Motivi na istoku su mnogo uočljiviji. Dobar
deo devedesetih su se političke elite na istoku
plašile restauracije bivšeg bloka i radile su sve
što je bilo u njihovoj moći da konsoliduju
napredak tranzicije i priključe se svemu zapadnom.
Da li je to bio NATO ili EU, nije bitno, šta god
da dođe pre, priključićemo se - to je bilo
raspoloženje tokom sredine devedesetih. Za
nekoliko zemalja u centru regiona, konkretno za
Poljsku, Mađarsku i Češku republiku, NATO je došao
prvi. One su bile srećne da iskoriste ovu šansu
delom zbog toga što su članstvo u NATO- u videle
kao ubrzani korak ka EU.
Lažan izbor: Amerika ili
Evropa
Zadovoljstvo priključivanjem Evro-
atlantskoj zajednici je zaslepilo dobar deo
istočne političke elite koja je propustila da
zapazi narastajuće podele između severne Amerike i
zapadne Evrope. Posledice toga postale su vidljive
uoči i za vreme skorašnjeg rata protiv Iraka, u
periodu neposredno pre potpisivanja ugovora o
pridruživanju u Atini i raspisivanja referenduma o
pridruženju EU u budućim članicama. Ipak, jasno je
da ulazak u EU nije izbor između Amerike i
francusko- nemačke Evrope u očima novih država
članica.
Još jedan paradoks dogovora o proširenju je
i to što će, kada deset zemalja zaista uđu u
Uniju, ona biti suočena sa potrebom da finansijsku
pomoć novim članicama svede na minumum. U isto
vreme, "pro- EU" raspoloženi Istočnoevropljani su
spremni da prihvate bukvalno bilo šta kako bi
njihove zemlje konačno i ušle u EU. Ne može se
poricati da je perspektiva članstva u EU stvorila
poslovno poverenje u proteklih par godina, ali je
isto tako činjenica da samo članstvo u EU neće
doneti novim državama članicama vidljive rezultate
u godinama koje dolaze. Većina ljudi na istoku
smatra da ovo nije dovoljna kompenzacija za
gubitke, žrtve i prilagođavanja iz
devedesetih.
Kraj iluzija
Izuzetno nizak odziv birača na EU
referendumu u Mađarskoj je jasan znak koje uslove
EU u materijalnom smislu nudi ovoj zemlji koja je
inače pokazala najviše entuzijazma od svih
kandidata. Ovo je i kraj iluzija o tranzicionom
procesu koji je euforično počeo 1989. godine.
Nikada nije održan referendum o MMF- u ili
Svetskoj banci, te je sada ekonomsko
nezadovoljstvo iskazano protiv Evropske unije,
koja je zapravo jedina organizacija koja je
pokušala da spreči decenijsku ekonomsku propast.
Ukratko, pro- Evropljani u Mađarskoj su morali da
se oslanjaju na istorijske argumente, poput
"Ulazak u EU će izbrisati posledice Prvog svetskog
rata", priču koja bi, recimo, teško mogla da prođe
u Poljskoj.
Naravno, neki argumenti pristalica EU
odvratili su pažnju sa razloga ulaska u EU.
Pojedini ekonomski eksperti su tvrdili da će
učlanjenje u EU tražiti prilagođavanja slična
onima sa početka devedesetih, što očigledno plaši
one koji su to vreme preživeli. Takođe, jasna
činjenica da nećemo biti u mogućnosti da menjamo
pravila kluba u koji se učlanjujemo, nije bila u
mogućnosti da pojača pozicije EU entuzijasta.
Takve tvrdnje ne pomažu opredeljenju onih koji
imaju živopisne uspomene proistekle iz odnosa sa
jednim drugim velikim savezom.
Na nekim poljima integracije pogrešne
pretpostavke i dalje postoje. Slično nemogućnosti
jasnog diferenciranja važnosti priključenja NATO
paktu i Evropskoj uniji, politički krugovi koji
vode novi centralno- istočni blok idu ka narednom
neuspehu - nemogućnosti da odvoje ulazak u Uniju
sa prihvatanjem evra. Kriterijumi iz Mastrihta su
zadavali glavobolje svim zapadnim ministrima u
1990- im, ali makroekonomska prilagođavanja mogu
biti još teža u zemljama u kojima privrede i dalje
kaskaju za Zapadom, a inflacija (koja ne ugrožava
realan ekonomski rast) niža nego u zapadnoj
Evropi. Usklađivanje sa mastrihtskim kriterijumima
i Paktom o stabilnosti i rastu može dovesti do
stagnacije ekonomskog napretka u regionu,
nepovoljno se odraziti na pro- evropska politička
nastojanja i dati municiju anti- evropskom
nacionalizmu.
Široko rašireno ignorisanje monetarnih
problema pokazuje da se loše vođeno ujedinjenje
dve Nemačke može ponoviti još jednom u
rekapitalizovanom regionu, i da se neke od
posledica mogu javljati i u godinama koje dolaze.
Proširenje EU na istok nije puko ponavljanje
nemačkog ujedinjenja. Ukoliko jedinstveno tržište
sa jedinstvenom valutom može da se poredi sa
situacijom u Americi, moglo bi se reći da ovo
proširenje više liči na uključivanje Meksika u
SAD, kao 51. savezne države.
Razvojni procep između istoka i zapada
Evrope može se nadomestiti jedino drugačijom
raspodelom sredstava, najmanje duplo većom od
sadašnje. Trenutno, takva ideja se i ne razmatra u
Briselu. Ali na kraju će Evropska unija ipak
morati da se otvori ka novim ekonomskim rešenjima
kako bi se nosila sa novim vrstama problema koje
će joj sa sobom doneti nove države- članice.
