Treba se nadati da će vlast taj polet pravilno shvatiti: da će, naime, promovisati ujedinjavanje svih demokratskih snaga oko reformskih prioriteta, a ne fragmentaciju i međusobne sukobe, kao do sada.

Ovakav novi i dugo očekivani zaokret Srbije podržavaju i susedi, i Evropa, i svet. Podrška je, između ostalog, došla i u institucionalnom vidu, na balkanskom samitu u Beogradu, početkom aprila. Kao da se prvi put, iza još nepromenjenog "drvenog" diplomatskog jezika dokumenta sa ovog skupa, pomalja nešto novo - potreba da se sa susedima sarađuje i iz sopstvenog interesa, a ne samo zato što je takav nalog došao iz briselske centrale. Promenu je lako uočiti ne samo u odnosu na prošlu deceniju, već i u odnosu na mnogo kraći period. Bivši ministar spoljnih poslova jedne susedne zemlje mi je to najbolje pre neki dan objasnio: kada je polovinom prošle decenije pokušao da obnovi susrete šefova diplomatija balkanskih zemalja, zatekao ih je u jednom trenutku kako, mada sede u istoj prostoriji pre početka zvaničnog sastanka - uopšte jedni sa drugima ne razgovaraju.

Koliko god smo s pravom nezadovoljni nivoom sadašnje međusobne saradnje, pomenuta slika više, izgleda, jednostavno nije moguća. Balkan je definitivno počeo da se menja na bolje, i sve više u skladu sa evropskom brzinom. Ako je do prve posleratne posete nemačkog predsednika njegovom francuskom kolegi trebalo da protekne čitavih sedamnaest godina, današnjim liderima samo do pre neku godinu zaraćenih država trebalo je nekoliko puta manje. Uprkos mnogim preprekama, koje i sami često neprirodno održavaju, oni su ipak spremni i na kompromise ali i na zajedničke inicijative, kakva je, recimo, ova sadašnja makedonskog predsednika, o jedinstvenom nastupu država Zapadnog Balkana na junskom samitu EU i regiona u Solunu.

Od Evropske unije pre mesec dana dobili smo i prve veće pohvale, u sada već redovnom aprilskom izveštaju. Kritike i zahtevi svakako i dalje pretežu u ovim dokumentima, ali je pohvalnih tonova više nego ikad ranije. Za Srbiju je posebno važno što se komplimenti odnose na poslove u vezi sa konsolidacijom demokratije u našoj zemlji.

Slično viđenje imao je i Savet Evrope, primajući nas konačno u svoje članstvo ne samo - i ne najviše, želeli bismo da verujemo - zbog griže savesti posle atentata na Đinđića. Nije to valjda bilo ni zbog potrebe da se okonča poluvekovna misija ove organizacije, to jest da se i poslednje "siroče" svije u krilu porodice evropskih demokratija. Pored simboličnog značaja - prvog koraka u evropskim integracijama - članstvo u Savetu Evrope je na još jedan način istorijski međaš za nas. To je, naime, uspešno obavljen posao na međunarodnom šalteru koji izdaje potvrde o demokratskom karakteru režima. Manje je važno što je i naša demokratija, kao i mnoge druge, veoma nesavršena. Važnije je da smo uspeli da profitiramo od politike uslovljavanja. Ako smo ranije bili njene žrtve, danas smo, kada se i ona primenjuje mnogo adekvatnije, korisnici njenih rezultata. Glavna dobit je u tome što ćemo tek sada, unutar Saveta Evrope, morati da se menjamo na bolje mnogo brže i mnogo više, čemu smo posvetili ovaj broj "Evropskog foruma".

Novoosvojeno članstvo u najstarijoj evropskoj organizaciji liči na zamku koju za svoje vlade pripremaju građani u saradnji sa postojećim članicama Saveta Evrope. Od sada će svako ugrožavanje ljudskih prava, svako zapostavljanje institucionalnih reformi i svaki korak unazad u demokratizaciji moći da bude kažnjen, sa legitimnošću bez premca, koju pruža domaći tužilac i međunarodni presuditelj. Takva vrsta uslovljavanja odlikuje, međutim, i sve druge oblike integracija koji su pred nama, tako da nam predstoji sve više istog, na šta se treba brzo navikavati.

Da smo ranije bili spremni na tako nešto, naše mesto bi danas sigurno bilo među deset zemalja koje su u Atini polovinom aprila sa Evropskom unijom potpisale ugovore o pridruživanju. U glavnom gradu Grčke se, na kraju najvećeg proširenja EU do sada, zaista potpisivala istorija Starog kontinenta. Pre konačnog potpisa istorija se mora pisati kod kuće, upornim nastojanjima i obično malim koracima. Oni su danas lakši jer Balkan sve manje ima jučerašnji lik.

Autor je direktor Beogradskog centra za evropske integracije (BeCEI)