Verujem da je politički razvoj u Jugoslaviji jasno pokazao da budućnost lezi u saradnji sa Evropskom unijom i konačnim uključenjem u nju...
Romano Prodi
 
     
 
prof. dr Vesna Rakić- Vodinelić: EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA
  
 
Kad pojedinac tuži državu
Naši građani će dobiti važnu i do sada nepostojeću šansu da se zaštite od svih ugrožavanja ili povreda ljudskih prava koje prouzrokuje država preko svojih organa - sudova, upravnih organa, pa i skupštine. - Pored pojedinca, postupak pred sudom u Strazburu mogu jedna protiv druge podneti i države članice
   
  
   

u Savet Evrope Srbija i Crna Gora će preuzeti, kao svoj, pravni poredak koji je u ovoj najstarijoj evropskoj organizaciji građen od 1950. godine do danas. Temelj tog pravnog poretka je Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, potpisana u Rimu 4. novembra 1950. godine, a stupila na snagu 1953. godine. U okviru Saveta Evrope, pored Konvencije o ljudskim pravima, dosad je usvojeno više od 160 različitih konvencija, među kojima Evropska socijalna povelja, Konvencija o zabrani mučenja i nehumanog postupanja, Okvirna konvencija za zaštitu manjina, Evropska kulturna konvencija, Konvencija o lokalnim i regionalnim jezicima, Evropska konvencija o prekograničnoj televiziji...

Već iz samih naziva ovih akata, može se zaključiti da se aktivnosti Saveta Evrope odnose na širok krug raznolikih pitanja: zaštitu ljudskih prava, zaštitu manjina, slobodu medija, socijalnu i ekonomsku zaštitu, na kulturu i kulturno nasleđe, lokalnu samoupravu, iz čega naročito proizlazi obaveza osavremenjavanja i ujednačavanja zakonodavstava država članica u ovim i drugim područjima.

Evropska konvencija o ljudskim pravima bi, kao neke druge međunarodne konvencije koje za predmet imaju garantovanje i zaštitu ljudskih prava, ostala samo popis plemenitih deklaracija da nisu uspostavljeni efikasni mehanizmi za njeno tumačenje i primenu: Evropski sud za ljudska prava, Evropska komisije za ljudska prava i Komitet ministara.

Evropski sud za ljudska prava - najdelotvorniji organ Saveta Evrope u zaštiti ljudskih prava - osnovan je 1959. godine u Strazburu. Organizacija i ovlašćenja ovog suda propisani su samom Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (članovi 19 - 51), a postupak pred tim Sudom uređen je Poslovnikom koji je stupio na snagu 1. novembra 1998. godine.

U početku, Evropska komisija za ljudska prava imala je ulogu centralnog organa Saveta Evrope za zaštitu ljudskih prava. Komisija nije bila shvaćena kao sud koji presuđuje u sporu o tome da li je država članica povredila ljudska prava zajemčena Konvencijom, nego kao organ koji posreduje radi mirnog rešenja spora. Usvajanjem Protokola 11 (u novembru 1998. godine) Komisija je prestala da postoji i na mesto dotadašnjih organa Komisije i Suda, stupio je (samo) Evropski sud za ljudska prava, kao glavni nadnacionalni, ili tačnije naddržavni organ zaštite ljudskih prava. Jedan od važnih razloga za promenu uloge Suda leži u potrebi da se zaštita ljudskih prava pod okriljem Saveta Evrope pojednostavi i učini efikasnijom, naročito s obzirom na pristupanje velikog broja novih država članica u kratkom vremenu i na povećanje broja sporova pred Sudom.

Postupke pred Evropskim sudom za ljudska prava najčešće pokreću pojedinci (građani) ili nevladine organizacije, tvrdeći da je država članica ugrozila ili povredila neko od ljudskih prava zaštićeno Konvencijom ili dodatnim protokolima. Sama Konvencija obavezuje države članice, najpre, na to da one same ne krše zajemčena prava ili da se u ta prava ne mešaju više nego što je neophodno u jednom demokratskom društvu (negativne obaveze države). Potom, Konvencija nameće državama članicama obavezu da preduzmu mere potrebne za efikasno uživanje i zaštitu ljudskih prava svojim građanima (pozitivne obaveze države).
Pored pojedinca, postupak protiv države članice zbog kršenja ljudskih prava može podneti druga država članica. Da bi sud uopšte mogao da se upusti u rešavanje spora, moraju se ispuniti procesni uslovi određeni samom Konvencijom. Jedan od najvažnijih uslova sastoji se u tome da onaj ko pokreće postupak mora iscrpeti sva raspoloživa pravna sredstva koja predviđa pravo države u kojoj je došlo do povrede ili ugrožavanja ljudskog prava o kojem se raspravlja. Takođe, pritužba mora biti blagovremena, tj. mora biti podnesena u roku od šest meseci od dana donošenja konačne odluke od strane nadležnog organa države u kojoj je povreda prava izvršena.
Sud neće dozvoliti raspravljanje o anonimnim zahtevima, kao ni o zahtevima koji su u osnovi isti kao predmet o kojem je Sud već odlučivao ili o kojem postupa i odlučuje neki drugi međunarodni organ. Kad se sud upusti u razmatranje sporne stvari on može zaključiti da je pravo predviđeno Konvencijom i dodatnim protokolima povređeno, ili da povrede nema. Ako Sud utvrdi da je došlo do povrede prava, on će, na zahtev stranke, dosuditi pravičnu naknadu štete koju je stranka pretrpela. Presude Evropskog suda za ljudska prava su nedvosmislene i ne ostavljaju osuđenoj državi članici gotovo nikakav slobodan prostor za izigravanje odluka ili za njihovo neizvršenje. Izvršenje presuda ovog Suda kontroliše Komitet ministara, ne samo u pogledu obaveze države da naknadi štetu, već i primene drugih mera na koje je osuđena država članica, a koje zavise od vrste povrede prava. Te mere mogu da se sastoje u ponavljanju postupka pred domaćim organima, izmeni domaćeg zakonodavstva, izmeni sudske prakse, ispravljanju odluke nekog domaćeg organa i sl.

Kada bude ratifikovana Evropska konvencija o ljudskim pravima, građani Srbije i Crne Gore će dobiti važnu i do sada nepostojeću šansu da se zaštite od svih ugrožavanja ili povreda ljudskih prava koje prouzrokuje država preko svojih organa - sudova, upravnih organa, pa i skupštine, ako ona donese zakon kojim se odstupa od pravnih standarda utvrđenih Konvencijom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. To će biti zaštita visokog pravnog i moralnog autoriteta, koja će bitno ograničiti prostor diskrecione vlasti države.

Autorka je direktorka Instituta za uporedno pravo iz Beograda

  
Pravično suđenje

Bitan element prava na pravično suđenje je odlučivanje suda u razumnom roku. Evropski sud nije uspostavio pravilo o tome koliko treba da traje sudski postupak da bi se smatrao okončanim u razumnom roku, ali je formulisao kriterijume od kojih zavisi da li je ovaj standard poštovan ili ne. To su: složenost pravne stvari o kojoj odlučuje domaći sud, ponašanje tužioca u toku postupka i način postupanja nacionalnog suda. S obzirom na to da prosečno trajanje parničnog postupka u Srbiji i Crnoj Gori iznosi oko četiri godine, može se očekivati značajan broj pritužbi i zahteva za naknadu štete zbog neopravdano dugog trajanja postupka.
 
Evropski sud za ljudska prava u brojkama

U prvih 25 godina postojanja (1959 - 1985), Sud je doneo presude u 105 slučajeva. 1995. godine, Sud je doneo presude u 87 sporova, a 1999. godine - u 177 sporova. Naglo povećanje broja presuda nastupilo je 2000. godine, kada je Sud doneo 695 presuda. Sve ukupno, od svog osnivanja do 2002, Sud je rešio preko 2500 sporova, a u oko 52.000 pokrenutih slučajeva, odlučio da pritužba stranke nije dopuštena, te se nije ni upustio u rešavanje spora.

Organizacija Evropskog suda za ljudska prava

Sud ima onoliko sudija, koliko je zemalja članica Saveta Evrope, pri čemu svaka od njih nominuje trojicu kandidata, i to bar dvojicu svojih državljana, a Parlamentarna skupština SE od njih bira jednog. Sudije se biraju na period od šest godina, sa mogućnošću reizbora, i u Strazburu ne zastupaju sopstvenu zemlju, već ona, ako se nađe kao optužena, ima posebnog branioca.

Sud je podeljen u četiri odeljenja, a sudi u odborima od tri sudije, većima od sedam sudija ili kao Veliko veće, koje se sastoji od sedamnaest sudija. O dopuštenosti pritužbe odlučuje tročlani odbor sudija. Ako on smatra da je pritužba nedopuštena, odluku može doneti samo jednoglasno, a ako jednoglasnosti nema, odluku o dopuštenosti donosi sedmočlano veće. Ako smatra da je pritužba dopuštena, sedmočlano veće će doneti i odluku o rešenju samog spora. Izuzetno, to veće može prepustiti odluku o rešenju spora Velikom veću, i to - ako se postavlja ozbiljno pitanje tumačenja Konvencije ili dodatnih protokola, ili ako je verovatno da treba odstupiti od dosadašnje prakse. Veliko veće je takođe i žalbena instanca, tj. ako je presudu donelo sedmočlano veće, strana koja nije uspela u sporu, može izjaviti žalbu Velikom veću. Presude velikog veća su konačne i pravnosnažne.
 
POSLEDICE SUDSKIH PRESUDA IZ STRAZBURA
Izmene nacionalnog zakonodavstva

Kako u praksi deluje Evropska konvencija o ljudskim pravima? Najbolja ilustracija su primeri promene nacionalnog zakonodavstva u zemljama - članicama Saveta Evrope, nakon sudskih presuda koje su protiv njih vođene.
Austrija je, recimo, izmenila odredbe svog zakona o krivičnom postupku i uputstva o postupanju prema zatvorenicima u ustanovama za mentalno obolele; Belgija je dopunila zakone o beskućnicima (skitnicama) i izjednačila zakonska prava bračne i vanbračne dece; Bugarska je ukinula pravo tužilaca da narede pritvor osumnjičenih pre suđenja; Danska je usvojila dopune zakona o starateljstvu nad vanbračnom decom i izmenila zakon o lišavanju slobode pre sudskog postupka (što je učinila i Grčka); Finska je promenila zakon o starateljstvu nad decom i pravima posećivanja; Francuska, Španija i Velika Britanija su donele zakon o prisluškivanju telefona; Italija je u zakon o krivičnom postupku unela obavezno prisustvo advokata odbrane u sudskim postupcima (uključujući i žalbe Kasacionom sudu); Holandija je izmenila zakon o pritvoru mentalno obolelih pacijenata i dopunila vojni krivični zakon; Portugalija je reformisala svoj administrativni sudski sistem i povećala broj sudija; Rumunija je proširila pravo na podnošenje žalbe na odluku tužioca u vezi s imovinskim pravima; Švedska je usvojila dopune zakona o obaveznoj veronauci; Švajcarska je potpuno revidirala organizaciju svog sudstva i krivičnih postupaka (u primeni na federalnu armiju) i izmenila građanski zakonik u pogledu lišavanja slobode u popravnim centrima; Turska je smanjila maksimalno trajanje policijskog pritvora; Velika Britanija je zabranila fizičko kažnjavanje u školama.
 
Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME broj #642 od 24. aprila 2003.