Kad političari u bivšoj Jugoslaviji govore o najvišim evropskim standardima u svojoj privrženosti ljudskim pravima, to zapravo zvuči bolje nego što zaista znači. Međunarodni i evropski standardi su malobrojni i teško se može za njih reći da su veoma visoki.

Više od četiri decenije nakon završetka Drugog svetskog rata, međunarodna pažnja je bila usmerena gotovo isključivo na ljudska prava pojedinaca, dok su se prava manjina razvijala uglavnom u zemljama sa značajnim brojem pripadnika tih manjina. Međunarodno pravo je davalo standarde samo u slučaju prava pojedinca, poput zabrane njihove diskriminacije na osnovu etničke ili verske pripadnosti.

O razvoju manjinskih prava možemo govoriti tek nakon pada Berlinskog zida, kada su zemlje srednje i istočne Evrope postale demokratije - sa potrebom ne samo da uspostave funkcionalne demokratske sisteme, već i da pruže pravnu zaštitu svojim građanima, uključujući i manjine. Pored toga, početak konflikata u bivšoj Jugoslaviji je pokazao da smanjenje prava grupama, poput Srba u Hrvatskoj ili Albanaca na Kosovu, može lako postati povod rata.

Okvirna konvencija: Čak i danas, jedini obavezujući i sveobuhvatni međunarodni pravni dokument o manjinskim pravima je Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope, usvojena 1994. godine. Na mnogo načina, to je jedna veoma slaba konvencija - nije ni čudo, s obzirom da je napisana i potpisana od strane država koje nerado daju više prava nego što je potrebno, posebno manjinama.

Kao rezultat, skoro svaki član sadrži brojne izbegavajuće klauzule, poput gde je potrebno, adekvatno, koliko god je moguće. Ideja konvencije je da pruži okvir u kojem će države da formulišu svoje konkretne i specifične zakone da bi zaštitile manjine. Detaljnija objašnjenja su vrlo retka, imajući u vidu da se brige i potrebe manjina u mnogome razlikuju širom kontinenta.

Čak i pored njene neodređenosti, jedan broj zemalja je odbio da potpiše ili ratifikuje ovu konvenciju, recimo Grčka, Turska i Francuska. I samo priznavanje postojanja manjina je izazov za ove zemlje. Neke druge zemlje su odmah objavile koje etničke zajednice smatraju manjinama, kako bi ograničili dejstvo konvencije.

Jedan primer gde se Konvencija čini neodređenom je i u pogledu prava korišćenja jezika manjina u obrazovnom sistemu: " u oblastima koje su tradicionalno ili u znatnom broju naseljena pripadnicima nacionalnih manjina, ako ima dovoljno zahteva, ugovornice će nastojati da obezbede, koliko god je moguće i u okviru svojih obrazovnih sistema, da pripadnici tih manjina imaju odgovarajuće mogućnosti da imaju nastavu na maternjem jeziku ili dobijaju časove iz tih jezika ", navodi član 14.2. Ne samo da je ovo slabo u formi, nego ne kazuje ni na kojim bi obrazovnim nivoima jezici manjina tačno trebalo da se uče.

SR Jugoslavija (tj. Srbija i Crna Gora) potpisala je Okvirnu konvenciju već u maju 2001, skoro dve godine pre nego što je postala članica Saveta Evrope. Ona takođe pripada grupi zemalja koja je, za razliku od mnogih drugih, dostavila traženi izveštaj o stanju odnosa prema manjinama bez mnogo odugovlačenja, godinu dana nakon potpisivanja konvencije. Makedonija i Bosna je, na primer, trebalo da dostave ove izveštaje pre četiri, odnosno dve godine.

Slabost kao snaga: Tvrdi se da konvenciji slabost zapravo daje snagu. Kako države moraju da obrazlože i objasne svoju politiku i to šta su uradile da bi poboljšale status manjina, kao što piše u konvenciji, to može otkriti i mane u njihovom pristupu. S obzirom da su svi izveštaji javni, oni su snažno sredstvo nevladinih i manjinskih organizacija da ispitaju politiku vlade. Pored toga, Savetodavni odbor, koji pomaže Komitetu ministara u njegovom radu na praćenju sprovođenja Konvencije, i koji ima nezavisne stručnjake za manjinskih prava, može takođe da dobija izveštaje od strane nevladinih organizacija i drugih nedržavnih institucija.

Upravo zbog toga, nevladine organizacije su u mnogim zemljama uspostavile praksu dostavljanja izveštaja iz senke. U Srbiji i Crnoj Gori, veliki broj nevladinih organizacija, uključujući Centar za humanitarno pravo, napisao je izveštaje "iz senke" u kojima su ocenjeni, i po potrebi kritikovani, državni izveštaji.

Na osnovu svih ovih informacija, Komitet ministara može da donosi odluke kojima bi savetovao vladu o daljim koracima u zaštiti manjina. Iako sprovođenje ove odluke ne može biti nametnuto, smatra se da vlade ne žele da budu javno osramoćene od strane ovih organizacija zbog neispunjavanja svojih obećanja.

Još bitnija u primeni sporazuma je Evropska unija. Jedan od uslova za članstvo u Evropskoj uniji je zaštita prava manjina. S obzirom da EU nema svoj sopstveni metod nadzora standarda za zaštitu manjina, ona mora da se oslanja na praćenje kroz Okvirnu konvenciju. Iz ovoga sledi da EU često pokazuje zube umesto Saveta Evrope.

Iako Konvencija nema izgleda da zaštiti manjine od vlada koje imaju malo ili nemaju uopšte sluha prema njima, ona ipak pruža bitno spredstvo za podsećanje vlada na njihovu ulogu u zaštiti manjina i pokazivanje pravca za unapređenje njihovih prava. U Srbiji i Crnoj Gori se donošenje novog Zakona o zaštiti nacionalnih manjina u februaru 2002. godine može okarakterisati kao deo saradnje između Saveta Evrope i Ministarstva etničkih i nacionalnih manjina.

Sadašnji Zakon o zaštiti nacionalnih manjina zapravo ide mnogo dalje od onog što je zapisano u konvenciji. Dok konvencija isključivo traži da ugovornice stvore neophodne uslove za efikasno učešće pripadnika nacionalnih manjina u javnim poslovima (član 15), zakon predviđa nacionalne savete, koji će manjinama dati pravo da izaberu svoje predstavnike i upravljaju određenim stepenom kulturne autonomije.

Dvostruki standardi: Nerešen problem ostaje kako da ove standarde učinimo zaista evropskim. Smatra se da se prava manjina često ostvaruju uz dvostruke standarde. Iako članice EU poput Grčke i Francuske mogu da ignorišu Konvenciju i ostala dokumenta, zemlje srednje i Jugoistočne Evrope moraju da ispune sve zahteve kako bi se uključile u evropske integracije.

Nema sumnje da ovakvi dvostruki standardi postoje. Rešenje nije, međutim, da se napuste svi nastajući međunarodni standardi, već da se poveća pritisak na one koji stoje po strani. U budućnosti u EU sa mnogo zemalja koje su morale da povećaju zaštitu prava svojih manjina da bi se učlanile u klub, zemlje kao što su Grčka i Francuska mogu da postanu sve usamljenije, što bi ih konačno nateralo da i one krenu istim putem.

Autor je urednik "European Balkan Observer-a"