprivredne proizvode na obe strane sporije smanjivane, dok su, recimo, u slučaju tekstila brže smanjene carine novih pridruženih članica, a u slučaju čelika one u EU. Svejedno, liberalizacija je tekla relativno brzo, a krajem 2000. godine carina više nije ni bilo. Kvote i druga necarinska zaštita su ukidani praktično odmah po sklapanju Evropskih ugovora. No, s obzirom na probleme sa kojima su se pojedine zemlje suočavale tokom tranzicije, uvođeni su privremeni porezi na uvoz (tzv. import surcharge ).

S obzirom na iskustvo sa Evropskim ugovorima i na to kako se brzo smanjivala carinska zaštita prema EU, jasno je da će se u Jugoistočnoj Evropi ići na značajno menjanje carinskih stopa, a generalno posmatrano one će morati da se značajno smanje kada zemlje iz ovog regiona krenu putem koji su druge zemlje u tranziciji već prešle.

Sve u svemu, posle potpisivanja ugovora o pridruživanju, carinske stope na industrijske proizvode se značajno smanjuju, one na tekstil i slične osetljive proizvode takođe, carine na čelik i slične proizvode znatno manje, a isto važi i za poljoprivredne proizvode, dok se kvote ukidaju. Privremena odstupanja su moguća, ali samo pod određenim uslovima.

Rezultati i politika kursa

Rezultati do kojih se došlo liberalizacijom možda se najbolje vide na slici 1 i tabeli 1. Ako se uporede srednjeevropske zemlje i zemlje Jugoistočne Evrope, vidi se da su ove prve imale veoma mnogo uspeha u izvozu robe, dok su ove druge bile u tome veoma neuspešne. Zanimljivo je u tom smislu uporediti Bugarsku i Mađarsku. Na početku procesa, recimo 1990, Bugarska je izvozila gotovo duplo više od Mađarske, dok sada Mađarska izvozi znatno više nego sve balkanske zemlje u tranziciji zajedno.

Jedina zemlja među svim naslednicama bivše Jugoslavije sa dobrim rezultatima u izvozu je Slovenija. Reč je, takođe, o zemlji koja je najbrže liberalizovala svoju spoljnu trgovinu i koja je, isto tako, sledila politiku kursa, koja odudara od one koja se uglavnom vodi u ostalim zemljama bivše Jugoslavije, pa i Balkana uopšte, osim u Rumuniji.

U većini zemalja bivše SFRJ prihvaćena je politika jedne ili druge vrste fiksnog kursa, jer se smatralo da se na drugi način inflacija ne može staviti pod kontrolu. Nije se, međutim, vodilo računa o uticaju kursa na konkurentnost privrede. To je ozbiljna tema i ovde nema mesta da se o tome detaljnije raspravlja, tako da je dovoljno da se ukaže na činjenicu da je fiksni kurs prilično rđava opcija u uslovima kada spoljna trgovina nije liberalizovana, iz ovih ili onih razloga, i gde carine nisu ni jedini a možda ni najveći problem. Fiksni kurs će tada podsticati uvoz (i možda održavati domaću proizvodnju, posebno sektor usluga), ali neće podsticati izvoz. U takvim okolnostima niska inflacija ne mora da bude dovoljna. Inflacija je na Balkanu obično niža nego u zemljama Srednje Evrope, ali ove druge nastavljaju da postižu bolje rezultate u izvozu.

Slobodna trgovina i konkurentnost

Iz ovoga, bar po mom mišljenju, sledi da je najbolja kombinacija ubrzana liberalizacija i integracija tržišta (što će reći - eliminisanje carinskih i drugih barijera), kao i politika kursa koja vodi računa o konkurentnosti privrede, ili bar o održivosti njene eksterne pozicije. Kada je reč o Srbiji i Crnoj Gori, one idu drukčijim putem.

U slučaju Srbije vodi se uglavnom politika fiksnog kursa u uslovima veoma visokog spoljnotrgovinskog i deficita na tekućem računu. Posle početne liberalizacije, u raspravama sa Crnom Gorom o harmonizaciji carina težilo se očuvanju viših carinskih stopa da bi se zaštitile privredne aktivnosti u kojima Srbija ima, tvrdi se, komparativne prednosti. Posebno je tu reč o poljoprivrednoj i proizvodnji hrane, gde bi Srbija trebalo da ima uslove da bude značajan izvoznik.

U slučaju Crne Gore, gde se koristi evro, iznošeni su argumenti, koji su izgleda i prevagnuli, da bi povećanje carina bilo dobro jer bi obezbedilo veće budžetske prihode. Ovo, međutim, nije najbolji razlog da se podižu carine. Postoje poreski izvori koji su bolji od carina, ako postoje problemi sa budžetom, kao što sigurno postoje u Crnoj Gori. Mnogo je bolje bilo da su Srbija i Crna Gora harmonizovale svoje carine na nekom veoma niskom nivou, a da su gledale kako da koriste druge instrumente ekonomske politike da podstaknu izvoz.

Zašto se, na kraju krajeva, teži slobodnoj trgovini? Zato što se smatra da ona pozitivno deluje na konkurentnost neke privrede. Znači, ne smatra se da će otvaranje tržišta biti rđavo po konkurentnost te privrede, već upravo obratno - da će povećana konkurencija poboljšati konkurentnost privrede koja se liberalizuje. Kao što se može videti, liberalizacija trgovine između Evropske unije i zemalja u tranziciji dovela je do veoma značajnog rasta izvoza iz zemalja u tranziciji na tržište EU. Povećan je i uvoz iz EU, što je posledica brzog rasta ovih privreda. U SCG raste uvoz (i to se neće mnogo promeniti očuvanjem značajne carinske zastite), dok je izvoz na veoma niskom nivou. Budući i da je kurs fiksiran, konkurentnost ovih privreda će se veoma sporo popravljati.

 

Autor je istraživač u Bečkom institutu za međunarodna
ekonomska istraživanja (WIIW) i član Saveta BeCEI-a