Strateški interes Srbije jasan je: da se proces
integracije u EU ubrza, da se pojača regionalna
dimenzija tog procesa, i da se standardni instrumenti
pridruživanja što više koriste. Želja za ubrzanjem
procesa integracije je posledica činjenice da bi Srbija
sasvim sigurno bila u grupi zemalja koje upravo
pristupaju EU da nije bilo pogubne politike
balkanizacije tokom devedesetih godina.
Zbog toga je u interesu Srbije da podrži najviši
mogući stepen obaveznosti koji je EU spremna da ponudi,
a zemlje ZB da prihvate. Najbolje bi bilo kad bi se nivo
obaveznosti iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju
transformisao u nivo obaveza iz evropskih sporazuma i
kad bi se, pri tom, primenila i procedura koja je
primenjena na sadašnje zemlje-kandidate. To bi stavilo
sve zemlje Balkana, a ne samo ZB, u istu ravan u odnosu
na EU. Time bi se, između ostalog, dao podsticaj i
zdravoj konkurenciji u regionu.
Ubrzavanje procesa integracije u EU bi vodilo ka
bržem rešavanju problema izgradnje jakih država u
regionu. Sa svoje strane, Srbija bi morala da preuzme
obavezu da sva nerešena pitanja izgradnje države i
nacije rešava isključivo u okvirima procesa integracije
u EU.
Želja za jačanjem regionalne dimenzije
integracije u EU je posledica činjenice da je Srbija, na
ovaj ili onaj način, uključena u sve bezbednosne
probleme u regionu ZB. Zbog toga Srbija ima koristi ne
samo od sopstvenog napredovanja prema EU već i od
napredovanja drugih u tom pravcu. Na isti način, ali u
suprotnom smeru, trpi i posledice i troškove usporavanja
i odugovlačenja tog procesa.
Regionalna dimenzija je tesno povezana i sa
željom za ubrzanjem integracije. Jasno je da Srbija ima
interes da ne zaostane u procesu integracije u EU. Kao
što se moglo videti i prilikom stvaranja nove državne
zajednice Srbije i Crne Gore, gubitak vremena ima i
svoju nemalu cenu. Slično bi bilo i kada bi se i drugi
otvoreni problemi rešavali pre započinjanja pregovora o
članstvu u EU. Na primer, to bi moglo da znači da Srbija
ne može da se nada članstvu sve dok se ne reši konačni
status Kosova, odnosno dok ne počnu i pregovori sa
Kosovom.
Srbija bi zbog toga trebalo da se zalaže za
regionalni pristup proceduri kojom se reguliše proces
pridruživanja EU. U tim zajedničkim okvirima, zemlje bi
se međusobno nadmetale i nastojale da ubrzaju proces
približavanja EU što više mogu. Ovakva konkurencija bi
vodila ka stvaranju unutrašnjih pritisaka ka prijemu
celog regiona odjednom, ali ne po brzini najsporije već
najagilnije zemlje u regionu.
Želja da se u procesu pridruživanja koriste svi
raspoloživi standardni, odnosno normalni (a ne vanredni)
instrumenti je posledica činjenice da Srbija ima
potencijal da primeni normalne instrumente međunarodnih
odnosa i integracije u EU, dakle ne mora da se oslanja
na mere i instrumente koji se primenjuju u
protektoratima ili drugim oblicima provizorne
uprave.
Konkretni predlozi koji se ovde iznose jednim
delom su preuzeti od drugih i navode se zato što su u
skladu sa ovde iznetim generalnim pristupom i u tom
smislu predstavljaju podršku. Iznosi se i jedan broj
predloga koji su novi.
- deklaracija Samita u Solunu bi trebalo da
sadrži reči kojima će se uzajamna obaveznost snažnije i
konkretnije izraziti nego što je to bio slučaj u tzv.
"Zagrebačkoj deklaraciji" koja govori o potencijalnim
kandidatima. U najboljem slučaju, uzajamna obaveznost EU
i ZB bi preslikala onu koja je data u evropskim
sporazumima i sadržala bi i neku naznaku o protoku
vremena do članstva;
- izraz "stabilizacija" bi trebalo izbaciti iz
Procesa stabilizacije i pridruživanja. Trebalo bi
razmisliti o mogućnostima koje nudi formula Partnerstvo
u pridruživanju. Time bi se ukazalo na nastupajuću
normalnost u regionu ZB, umesto provizorijuma koji sad
postoji;
- trebalo bi podržati postojeći predlog da se
zemlje Zapadnog Balkana prebace u nadležnost Komesara i
generalne direkcije EU za proširenje;
- kad je reč o instrumentima, screening proces,
uprkos izvesnim poteškoćama, bi trebalo primeniti što je
više moguće;
- EU bi trebalo da pojača svoju makroekonomsku
ulogu u regionu bržim uvođenjem četiri slobode u zemlje
ZB;
- EU bi trebalo da uvede unilateralnu carinsku
uniju sa zemljama ZB;
- u još ambicioznijoj varijanti, EU bi trebalo da
prihvati regionalnu koordinaciju ekonomskih politika
putem koordinacije zemalja regiona sa EU. To bi značilo
jačanje uloge Evropske centralne banke i posredno
koordiniranje politika kursa u regionu, kao i
koordinaciju elemenata fiskalne politike (u meri u kojoj
je to prisutno i u samoj EU);
- EU bi trebalo da osnuje Fond za zaštitu protiv
političkog rizika. Time bi se značajno doprinelo prilivu
stranih direktnih investicija. Sa izdvajanjem od,
recimo, 100 miliona evra (od te sume bi se zapravo mali
deo i potrošio) u takav garantni fond, mogle bi se
privući dodatne stotine, pa i milijarde evra direktnih
stranih investicija;
- kao alternativa prethodnom, mogla bi se
osmisliti struktura garancija protiv političkog rizika
koja bi počivala na stranim bankama u regionu, od kojih
je većina iz zemalja EU;
- predlog da se program CARDS ojača
pred-pristupnim i kohezionim fondovima treba snažno
podržati;
- pred-pristupno finansiranje bi trebalo
proširiti i nekim oblicima koji su dostupni
zemljama-članicama, a koji su dati na raspolaganje i
sadašnjim kandidatima (na primer, fond za strukturno
prilagođavanje);
- trebalo bi uvesti bilateralne i/ili
multilateralne programe "bliznačenja" ("winning"), s
obzirom na dobro iskustvo koje su ovi programi pružili u
sadašnjim zemljama-kandidatima;
- bilo bi korisno kada bi EU otvorila i određene
komunitarne programe i regionu ZB kao, na primer, COST,
EURECA, TEMPUS, TAIEX, Socrates-Erasmus, Intelligent
Energy in Europe, eContent, i sl.
- Veoma bi bilo korisno ako bi se liberalizovali
režimi viza, kako unutar regiona ZB, tako i između
regiona ZB i EU.
Sa svoje strane, zemlje Zapadnog Balkana
bi trebalo da:
- prihvate Lisabonsku strategiju u procesu
harmonizacije sopstvenog zakonodavstva sa Acquis
Communautaire;
- sve više prihvataju princip sufinansiranja kad
je reč o projektima koje finansira EU;
- prihvate da prave planove korišćenja budžetskih
sredstava i programa CARDS za proces pridruživanja,
slično postojećim Nacionalnim programima za usvajanje
acquis-a koje prave sadašnje
zemlje-kandidati;
Obaveza Srbije, koju bi ona
preuzela na Samitu, pre svega je da proces reformi
nastavi istim, čak i bržim tempom, posebno u oblastima
koje se ocenjuju kao odlučujuće za demokratizaciju i
stvaranje tržišne privrede kao, na primer:
- potpunija civilna kontrola nad
vojskom
- potpunija saradnja sa haškim
tribunalom
- brže sprovođenje reforme pravosuđa
- usvajanje zakona o radu političkih
partija
- usvajanje zakona o medijima po evropskim
standardima
- donošenje celog paketa ekonomskih i zakona u
domenu finansija kojima će se stvoriti pretpostavke za
potpunu tržišnu privredu.
